Naši zemljaci u rasejanju nostalgiju za otadžbinom uglavnom “leče” očuvanjem jezika, bavljenjem folklorom, uživanjem u našoj tradicionalnoj kuhinji. Mnogi u svom domu imaju neko parče otadžbine, bilo da je to ikona, draga uspomena ili suvenir. Onima koji žive u Švajcarskoj, a žele i više od toga braća Zoran i Miroljub Golubović iz Ciriha, omogućili su da svoj dom opreme nameštajem iz Srbije. Već više od tri meseca u Dietikonu u blizini Ciriha vije se reklamni barjak Kompanije Simpo iz Vranja. Od pokušaja do realizacije u punom svetlu i sjaju trebalo je skoro godinu dana, ali Golubovići su otvorili salon u koji kupci, kad ugledaju naziv prodavnice, ulaze zbog zova zavičaja ili iz znatiželje – a izlaze oduševljeni.
Zoran Golubović nam otkriva da među kupcima koji su to postali iz radoznalosti ima i Švajcaraca.
– Lepo je Srbiju približiti i dovesti u Švajcarsku, a posao sa Srbijom patriotska je dužnost svakog od naših ljudi u dijaspori koji za to ima mogućnosti. Kroz porez koji se plaća državi omogućuje se izgradnja škola, bolnica, puteva itd. Simpo, državna firma koja nam je ukazala poverenje i ušla u biznis sa nama, ima izrazito dobru reputaciju među svim ljudima sa Balkana koji žive u Švajcarskoj. Ovaj brend svi veoma dobro prihvataju. Do ekskluzivnog ugovora sa Simpom došli smo tako što smo se bez bilo kakve preporuke ili političke veze, kako bi neko to mogao da pomisli, pojavili na njihovim vratima. Dogovor o saradnji je pao već tokom našeg prvog sastanka. Jer smo u Vranje otišli s jasnom vizijom, konkretnim planom i poslovnim iskustvom u Švajcarskoj od 20 godina. Rezultat je vidljiv. Simpo je danas konkurent Konforami, Lipu, Mebel Pfišteru, Mebel Merkiju – ističe Golubović.
Naš sagovornik je u Švajcarsku došao 1990, kao petnaestogodišnjak. Tu su već bili njegovi roditelji, koji su u ovu zemlju stigli 1975.
– Poreklom sam iz Smilovca kod Paraćina, a nastanjen u Nišu. Studirao sam germanistiku i ranije sam predavao francuski, nemački i engleski jezik u svojoj školi u Cirihu.
Jednom od najboljih odluka u životu smatra to što se osamostalio pre skoro dve decenije. Od tada je osnovao desetak firmi.
– Još ni sa jednom nisam propao – kaže kroz smeh.
Prvi posao – rečnici
Prvi privatni posao napravio je 2002. kada je imao 27 godina.
– Počeo sam da uvozim u Švajcarsku rečnike za nemački, francuski i engleski jezik. Uspeh sa tim poslom me je motivisao da razmišljam “Šta ima da nema?” U to vreme nije bilo usluge osiguranja na srpskom jeziku u Švajcarskoj kao danas. Proučio sam materiju i oformio firmu za posredstvo osiguranja (zdravstvena, pravna, životna itd.). Kratko posle toga i za kredite različitih švajcarskih banaka, na srpskom. Sve to je išlo veoma dobro, jer sam uspeo da nađem kvalitetne radnike i oformim dobar tim.
Onda je 2005. napisao projekt za Balkatel, firmu u oblasti fiksne i mobilne telefonije, koja je za kratko vreme postala veoma poznata među našim ljudima.
– Bio je to baš veliki uspeh stajati u konkurenciji sa Snjišcom
-om, švajcarskim državnim telekomom, Sunrise-om i Orange-om. Čak 40.000 naših porodica je telefoniralo u Švajcarskoj preko Balkatela i dobijalo račune na srpskom za fiksni telefon, mobilni i internet. Prvi strani kol centar otvoren u Srbiji, koji je koristio VoIP tehnologiju, bio je naš. Kasnije smo razvili i druge različite biznise.
