LJudi iz Negotinske Krajine koji rade u inostranstvu, u svoj rodni kraj šalju sve manje novca. Pomoć presušuje i rođacima i državnim institucijama, a upravo je taj novac u velikoj meri dosad pomogao Krajišnicima da prebrode godine krize. Rođaci u dijaspori imaju sve manje para i sve veće troškove, a procenjuju naši sagovornici, verovatno misle da su se prilike u Srbiji popravile i da se danas ovde živi nešto bolje.
– Sve donedavno u našoj limarsko bravarskoj radnji „Vesa“ zapošljavali smo desetak radnika. Nismo mogli da proizvedemo onoliko koliko se tražilo. Sada nemamo ni jednog radnika a dvorište je prazno. LJudi više nemaju para. Mladi ne žele da se vrate i sve se manje gradi. I moji roditelji, koji su sada penzioneri i žive u Nemačkoj, jedva sa primanjima pokrivaju troškove, a još moraju da kupuju i lekove, kaže Darinka Stanković iz krajinskog sela Kobišnica.
Nema većih ulaganja
Umesto da kapital, teškom mukom zarađeni, ulože u izgradnju mini fabrika i pogona, pogrešnom politikom pre svega lokalnih vlasti, ljudi na radu u inostrastvu su u svojim rodnim selima proteklih decenija izgradili velelepne kuće, čak dvorce sa bazenima i liftovima. Sve to danas uglavnom zvrji prazno.
U Kancelariji za dijasporu, prošle godine otvorenoj u Kladovu, kažu da nemaju podatke o tome koliko se ranije novca slalo u rodni kraj a koliko danas. Slažu se da nema međusobnog poverenja i uslova za veća ulaganja. Stevan Stanojlović, rukovodilac kancelarije, ističe da su u tom kraju do sada otvorena tri manja proizvodna pogona, ali da je za veća ulaganja potrebno otvaranje naše zemlje prema svetu i mogućnost plasmana na strano tržište.
U vreme krize Krajišnici iz dijaspore su obezbeđivali lekove i sanitetski materijal, izgradnju ambulanti i puteva, pomagali školama, a šaljući svojim najbližim omogućili im da sa po nekoliko stotina maraka žive veoma raskošno i ugodno. Bilo je ponekad i razbacivanja novca na raznim veseljima pa čak i sahranama. Pojedinci su trošili i po 100 hiljada maraka za svadbe, a ostala su zapamćena venčanja u helihopteru, venčanice od po desetak hiljada maraka, fijakeri i luksuzne limuzine. Tako je bilo sve doskora, ali se kako mnogi kažu, situacija u zemljama zapadne Evrope značajno promenila prelaskom na evro.
Darinkin sugrađanin LJubomir Ficulović, penzionisani radnik rečnog brodarstva „Krajina“, kaže da od svoje dece u inostranstvu nije tražio pomoć, ali i da ne veruje da su oni sada u stanju da je pošalju.
Veselja
Poslednjih godina, kako primećuju ovdašnje muzičke zvezde ali i oni koji su svoj biznis zasnivali na organizovanju čuvenih krajinskih veselja, sve je manje svadbi i ispraćaja. Umesto kao nekada po nekoliko dana i pod šatrom, veselja se sada organizuju u klubovima i restoranima u mestima u kojima ovdašnji gastarbajteri žive i rade.
– Sa svojim orkestrom sada uglavnom pevam na veseljima koja se organizuju u inostranstvu. Ovde je sve manje posla, bakšiš je sve manji, a tamo može koliko-toliko da se zaradi, čak i kada veselja traju jedan dan, kaže pevačica LJubica B, iz Krajine.
– Moja kćerka Mirjana i zet Živorad žive u Nemačkoj u Frankfurtu. Skupoća je, kažu, velika. Od primene evra cene su naglo skočile. Oni koji su do sada slali novac sada to retko čine i sume su znatno manje, priča nam Ficulović.
Najviše gastarbajtera iz Kobišnice je u Švajcarskoj. Od pedesetak porodica koliko ih živi uglavnom u Herisau i drugim mestima u blizini Bodenskog jezera, teško da jedna desetina šalje novac svojima u zemlju, kaže Vladimir Nedeljković, sada švajcarski penzioner. Nemaština nije jedini razlog.
– Deca sada traže kompjutere, mobilne telefone, televizore sa plazma ekranima. Skupo je i školovanje, dažbine, a novac se sve teže zarađuje. Sakupljali smo ranije i slali pomoć, ali izgubili smo i poverenje. Našim sredstvima sagradili smo ambulantu a posle su rekli da je sredstva obezbedio negotinski Zdravstveni centar. Mnogo je para koje smo slali potrošeno, a ne znamo kako, ističe Nedeljković.
I pored čestih nastojanja nadležnih opštinskih službi i organa, da dođu do broja žitelja negotinske i kladovske opštine koji žive i rade u zemljama zapadne Evrope, preciznih podataka o tome još nema. Pretpostavlja se da ih je iz Negotinske Krajine oko 20 hiljada a iz opštine Kladovo oko 10 hiljada. Mnogi od njih stekli su penzije, a širom Evrope već stasava četvrta generacija, među kojima je sve više onih koji uzimaju strana državljanstva bez namera da se vrate u zemlju svojih dedova.
