To je uvek bio siguran način da je iznerviram. Dok se vozimo pored nekog polja ili voćnjaka, pitao bih je koji je to drvored ili šta su to posadili, i naravno da ne bi znala. Nikada ne bi znala. Da nije lešnik? Da nije uljana repica? Možda je pšenica? Znaš li ti uopšte razliku između ječma i lana?, insistirao sam, dok se njeno strpljenje polako trošilo: ima jedan trenutak kada neprimetno zakoluta očima, a nozdrve počnu da se šire. Opasna zona.
U njenu odbranu, odgovor na takva pitanja uglavnom ne znam ni ja. U moju odbranu, ona je odrasla na selu. Pravom selu, gde poneko i dalje živi od svog rada, gde svako ima njivu i obrađuje je, gde ljudi diskutuju o setvi i žetvi, gde gledaju u nebo i kunu ga, pa ga onda još više kunu. (I ja sam, setiće se čitaoci ove kolumne, odrastao u selu po imenu Žarkovo, ali tamo je bilo začuđujuće malo poljoprivredne mehanizacije, s obzirom na onoliki ravni Makiš…)
U njenom dvorištu, sem visokih tuja, ima još tma nekih stabala i biljaka koje su joj nepoznate, ima i kokošaka i svinja, a ima i traktor, sa zelenom registarskom tablicom na kojoj i dalje piše „Svetozarevo“. Kada je bila mala, deda ih je sve vozio u prikolici, ali ona ne zna da vozi traktor, a nije sigurna šta je tačno drljača. Ili freza? Ili malčer? Nema pojma.
A onda je, uprkos tom blaženom seoskom neznanju, bila tužna tog petka uveče, kada sam joj, na povratku s dočeka studenata, poslao fotografije demoliranih traktora oko notorne, smrdljive, smećem ispunjene rupe u jednom od nekada najlepših beogradskih parkova, a koju je narod nazvao „Ćacilend“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 6