Naš sagovornik kaže da nije birao poslove.
– Radio sam u operatorima fiksne i mobilne telefonije, kao kol operater i tehničar. Imam iskustva i iz gastronomije, jer sam završio i ugostiteljsku školu.
Korona je na globalnom planu poremetila planove. Zron Golubović se, ipak, ne žali:
– Brat i ja smo uvek imali više različitih poslova istovremeno. Baš iz tog razloga da ako ne ide jedan, ide drugi. Trenutno je neka vrsta vanrednog stanja u Švajcarskoj. Skoro sve prodavnice su zatvorene (do kraja februara), tako da smo i mi morali da zatvorimo naš Simpo salon nameštaja. Ostali naši poslovi s automobilima, osiguranjima, internetom, kreditima i IP televizijom funkcionišu regularno.
Lepo je biti Srbin
Golubović napominje da su njegova deca, kao treća generacija, Švajcarci samo na papiru. Osećaju se Srbima.
– Sin Nemanja završava školu na nemačkom, a kćerke Nastasija i Natalija na francuskom. Međusobna komunikacija je isključivo na srpskom – bez mešanja sa bilo kojim drugim stranim jezikom. Veoma sam ponosan na to koliko vole Srbiju. Sin planira da se po završetku Fakulteta političkih nauka u Cirihu trajno preseli za Srbiju. Inspirisan je nekim interesantnim ljudima današnjice: Arno Gujonom, Čarlsom Keterom. Našu podršku za to ima. Kaže da je poslednji put zaplakao kad je krenuo iz Srbije za Švajcarsku. To sve govori.
Sagovornik “Vesti” napominje da se nikad nije pokajao zbog toga što je došao u Švajcarsku:
– Tek kada upoznate Švajcarce, shvatite koliko je lepo biti Srbin… Stvarno bih mogao dugo da Vam nabrajam šta je sve bolje kod nas nego u Švajcarskoj. A mogao bih isto tako i obrnutno. Za sebe smatram da živim između dva sveta – srpskog i švajcarskog. To je sigurno jedna vrsta privilegije. A ja to, dodatno, kombinujem i sa poslom. Neke poslove iz Srbije radim u Švajcarskoj, a druge iz Švajcarske u Srbiji. Do pojave korona virusa sam jednom mesečno išao za Srbiju.
Čistač, službenik, direktor
Zoranu se sviđa što u Švajcarskoj živi mnogo naših ljudi sa Balkana.
– Dopada mi se i sigurnost koju ova država pruža. Uređen sistem i čistoća. Definisana i jasna pravila igre. Volim to što se u Švajcarskoj govori više različitih jezika. To što se veoma lako može stupiti u kontakt s ljudima najrazličitijih kultura. U svetu postoji 198 država. A u Švajcarskoj žive predstavnici čak 195 različitih nacija. I sve funkcioniše. To je zadivljujuće. Posebno mi se sviđa švajcarska tačnost, niska stopa kriminaliteta, kao i švajcarski obrazovni sistem, koji je veoma orijentisan na praksu. Profesionalizam Švajcaraca je veliki u svim sferama.
Ipak, žao mu je što je Švajcarska veoma hladna zemlja u emotivnom smislu.
– Još pre 30 godina sam čuo ovde od naših zemljaka izreku: “Cveće bez mirisa i ljudi bez duše”. Prilično je to tačan opis bio. Inače, Švajcarska je sigurno veoma lepa zemlja, ali istovremeno i prilično dosadna. Veliki minus im je socijalni život. Druženja i kućnog posećivanja kao kod nas na Balkanu nema. Naši ljudi ovde ne žive sa Švajcarcima, već pored Švajcaraca. Međusoban kontakt se uglavnom svodi na poslovno. “Mešanja” su mala. Švajcarci su učtivi, ali se kod njih ne ulazi u kuću tek tako. Da skratim, u Švajcarskoj ima para, ali nema tog života kao u Srbiji.
