DR SANDA RAŠKOVIć-IVIć GOVORI ZA „VESTI“, POVODOM GODIŠNJICE SMRTI SVOG OCA
I DALJE SMO „LUDA ZEMLJA“
• Srbi treba što pre da izađu iz 20. veka • Tatina knjiga „Luda zemlja“ i film o njemu biće dobra pouka o tome šta ne treba raditi Da su slušali mog oca, istorija ne bi izgledala ovako
Ovog 28. jula navršava se 12 godina od smrti Jovana Raškovića, jednog od najuticajnijih lidera Srba u Hrvatskoj. NJegova kćerka, dr Sanda Rašković Ivić, ali i brojni prijatelji i poštovaoci, za ovaj datum nameravaju da objave novo izdanje njegove knjige „Luda zemlja“, ali i snime dokumentarni film o životu i delu ovog poznatog psihijatra i političara.
– Ideja da se ova knjiga objavi u nešto obogaćenom obliku jeste pre svega želja mnogih Krajišnika, ali i ne samo njih, i njihove potrebe da se ti tekstovi koje je moj otac pisao i šta je govorio i danas iščitavaju. Posle svih ovih godina pokazalo se da je politika koju je moj otac zastupao bila više nego tačna, više nego istinita.
• Šta će se tačno naći u novom izdanju „Lude zemlje“?
– Sem onih tekstova koji su bili u originalnom izdanju iz 1990. godine tu će se naći i tekstovi Dobrice ćosića, Mome Kapora, Matije Bećkovića, kao i moj mali doprinos u formi uvodnika. Istovremeno, u ovoj knjizi će se naći neke nove fotografije, ali i poslednji tekst koji je moj otac napisao i predao ga u redakciju NIN-a onog dana kada je umro.
Srbi imaju „trpilo“
I Vi ste psihijatar. Koja je Vaša „dijagnoza“ Srba?
– Kod Srba ima nekoliko jakih i čestih osobina. Negativne su inat koji je veoma često destruktivan. Taj inat nas je često vodio i u drugu negativnu osobinu, a to je bahatost. Bahatost koja nema osnova i koja je potpuno nehrišćanska osobina. Dobre osobine kod našeg naroda su praštanje i trpeljivost. Mi smo ljudi krajnosti. S jedne strane smo bahati i inadžije, a s druge strane možemo da oprostimo strašno lako i da zaboravimo sve ono ružno što je bilo i kao da imamo neki vitalni organ koji se zove trpilo.
• A, kada je reč o filmu?
– Trenutno smo u fazi prikupljanja građe, a inicijator svega je Društvo „Jovan Rašković“, koje deluje i u Novom Sadu i u Beogradu. Zamislili smo da film ne bude neka vrsta omaža, već istorijski dokument o onom vremenu i o Jovanu Raškoviću.
• Mnogi tvrde da bi se istorija drugačije pisala da je Vaš otac živ?
– Istorija nije smela da izgleda ovako, samo da su slušali mog oca. Da su slušali njega i da su sledili njegovu politiku i u Zagrebu i u Beogradu i u Krajini, drugačije bi danas izgledala karta naše zemlje i drugačije bi izgledala karta prostora na kojima Srbi žive. Jeste, bilo i u tom slučaju i incidenata i mrtvih, ali ne bi bilo ovolike nesreće i tragedije i ovolike izgibije, ovoliko gubitka života i teritorija i brisanja istorije. Zato će i tatina knjiga i film o njemu biti svedočanstvo, dobra pouka o tome šta ne treba, već šta treba raditi. To će biti dobra pouka i onima koji se i dalje zalažu za ratne opcije i nebulozne granice Velike Srbije, ali i mundijalistima kojima je srpski interes poslednji na svetu.
Pomaže izbeglima
Nalazite se u Odboru za evropske integracije parlamenta državne zajednice?
– Sama sam tražila da se priključim ovom odboru zato što taj Odbor ima mandat i jako mnogo radi oko pitanja izbeglica, interno raseljenih lica i odnose sa susednim zemljama. Tu materiju dobro poznajem ne samo zato što sam bila na čelu republičkog Komesarijata za izbeglice, već što i sama potičem sa tih prostora, tako da mislim da sam kompetentna da budem u tom Odboru.
• Ratovi su prestali, Vaš otac je dao „dijagnozu“ za Srbe kao „lud narod koji lako gine“. Da li su Srbi prezdravili?
– Mislim da je većini naroda dosta pogibije. Imali smo užasno tešku deceniju na kraju 20. veka i ako ga pogledamo kroz istorijsku dimenziju, onda ćemo zaključiti da su Srbi na početku bili miljenici Evrope, bili su pobednici sa nadom i perspektivom. Na kraju 20. veka Srbi su dobili etiketu genocidnog naroda, naroda gubitnika. Uz to nas je ceo taj 20. vek pratila smrt. Mislim da Srbi što pre treba da izađu iz 20. veka i da ga ostave za sobom. Da ostave za sobom sve ono ružno što je 20. vek doneo i da pokušamo da vidimo šta je ono za nas dobro i da slušamo one ljude koji pokušavaju da nam kažu i objasne šta je to za nas dobro. Jasno, uz očuvanje onog minimuma i nacionalnog i ljudskog dostojanstva.
Nisam htela funkciju
Nakon republičkih izbora mnogi su vas videli na nekom od funkcionerskih mesta, ali ste samo poslanik u parlamentu državne zajednice. Zar je moguće da Vam niko ništa nije ponudio?
– Meni su zaista nuđene razne funkcije, ali nisam htela da ih se prihvatim iz krajnje ličnih razloga koje je i gospodin Koštunica razumeo. Prvi i osnovni razlog je bio taj što sam želela da se vratim u struku, da radim u neuropsihijatrijskoj ordinaciji „Dr Jovan Rašković“. Bilo mi je teško da je zatvaram, da odšrafljujem ploču sa imenom mog oca, a u suprotnom bi to bio sukob interesa.
