Brod koji tone
I crnogorske vlasti su angažovale američke PR-agencije da oblikuju novi nacionalni, demokratski, proevropski i transatlantski identitet. Nekim čudnim slučajem neke od tih agencija radile su istovremeno za predsednika Mila đukanovića, za Vladu Republike Slovenije i za vladu kosovskih Albanaca
Ovih dana neki krugovi u Srbiji i dijaspori ozbiljno su se uzbudili zbog informacije koja je negde plasirana kao senzacionalna vest, a prema kojoj i Crnogorci imaju skupo plaćene firme za odnose s javnošću – ili PR-agencije, kako se na novosrpskom kaže – koje promovišu “crnogorsku stvar” u Americi. Takva spoznaja liči pomalo na otkriće tople vode s obzirom na PR-posao koji su braća iz male članice državne zajednice obavila s one strane Atlantika otkako jedan deo njenih stanovnika žudi za onim što oni zovu slobodom. Ili, tačnije: sve to se zna tamo gde treba da se zna.
Ne zna šira javnost za to, ali ona i ne treba da zna. Jer, dobar PR se odlikuje činjenicom da izmanipulisani ne primećuju da su izmanipulisani. Prema definiciji jednog nemačkog bankara, to može i ovako da se objasni: “Kad mladić upozna devojku i kaže joj kako je on izvanredan dasa, onda je to reklama. Kad joj kaže kako slatko izgleda, onda je to propaganda. Ali, ako se devojka opredeli za njega zato što je od drugih čula da je on fin mladić, onda je to PR.”
I stručnjaci i profesionalci branše spore se oko toga koje sve delatnosti tačno obuhvata široko polje odnosa s javnošću, a praksa PR-a sa stalno novoizmišljenim uslugama ih ionako sve demantuje. U brzorastućoj industriji odnosa s javnošću, pre svega u njenoj matici Americi, gde ima više zaposlenih u oblasti PR-a nego u medijima, mogući su svi oblici komunikacije koji imaju za rezultat uspešnu manipulaciju primaoca poruke. Nije slučajno da se početak “pablik rilejšensa” kao naukom i profesijom u Americi poklapa sa krajem Prvog svetskog rata, u kome je dobro smišljena i sistematizovana propaganda Britanaca neutralnim Amerikancima uspela da naturi taj rat kao moralnu obavezu. Džinovska britanska propagandna mašinerija prerasla je u prvo ministarstvo za informisanje i bila je u toj meri moćna i efikasna da je dve decenije kasnije poslužila kao uzor negativnom geniju zanata – Jozefu Gebelsu i nacistima.
Britanci, pa i nacisti, bili su mala deca u poređenju sa tim kako se danas odvijaju ti procesi, pre svega na političkom polju, ali ne samo tu, i pre svega u Americi, ali ne samo tamo. Danas je sve to toliko profinjeno, da ne kažemo perfidno, i omasovljeno da se skoro ne može više govoriti o komunikaciji, jer ona, ipak, podrazumeva složenu razmenu poruka, mišljenja, informacija u dva ili više smerova, dakle, neku vrstu interakcije. Danas, u stvari, pre svega u Americi, ali ne samo tamo, nema komunikacije već samo zatvorenih informacionih kružnih tokova koji stalno sami sebe pojačavaju.
Uzmimo jedan primer sa naših prostora. Mala Republika Slovenija, u vreme raspada SFRJ u svetu poznata koliko danas možda Kivu provincija u Kongu, promovisala je devedesetih godina uz pomoć američkih PR-agencija svoj imidž ekonomski jake i istorijski usko sa Zapadnom Evropom povezane savremene, liberalne demokratije, koja je praktično prirodni sastav evropskih i transatlantskih integracija. Pri tome je svoj imidž gradila na jakom antagonizmu prema “zaostaloj, nedemokratskoj” Srbiji, koja zbog toga treba da bude isključena iz svih međunarodnih institucija i organizacija. Tako je, na primer, 1992. godine argumentovao slovenački šef diplomatije Dimitrij Rupel u jednom članku u “Vašington tajmsu” pod naslovom “Više nego moralna fusnota u Jugoslaviji”, da svet stoji pred veoma jednostavnom odlukom; naime, da bira između “dobra i zla”. Rupel poziva SAD da zadovolje svoju veliku moralnu i demokratsku tradiciju i da postanu aktivni na Balkanu, protiv Srba, razume se.