Ukazuje da druga generacija naših gastarbajtera u Švajcarskoj uglavnom radi poslove srednje klase.
– Nisu to, dakle, više toliko teško poslovi, kao što je to nekada bilo kod naših roditelja. Većina je vrlo dobro integrisana. Ima nas u svim segmentima života. I uglavnom svi naši Srbi dobro govore lokalne švajcarske jezike. Jedan moj poznanik mi je pokazao zgradu UBS banke u centru Ciriha i rekao: “Ja sam nekada čistio ovu zgradu. Moj sin sada radi na šalteru kao bankarski činovnik, a unuk će biti generalni direktor te banke.” Iskreno verujem da će to stvarno tako biti. Jer naša treća generacija u Švajcarskoj je veoma napredna. Ima mnogo pametnih i sposobnih pojedinaca među njima. Naša deca su veoma talentovana. I vole Srbiju više nego Švajcarsku. Patriotizam se među našim narodom ovde održao.
Ambiciozni planovi
– Mi sve radimo porodično. Cilj nam je da Simpo proširimo na celu Švajcarsku i da ovde dovedemo Metalac iz Gornjeg Milanovca. Takođe i da u Srbiji nastavimo projekat “Direktna narudžba automobila iz Švajcarske, po sistemu ključ u ruke”. Prvi put je neko omogućio kupcima iz Srbije da kupuju automobile u Švajcarskoj, iz fotelje. A da im usput taj neko auto u Srbiji i ocarini i sredi papirološki sve do registracije. Dok sada, dakle, automobile šaljemo za Srbiju, u kontra smeru šaljemo nameštaj iz Vranja za Cirih.
Ljubav prema muzici
Zoran peva iz hobija i kaže da mu je muzika izduvni ventil.
– Volim dobru narodnu muziku osamdesetih godina. Imam i društvo sa kojim sviram i pevam. Kad sam bio mlađi bavio sam se, takođe, pisanjem tekstova i komponovanjem. Imam pedestak svojih radova. Među njima ima i pesama koje su otpevali poznati pevači naše narodne muzike.
Nastasija govori šest jezika
– U našoj kući je u prethodnih godinu dana sve u znaku Japana, jer starija kćerka Nastasija svakodnevno intenzivno uči japanski. Želja joj je da jednog dana ode u Tokio na studije. Inače, to dete je genije za jezike. Sa 13 godina ona već govori šest jezika. I to na maternjem nivou. Od nje nam je ostala anegdota, kad je bila mala, pitali smo je šta će biti kad poraste. Očekivali smo odgovor tipa “doktorka”, “učiteljica”, “pevačica”… A ona nam je ‘ladno odgovorila: “Hoću da budem predsednik Srbije”… Imala je tada samo pet godina – prepričava Zoran.
Dece nikad dosta
Voli promene i ističe da je sve što je želeo da menja već promenio.
-Žalim jedino za time što nisam imao mnogo više dece. Imam ih troje, a voleo bih da ih je bilo barem desetoro. To je najveće bogatstvo i svaka naša porodica bi trebala da teži tome da ima što je moguće više dece.
Laura dovela kumu
U prodavnicu Simpo, došla je i Laura Veljković koja je poreklom iz Hrvatske, iz Slavonskog Broda. Ona radi u Lenzburgu, ovoga puta dovela je kumu da pogleda nameštaj.
– Ja sam kao kupac vrlo zadovoljna širokim izborom i mogu reći da sam odmah, prvi put kad sam kročila ovde kupila nameštaj, iako onaj koji sam imala u kući nije bio uopšte pohaban i neupotrebljiv. Ovoga puta sam došla da i moja kuma izabere nešto – kaže Laura.
Чланак I fotelja je deo otadžbine се појављује прво на Vesti online.
