Među brojnim srpskim klubovima u Italiji koji pre svega folklorom čuvaju našu tradiciju i identitet ima i onih koji to čine kroz sport. Jedan od tih je i Srpski klub ribolovaca Italije, koji prevashodno okuplja naše ljude na severu te zemlje, u pokrajini Veneto. Klub je osnovan u Lonigu u aprilu 2017. godine sa idejom da okupi sve srpske ribolovce na privremenom radu u Italiji, pre svega one koji osećaju nostalgiju za otadžbinom i želju za druženjem sa zemljacima.
Darko Dražilović je predsednik Srpskog kluba ribolovaca Italije i za „Vesti“ kaže da je u udruženju trenutno oko 60 članova,
– Ubrzo po osnivanju kluba javio nam se veliki broj srpskih ribolovaca iz Austrije i Švajcarske, pa i iz Srbije, koji su hteli da postanu članovi i dođu na naša druženja i takmičenja. Moja ideja je bila da sačuvamo nešto naše, srpsko, a da pritom dodamo i poštujemo nešto od zemalja u kojima živimo. Iz tog prostog razloga pored naše zastave dodali smo i italijansku zastavu, koja ravnopravno stoji uz srpsku na grbu i logu kluba – priča nam Dražilović.
On ističe da su ih Italijani veoma lepo prihvatili, čak su neki tražili na poklon kačkete i majice sa obeležjima kluba.
– Pored članova koji su ribolovci, imamo i druge naše ljude koji se ne bave pecanjem, ali vole odmor u prirodi, ili nam pomažu oko organizacije nekih naših takmičenja koja su najlepši vid okupljanja i druženja. Nagrade se uglavnom svode na pehare i pohvalnice koji su simbol tog lepog druženja, a to nam je prevashodni cilj. Nama su ta okupljanja svojevrstan ventil u ovim teškim vremenima. Družimo se, šalimo, smejemo, jedemo zdravu hranu u prirodi. Jednostavno, opustimo se kada smo zajedno i to je bolje od bilo koje terapije. Meni je srce puno kad vidim da naši ljudi uživaju i zaborave na sve probleme i poteškoće koje svako od nas ima.
Dražilović je rodnu Melnicu, selo na obroncima Homoljskih planina, nadomak Petrovca na Mlavi, napustio pre dve i po decenije. Skrasio se u Lonigu, gradiću nedaleko od Vićence. Živi sa suprugom Žaklinom i kćerkama, Katarinom i Kristinom. Kćerke ne učestvuju u organizaciji takmičenja, dok supruga nesebično pomaže u svim aktivnostima.
Žaklina Dražilović nije jedina članica kluba, uz nju je gotovo uvek na druženjima i Vesna Simić. Vesna ne peca, ali pomaže u organizaciji, pripremanju takmičenja, kada nema sudija sa strane, ona preuzima ulogu arbitra i meri ribu.
U klubu je najveći broj članova poreklom iz Braničevskog okruga u Srbiji. Jedan od njih je Boban Vujčić, varilac kome je ribolov omiljeni sport.
– Član sam kluba od osnivanja, mogu da kažem od prvog dana kada je klub zaživeo. Aktivno učestvujem na takmičenjima i uživam u druženju sa ostalim pecarošima na rekama i jezerima u Italiji – navodi Vujičić koji je u Vićencu došao 1989. godine iz Svinjareva.
Saradnja i prijateljstvo
– Najbolji svedoci i dokaz sa naših aktivnosti su fotografije i video-zapisi koje postavljamo na našoj Fejsbuk stranici i koje same po sebi govore sve. Mi širimo krug prijateljstva i sarađujemo sa drugim našim udruženjima. Redovno idemo na njihove priredbe i kulturne događaje, a neretko i organizujemo zajednički ribolov jer svi smo čuvari naše kulture i tradicije, što mi ponosno ističemo i činimo širom Italije, gde god idemo da pecamo ili se družimo – ističe Darko Dražilović, predsednik udruženja ribolovaca Italije.
Pomoć mladima
Danče Paunović, potpredsednik kluba kaže da takmičenja nisu u prvom planu.
– Klun smo osnovali i sa željom da što više naših ljudi upozna čari ribolova kao sporta i uživa u prirodi. Radujemo se i mlađim članovima kojima pomažemo da upoznaju tehnike modernog šaranskog ribolova – navodi Danče koji je rodno Mirijevo, nadomak Petrovca na Mlavi, napustio davne 1995. kada je imao 22 godine.
Pribor godinama bio u garaži
Zoran Loca Radenković već 30 godina sa porodicom živi i radi u Vićenci, gde vodi svoju građevinsku firmu. S ponosom nam prvo ističe da je njegova kćerka Sanja koja sada ima svoju decu, bila polaznik prve generacije srpske dopunske škole u Vićenci.
– Srpskom klubu ribolovaca Italije sam se pridružio krajem prošle godine kada su me neki članovi pozvali da dođem na završnu godišnju večeru i tada sam zvanično pristupio.
Ribolovom se bavim od malih nogu i dolaskom u Italiju 90-ih godina sam nastavio i imao zapažene rezultate u lovu šarana, soma i ostalih slatkovodnih vrsta, ali sam 2008. godine naglo prestao zbog nekih privatnih problema. Svih narednih godina sam primećivao da mi nešto nedostaje, ali mi se nije dalo da ponovo počnem iako mi je, gledajući pribor koji je stajao u garaži, dolazila želja da odem u ribolov. Poznavajući odranije pojedine članove kluba – Dančeta, Bobana, Lukića, Popa – pristupio sam klubu i upoznao nove drugare Darka (predsednika), Mišu, Vojkana i ostale – kazuje nam Zoran, koji je rodom iz Vlaškog Dola kod Požarevca.
On dodaje da se pecanju vratio posle 12 godina.
– Sada je moje slobodno vreme ispunjeno druženjem, razmenom iskustava, učešćem na takmičenjima i ostalim sadržajima kojima se mi u klubu bavimo. Poenta ove priče je u tome što mi je klub vratio volju i želju za bavljenje jednim predivnim sportom, koji istovremeno i pruža mogućnost da se sklonimo od stresne svakodnevice i problema koje nam koji donosi posao. Zato hvala klubu SRI.
Чланак I pecanje leči nostalgiju се појављује прво на Vesti online.
