Piše: Bosa Nenadić,
predsednik (Ne)ustavnog suda Srbije
Kad čovek propadne u nekom poslu moji u Grahovu kažu – proveo se ko bos po trnju. I meni se u snu javlja da će Bosa ostati i bosa i gola, sve zbog ovog posla, na koji se bila polakomila. E, Bože moj, lepo beše u tom osiguravajućem društvu „Dunav“. Lepa para beše, mnogo se pilo, mnogo se bančilo, mnogo se putovalo.
Rođena sam 1953. u Grkovcima kod Bosanskog Grahova. Diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu, doktorirala, pravosudni ispit položila… Ceo život sam u visokim organima, sa drugovima. U sud nisam ulazila, bila sam šef pravne službe. Ma, kakvi šef, direktor pravne službe.
I sad ovo da mi se desi… Moram da tražim promenu Ustava Srbije, jer treba obezbediti našem predsedniku Borisu Tadiću još dva mandata! Deset godina vlasti, dok nas ne uvede u Evropsku uniju, ako neko od građana preživi. Najteži ispit na kraju karijere!
Eto šta me snašlo…
Ja sam se nadala da će to narod da traži i bez Ustava, da je on toliko popularan, ali izgleda da nije tako. Vidim ja da on sve češće viče, da ponavlja, moramo ovo, moram ono, nema nam druge, to je naš jedini put, ko skrene koštaće ga i slično.
E, tako je došlo dotle da su ga pritisli i spolja i iznutra, a on se sad setio Ustavnog suda. Ja sam mislila da ću na miru provesti mandat, a evo šta me čeka…
Sad je i ala i vrana skočila na moj sud. Molim vas, 110 zakona se nalazi pred Ustavnim sudom Srbije! Ko smo mi? Kako donose te zakone, šta ovde nije u redu?
Sad bi i neki oko Tadića da se sakriju iza Ustavnog suda. Da izvini ova javnost, ali bojim se da mi suknja nije tolika da svi mogu ispod nje da stanu…
Mene je moj kolega Slobodan Vučetić, kad sam prvi put izabrana 2002. godine, javno pohvalio. Reče: „Ona ima izvanredno pravničko znanje i iskustvo, posebno iz oblasti javnog prava, a ima i višegodišnje iskustvo sudije Ustavnog suda. Odlikuju je visoka stručnost, visoka radna odgovornost i visoka moralna dostojnost“.
Fino mi je smestio. Sa odstojanja.
Sad se ti, Boso, snalazi sama kako znaš, ali Boris mora da dobije treći mandat.
Dobro, mislim se nešto, kad je tako, daj da mu onda obezbedimo još jednu naknadnu promenu Ustava kojom bismo mu dali i doživotni mandat! Što da ne?
Ja stvarno nemam nameru svake godine da se bavim time, nego, neka to sve bude o jednom trošku. I da vidimo da mu se daju jedno dva ordena najvišeg ranga.
Ovo oko njegove kandidature za Nobelovu nagradu (za mir, naravno), to neka se bave nevladine organizacije, šta mi iz pravosuđa imamo s tim…
Sad se nešto setih, davno je meni neka baba iz okoline Grahova rekla: „…Vala, Boso, daleko ćeš ti da doguraš, čak do Beograda, vidim ja, ali pazi da te ne presvuku, da gola ne ostaneš. I gledaj, Boso, govorila mi je ta baba, ako budeš kakav funkcioner, ili ne daj bože sudija, gledaj da glavarima ugodiš, da je njima taman, a za ove ispod, što ostane. Tako ćeš ti, Boso, dugo biti gore…“.
Eeee, vidiš, šta ti je narodni genije, jedna mudrost, jedno iskustvo, život je to! Ali, nisam ja to razumela sve do današnjih dana. Sad stvarno vidim da je baba bila u pravu, svaka joj je bila na mestu. Nego šta nego ću da postupim po naređenju! Ima da ga dobije! Taj treći mandat.
I nije samo to u pitanju. Nije Bosi lako. Ako neko tako misli, grdno se prevario. čuvam ja u fioci jedno anonimno pismo (a znam da ga je velika zverka napisala!), i kad sam sama povremeno ga pročitam…
Kaže tamo taj neko:
„…Šta je ovo, Boso? Vi se sprdate sa pravnim temeljima ove države! Sa svim pravnim tekovinama! Ovaj Tadićev i tvoj Ustavni sud najviše krši i Ustav i zakone! Stavio je taj vaš Ustavni sud sebi u nadležnost stvari o kojima po Zakonu i po Ustavu nije ovlašćen da odlučuje! Odlučujete po ustavnim žalbama kao sud četvrtog stepena, a znate lepo da vam je najviši sud u Republici Vrhovni kasacioni sud! Poništavate bez procedure pravnosnažne presude redovnih sudova! Nemoj, Boso, da se sprdate, koštaće vas skupo. I reci onome gore, da će brzo pasti dole!“
Eto tako. U potpisu – Boža. Znam ja da je to neko izmišljeno ime, i baš zato mi je ledeno oko srca svaki put kad ga, onako nasamo, pročitam. Koji crni Boža! To je neka sila nečista.
Rekla sam ja predsedniku, dajte vi da se ja malo rasteretim, ja sam vama obavila nezgodne poslove mimo Ustava i zakona, pa ako ćemo oko toga trećeg mandata da se bavimo, daj onda da se ne bavimo svim i svačim. Nego da se koncentrišemo oko te stvari. Jeste, klimao je on glavom, ali mislim da me nije uopšte slušao. Kaže, hvala Boso, odoh ja sad pravo na Pasuljanske livade da malo komandujem i postrojavam, a vi to sredite kako znate i umete.
Eto, tako je bilo. I sutra će neko, kad dođu izbori i kad počne zaplet, da pristisnu mene sa svih strana. Pa, da budem iskrena, među nama budi rečeno, nisam sigurna da ćemo stići dotle…
Najamnik je ograničen najamninom, sećam se reči starog dobrog Marksa. Zato i nemojte da me pitate zašto smo godinu dana čekali da poništimo predsednikove dopune odnosno kaznene odredbe iz Zakona o javnom informisanju, i zašto, kada smo to morali da učinimo zbog pretnji iz inostranstva, duže od tri meseca ne objavljujemo odluku u Službenom glasniku, jer ona stupa na snagu tek kada bude službeno objavljena.
Jeste da Bosa sada ima dobru platu, nije ni bosa ni gola, ali se Bosa boji da je stigne prezime, da je neka druga vlast ne iznenadi(ć). Da me ne upitaju zašto se ti, Boso, nikad nisi udala, kome si ti sve služila i šta si radila. Plašim se, da vam pravo kažem, da ako predsednik brzo ode, ne odem i ja, i snovi me strašni muče. Kao, ustajem ja tačno u pola šest, kada se pali svetlo, otključava se ćelija i neka mlada i nadobudna stražaraka viče na mene. Ustaj, babo, spremaj krevet, pa u šnajderaj. Ej, ja u ovim godinama da postanem šnajderica, tamo u nekom Požarevcu. Bože, da li će Bosa ostati i bosa i gola?
