Srpski jelek i anterija, rađeni rukama vrednih žena, protkani sjajnom srmom u hiljadama sitnih bodova, spaseni su od zaborava i postaju pravi modni hit nemačkog visokog duštava. Praznična odora Srpkinja iz 18. i 19. veka koja se nosila samo o slavama, svetkovinama i vašarima, danas krasi ormane mnogih Nemica, žena od stila. Ovi unikati izvezeni uglavnom kosovskim motivima, nose se kao deo najelegantnije večernje toalete.
Ironijom sudbine ili slučajnošću, srpska narodna nošnja, zanemarena na tlu sa koga je potekla, u inostranstvu budi veliko interesovanje. Nemice ne žale hiljade evra kako bi bile vlasnice jedne anterije, tvrdi Jelena Bojović, vlasnica modne kuće „Stara Srbija“ koja se bavi izradom srpske etno odeće, a predstavlja je na revijama širom Evrope.
Nije greška, ovaj deo svečane narodne nošnje košta od 800 do 2.000 evra, baš koliko i jedan „Armani“ ili „Kavali“. Jeleci su nešto jeftiniji, pa se i solidan model može kupiti za oko 150 evra.
Ništa bez komercijale
– Nije samo relativno visoka cena razlog zbog koga se rukotvorine slabo prodaju u Srbiji. Ono što nije komercijalno, ne prodaje se, to će ovde uvek biti tako. Samo stranci kupuju rukotvorine, ali su i oni „teški na parama“, pa uzimaju samo „sitne“ suvenire – kaže LJubica Tošić, koja se bavi amaterskim slikarstvom.
– Srpsko platno, vez i šara, nešto su čime treba da se ponosimo. Anterija i jelek, zaista, postaju deo večernje garderobe u Nemačkoj, jer je svaki komad unikatan i ručno rađen. Da bi se izradila jedna takva raskošna anterija potrebno je najmanje dvadesetak dana i pet pari vrednih ruku, koje će neprekidno raditi. Zato je i cena pozamašna, ali ima onih koji novac ne žale. Postoji još mnogo toga „srpskog“, što bi trebalo promovisati i pokazati svetu. To su, na primer, naše tkanice, ćilimi i marame – uverena je Jelena Bojović.
Modeli „Stare Srbije“, kao i mnogi proizvodi raznih ženskih udruženja koja se bave izradom predmeta sa etno motivima, predstavljeni su nedavno i na beogradskoj izložbi u Privrednoj komori Srbije. Vezeno srpsko platno, peškiri, marame, džemperi i pelerine bili su izloženi očima malobrojnih kupaca. Očigledno u Srbiji još uvek ne postoji interesovanje za ove starine ili su, ipak, cene previsoke za „plitke džepove“ prosečnog građanina. Za svaki od ovih suvenira potrebna je za domaće prilike pozamašna suma, jer se tek mali milje, iliti podmetač za čašu, prodaje za pet evra, dok za svileni šal treba izdvojiti i 50 evra.
Bilo kako bilo, rad ovih žena „blagosiljao“ je i Slobodan Milosavljević, predsednik Privredne komore Srbije i javno se založio da se ovi proizvodi plasiraju na svetsko tržište. Sve dok se to ne desi, odnosno dok država ne stane iza ženskih preduzetnika, džemperi, kape, šalovi i razni predmeti sa etno motivima, prodavaće se i dalje na ulici, gde će ih primetiti poneki prolaznik, najčešće stranac, koji će za male pare poneti vredan suvenir iz Srbije.
Ikonostas kao suvenir
Da opanak, jelek i šajkača nisu jedini mogući suvenir iz Srbije svedoče i izuzetni ikonostasi na drvetu i kamenu Violete Cvetovske – Ocokoljić. Žitije svetaca rađene po uzoru na ikone iz vizantijskog perioda, kupuju samo ljudi koji vole umetnost, a najčešće stranci. Oni ne žale da daju 1.000 evra za ovakvu sliku, tvrdi ova umetnica.
