Da dobrota nema nacionalnost po ko zna koji put potvrdili su krajem sedamdesetih godina ovog veka italijanski lekari. Odani Hipokratovoj zakletvi, koju su ispoštovali radeći “iza leđa” zakonu, spasli su život Mladenki Stević, bolesnoj devojčici iz Srbije koju su beogradski lekari otpisali. Ni ona ni njena majka u to vreme nisu imale regularna dokumenta za boravak.
Priča o Mladenki još jedan je dokaz da sudbina piše drame, ali i bajke. Naša sagovornica, Srpkinja iz Vićence, kaže da ima dva rođendana. Drugi je 20. jun. Tog dana 1979. godine njeno srce je nastavilo da nesmetano kuca. Danas je Mladenka srećna žena, supruga stomatologa Flavija Zoke i majka Pjersilvija i Petre. Mladenka radi u ordinaciji svog supruga kao sekretarica, Pjersilvio je student, a Petra je četvrti razred srednje škole.
Kobna dijagnoza
Da se vratimo na početak priče. Njena majka Tanka je, u potrazi za boljom budućnošću, došla u Trst 1974. Iz ovog grada je prešla u Vićencu kao prva Jugoslovenka. Svi stranci koji su u Italiju stizali sa prostora bivše SFRJ za domaćine su bili Jugosloveni. Tanka, 23-godišnja majka, zaposlila se u restoranu Rivela u Kreacu nadomak Vićence.
Borila se sa dubokom tugom jer su njenoj šestoipogodišnjoj kćerki lekari u Beogradu odredili konačnu dijagnozu. Mladenka je, naime, rođena s teškom srčanom deformacijom (tetralo gia di fallot) kojoj nisu mogli da utvrde uzrok. Doktori su saopštili Tanki da njenoj devojčici nema spasa i da su pokušali sve što je bilo u njihovoj moći. Da bi je utešili, kazali su joj da treba da brine o sinu jer za kćerku je kasno.
– Moja majka nije imala kome da me ostavi na čuvanje, pa bi me vodila u restoran. Igrala sam se sa kćerkama vlasnice restorana, mamine gazdarice Đane. Jedna od njih je bila mlađa od mene godinu dana, a druga starija godinu. Bilo nam je mnogo lepo, one su me učile italijanski. Još pamtim scenu kada bi mi pokazivale krušku i rekle “pera”, a ja sam to odmah povezala sa čika Perom. Tako sam sebi stvarala olakšice, tražeći neka poređenja. Iako sam bila mala, snalazila sam se vrlo uspešno i brzo učila.
Mladenka nije ni slutila da će joj poznavanje tog jezika uskoro olakšati boravak u bolnici.
– Znala sam samo da nisam zdrava kao sva ostala deca, da sam bolesna. Igrala sam se sa drugaricama, trčala i brzo zamarala. Potom bih morala da legnem na pod, da se potpuno ispružim kako bih se povratila, kako bih došla sebi i kako bih mogla normalno da dišem. Sva bih pomodrela, pa i nokti bi mi postajali modri. Sećam se da sam imala užasan bol u leđima. Bila sam svesna da sam bolesna, iako sam imala samo šest i po godina, ali nisam znala da je to trebalo da budu poslednji dani mog života. Odnosno, da sam dovedena u Italiju da bih to vreme koje mi je preostalo provela uz majku. Nisam ni znala, ni slutila. Od mene su krili istinu.
Trka s vremenom
Jednog dana, dok je trčala po restoranu sa svojim drugaricama, Mladenki je pozlilo i pala je na pod.
– Na ručku se zatekao lekar, dr Serđo Farezin i pitao je gospođu Đanu šta mi je. Uzeo me je u krilo. Pošto nije imao kod sebe stetoskop, poslušao mi je golim uhom grudni koš, otkucaje srca i rekao da sam opasno bolesna. Kazao je da mora hitno nešto da se preduzme i da neko treba da me vodi u bolnicu. Gospođa Đana mu je odgovorila da nemamo boravišnu dozvolu. Onda je dr Farezin sa svojim prijateljem, dr Alesandrom Friđolom sve sredio da me kao hitan slučaj odvedu u hitnu pomoć pri bolnici. On je u tajnosti pripremio operacionu salu, pošto niko nije smeo da zna da će se zahvati obaviti nad nekom ko nema papire za boravak.
Bila su to drugačija vremena, bilo je malo stranaca u Italiji. U nedelju uveče došao je po mene dr Serđo Farezin, prišao i je i pitao da li hoću da pođem sa njim. S velikim poverenjem sam mu odgovorila da hoću.
Iste večeri bila je operisana.