Nekoliko godina kasnije, kišovitog 21. juna 1999, Bil Klinton sleće, zajedno sa kćerkom i suprugom, u Ljubljanu, kao prvi američki predsednik u poseti malom alpskom raju. Pred polazak u Bon izjavljuje u kamere i mikrofone svetskih TV-stanica i novinskih agencija o svojoj poseti Sloveniji sledeće: “Želim da američki narod i ostatak sveta vide jednu priču uspeha iz jugoistočne Evrope.” Pa onda dodaje, dve nedelje posle završetka NATO-bombardovanja Jugoslavije, da čestita Sloveniji što je na vreme raskinula sa Miloševićevim režimom i uspostavila stabilnost u regionu uzdrmanom etničkim tenzijama, i kaže: “Nema budućnosti u Evropi za gospodina Miloševića i njegovu manipulaciju normalnim ljudskim razlikama u nehumane svrhe.” Posle obećanja da će uzorna Slovenija biti primljena u NATO, Klinton, u pratnji srećne porodice i svetskih medija, nastavlja putovanje posetom kampu sa albanskim izbeglicama sa Kosova u Makedoniji i susretom sa crnogorskim predsednikom Milom đukanovićem. U izveštaju o Klintonovoj balkanskoj avanturi Si-En-En prikazuje ozarenog mladog slovenačkog studenta koji veli: “Sada će Amerikanci i ceo svet znati gde je Slovenija”, i prenosi dramatične priče albanskih izbeglica.
članak Dimitrija Rupela iz 1992. godine pripremljen je i plasiran u “Vašington tajmsu” od strane poznatog vašingtonskog lobiste Edvarda van Kloberga III i njegove PR-firme i nije bio jedini takav poduhvat, a Klintonova balkanska turneja juna 1999. godine predstavljala je PR-akciju prvog ranga u svrhu naknadnog opravdavanja ratnog pohoda protiv Beograda, sa svim elementima propagandne ubeđivačke tehnike, od manipulativne političke retorike, do srceparajućih priča o ljudskim sudbinama. Međutim, Rupelove i Klintonove poruke se nisu slučajno poklopile.
Oni su proizvodi ne samo političkih interesa nego pre svega političke komunikacije bez koje bi politički interesi bili snažni ko anestezirani lavovi. Pošto je reč o već spomenutom novom fenomenu komunikacije, koji sve više određuje sudbine pojedinaca i celih naroda, treba objasniti kako ti zatvoreni kružni tokovi funkcionišu, a možemo i tu koristiti iskustva sa ovih prostora.
Kada se analiziraju informativni tokovi oko ratova na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, dolazi se do sledeće slike: PR-agencije su organizovale događaje o kojima su mediji izveštavali i plasirali su već formulisane ili obrađene priloge sa ključnim porukama u medijima. Zatim su ti medijski izveštaji sastavljeni kao informativni materijal u pres-klipinge koji su podeljeni medijima i drugim ciljnim grupama. Tako su, na primer, mnogi američki mediji izveštavali o putovanjima članova američkog Kongresa u Hrvatsku ili na Kosovo, koja su organizovale PR-agencije, a u kojima su učestvovali političari izabrani i brifovani od strane istih PR-agencija. Ti političari su onda, na licu mesta ili po povratku u Ameriku, davali izjave kao autoritativni svedoci, a mediji su prenosili te izjave. Zatim bi PR-agencije koristile te članke kao promotivni materijal, a političari bi pokrenuli apele ili rezolucije u Kongresu, koje bi PR-agencije podržavale, a o kojima bi mediji opet izveštavali. Slični zatvoreni kružni tokovi komunikacije političkih elita se mogu naći i kod drugih ciljnih grupa kao što su nevladine organizacije, trustovi mozgova ili naučnici, a sve to pre svega dokazuje kakvu ključnu ulogu igraju PR-agencije i mediji u tim strukturama i kako ih oni stalno pojačavaju.
Međutim, taj efekat sinergije hrani se još iz mnoštva drugih izvora. Da pogledamo, konačno, šta su to sve Crnogorci u Americi radili na planu odnosa s javnošću. Pri tome se mora naglasiti da je sve ovde prikazano samo vrh ledenog brega. Informacije o aktivnostima PR-agencija obično se ne dobijaju od njih samih, jer transparentnost ne odgovara njihovim potrebama, nego samo zahvaljujući američkom zakonu koji je 1938. godine usvojen da bi se sprečilo širenje nemačke nacističke propagande u Americi. Taj zakon pod nazivom “Foreign Agents Registration Act” ili FARA, proširen 1966. godine, obavezuje sve pojedince ili firme koje u javnoj i političkoj komunikaciji zastupaju strane klijente da aktivnosti detaljno prijave Ministarstvu pravde, a javnost može da traži uvid u ovu dokumentaciju.
Praksa, međutim, pokazuje da se taj zakon dosta aljkavo ostvaruje, od forme prijavljivanja, do čuvanja dokumenata u samom ministarstvu. Postoje razni obrasci za prijave, neke firme ih detaljno ispunjavaju, a neke površno, kod nekih dokumenata nedostaju stranice, a neki i kompletno nestaju. Pored toga, postoje i suptilniji načini kako da se taj zakon zaobiđe, tako da se mora polaziti od toga da FARA-dokumentacija obelodanjuje samo deo stvarnih aktivnosti PR-agencija i lobističkih firmi u ime stranih klijenata, uključujući i dobijene honorare. Ona takođe ne obuhvata sve angažmane, na primer, evropskih PR-firmi kao što su Sači & Sači ili delovanje evropskih ogranaka američkih agencija. Prema tome, ovde objavljena tabela nam daje više utisak onoga što je učinjeno na planu promovisanja i propagande učesnika sukoba na prostoru bivše Jugoslavije nego što dobijamo celovitu sliku tih aktivnosti u vremenskom razdoblju od 1991. do 2002. godine. Samo dodatno istraživanje može da upotpuni ovaj nedovršeni mozaik.