– Za moj slučaj su saznali novinari i sutradan su odmah dotrčali u bolnicu. Objavljen je članak u “Giornale di Vicenza”, lokalnim novinama. Naslov je bio: “Jugoslovenska devojčica spasena. Ko će to platiti?” Tu nastaje problem, to je bila ogromna svota novca za te uslove, a moja majka nije imala mogućnosti da taj zahvat plati. Dobrodušna i humana gazdarica restorana, kod koje je moja majka radila, angažovala se da pomogne. Počela je da kuca na sva vrata. Pokucala je i na ona prava koja su se širom otvorila. Iza tih vrata bila je fondacija Paola Rosija, slavnog italijanskog fudbalera, po kome je nedavno jedna ulica u Vićenci ponela ime – priča Mladenka.
Kockice u mozaiku sudbine su se konačno složile. Fondacija Paola Rosija je platila operaciju. Mladenka je operisana 20. juna 1979, a 1. septembra polazi u prvi razred osnovne škole u Osipaonici. Majka Tanka ju je vratila nazad u Srbiju, kako bi mogla da krene u školu. Mladenka je dolazila redovno u Vićencu na kontrole, dva puta godišnje, za zimski i letnji raspust.
Susret u Torinu
– Ja sam ponovo rođena 20. juna 1979, to je moj drugi rođendan i ja ga slavim. A isto tako, taj datum mi je važan i zato što je moja kćerka Petra rođena 20. juna 2003. Taj datum je srećan broj u mom životu. Doktora Friđolu nosim u srcu jer me je on operisao operisao i otrgao iz kandži smrti. Poklonio mi je drugi život. Doktor Serđo Farezin druga osoba kojoj dugujem mnogo, pa zatim gospođa Đana i fudbaler Paolo Rosi. Kod njega smo otišle mama i ja 1982. godine kada je igrao u Juventusu u Torinu. Sećam se da sam upoznala tom prilikom sve fudbalere Juventusa jer su bili tu u restoranu kada smo se srele sa Paolom. Svi su se okupili oko njega zbog autograma, a onda sam i ja zatražila, on je ostao zaprepašćen i pitao u čudu zar ja da nemam taj autogram, kao i gde sam bila do tada – seća se Mladenka.
Navodi da svi ti divni ljudi zaslužuju od naše zemlje neki vid priznanja i zahvalnosti jer su, vođeni plemenitošću, spasli život bolesnoj i bespomoćnoj devojčici. Jer, svačiji život je svetinja. Velika lekcija o altruizmu stigla nam je iz Italije. Humanost nema granice, ne zna za nacionalnost i religiju. Dobrota govori samo jedan jezik – jezik ljubavi.
– Doktor Serđo je divna osoba, jednostavna, sa jakom verom. On je pokretao konce moje sudbine, ne mogu da ga ne smatram ocem. Gospođa Đana je uvek spremna da pomogne bližnjem svom, onome ko je u nevolji. Ona je izuzetna žena, jaka i jedinstvena. Bez njih, pitam se, gde bih sada bila? Znam odgovor. Ne bih sada bila ovde i pričala svoju priču. Sada vodim jedan vedar život, okružena ljubavlju mojih najmilijih. Zahvaljujem se Bogu, sudbini, zvezdama. Ali iznad svega zahvaljujem Serđu i Đani, mojim anđelima. Zahvaljujem se i rukama doktora Alesandra Friđole koje su držale moje srce, Paolu Rosiju,i udruženju ABAM za finansijsku pomoć. Živim zahvaljujući divnim Italijanima koji su malu Mladenku s liste otpisanih vratili među žive – završava svoje svedočanstvo Mladenka Stević.
As došao na slavlje
– Prošlo je ravno deset godina od susreta sa Paolom Rosijem u Torinu kada ga je moja mama sasvim slučajno srela u glavnoj ulici, rekla mu je da slavim tog dana rođendan i da ga poziva na slavlje. Nismo se nadale da će doći, ali je on stigao na proslavu mog novog rođendana u restoranu ‘O soleo mio” u Vićenci, 20. juna 1992. Slavila sam dan kad je život pobedio bolest – priča Mladenka.
Novinari se sjatili u Osipaonicu
Kad se o tom događaju pročulo i kada su saznali naši novinari, svi su se sjatili u Osipaonicu. Mladenka se seća da su tražili od nje da vozi bicikl, pa su je fotoreporteri slikali kako vozi. Postala je popularna kao devojčica koju su spasli italijanski lekari. Zna da je priču o njoj objavila i “TV Revija”. Žali jer nije sačuvala nijedan list s tekstom o njoj. Volela bi da joj se javi neko od čitalaca “Vesti” ako ima primerak bilo kojih novina sa člankom o njoj i operaciji u Vićenci.
Чланак Hvala Italijanima što sam živa! се појављује прво на Vesti online.