To se odnosi i na pokušaje crnogorskih vlasti da oblikuju novi nacionalni, demokratski, proevropski i transatlantski identitet, koji prikazuju u osnovi različit od srpskog. Ono što se sigurno zna, jeste da je crnogorska vlada imala svoje PR-zastupnike u Americi najmanje od 1997. godine, dakle, od trenutka kada je naprasno nastao demokratski preokret kod dela crnogorske političke elite, do tada bezuslovno privržene Slobodanu Miloševiću i njegovoj politici. Nekim čudnim slučajem neke od tih agencija radile su istovremeno za predsednika Mila đukanovića, za Vladu Republike Slovenije i za vladu kosovskih Albanaca. Na primer, “Pajper rudnik”, jedna od vodećih lobističkih i advokatskih firmi sa oko 1 000 advokata i drugih saradnika od zapadne do istočne obale SAD. Jedan od najjačih strateških partnera ove firme je takozvana Koen grup, preduzeće kome predsedava, ni manje ni više, bivši Klintonov ministar odbrane Vilijem Koen, čiji je zamenik bivši vrhovni komandant alijanse Džozef Ralsten, a glavni savetnik je Džordž Robertson, bivši generalni sekretar NATO-a i Blerov ministar odbrane za vreme NATO-bombardovanja.
Osobine firme “Pajper rudnik” sasvim odgovaraju profilima većine agencija za odnose s javnošću, angažovanim od strane eksjugoslovenskih mušterija, pre svega nesrpskim – uglavnom su to dobro umreženi, moćni igrači sa dalekosežnim vezama u američkoj administraciji, ali i u medijima, priznati pripadnici američkih elitnih krugova i društveni autoriteti. U crnogorskom slučaju, doduše, postoji jedna zanimljivost koja odskače od ovakve savršenosti. “Pajper rudnik” kao jednog od svojih uglednih saradnika navodi Harija Mekfersona, bivšeg glavnog savetnika predsednika Lindona B. Džonsona, poznatog liberala, borca za građanska prava šezdesetih godina i goluba za vreme rata u Vijetnamu. Mekferson je decenijama bio suvlasnik ugledne advokatske i lobističke firme “Verner, Lipfert, Bernard, Mekferson & Hend”, čiji su glavni savetnici bili moćni senatori Bob Dol i Džordž Mičel, obojica na spiskovima kontakata raznih PR-firmi sa eksjugoslovenskim klijentima i poznati aktivisti oko ratova na Balkanu.
Mekfersonova firma je, prema pisanju američkih medija, krajem devedesetih godina dosegla nivo “superzvezde” zbog toga što je 1997. postala jedan od glavnih lobista američke duvanske industrije, primajući najveće dohotke na tržištu lobističkih firmi. Pre nego što se 2002. godine fuzionirala sa “Pajper rudnikom”, kompanija “Verner, Lipfert, Bernard, Mekferson & Hend” zastupala je 2000. i 2001. godine i crnogorske interese u SAD. Prema suvoparnim navodima u FARA-dokumentaciji, bila je reč o “opštoj reprezentaciji klijenta radi unapređivanja boljeg razumevanja njegove spoljne politike u američkoj administraciji, u Kongresu, u medijima i u opštoj javnosti”.
Šta tačno sve iza ovih i sličnih napora promovisanja crnogorskog imidža i identiteta u Americi stoji, može samo da se sluti ili nagađa. činjenica je da je novokomponovana crnogorska vlada skočila na isti voz, kojim su putovali već od 1991/ 1992. godine vlasti u Ljubljani, Zagrebu i Sarajevu kao i paralelne političke strukture kosovskih Albanaca, sve pod zastavom “Dole Beograd!”. Nasuprot toj savršenoj sinergiji, srpska strana u svojim pokušajima da učini nešto ne bi li popravila svoj imidž pokazala se krajnje nejedinstvena ako se samo uzme u obzir ko je sve i sa kojim pretpostavljenim ili poznatim namerama i porukama angažovao agencije za odnose s javnošću u SAD (vidite tabelu), a u tome se i do današnjeg dana ništa nije promenilo. Dakle, s jedne strane postoje složne, jedinstvene poruke čak i nekoliko pošiljalaca koje se obrću u zatvorenim komunikacionim kružnim tokovima, a sa druge strane vladaju nesloga, raspad i haos, najpogubnije varijante.
To je brod koji nezaustavno tone.
