NOVI ZAKON O DRŽAVLJANSTVU TREBA DA ISPRAVI BROJNE NELOGIčNOSTI
I VLADIKA BEZ SRPSKOG PASOŠA
• Ministarstvo za dijasporu predložilo da i potomci ljudi rođenih u Srbiji dobiju naše državljanstvo, čak i ako ne govore srpski jezik • MUP Srbije prihvatio većinu predloga
Ukoliko Vlada Srbije, tj. nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova prihvati predlog koji im je podnelo Ministarstvo za dijasporu, ljudi koji su rođeni ili su nekada živeli u republikama SFRJ do plavog srbijanskog pasoša stizaće mnogo lakše. Biće dovoljno da u Srbiji provedu tri godine, a ne pet, kako predviđa sadašnji zakon. čak će i potomci ljudi rođenih u Srbiji moći da zatraže prijem u državljanstvo, pa i ako ne govore srpski jezik.
Od njih će se, pored boravka, tražiti samo pismena izjava da Srbiju smatraju svojom državom. Uz ovakvu izjavu, do državljanstva bi ubuduće mogli da dođu i ljudi iz nekadašnjih republika SFRJ, bez obzira na to da li su srpskog porekla. Predloženo je i da lica koja su se svojevremeno ispisala iz državljanstva SFRJ ili SRJ mogu ponovo zatražiti državljanstvo Srbije, a moći će da se prijave i osobe stranog porekla, ukoliko su u braku sa državljaninom Srbije.
Strah od glasa dijaspore
Biračko pravo je godinama bilo i glavna prepreka da se izbeglicama i dijaspori olakša sticanje srbijanskog pasoša, jer se verovalo da će ove grupe ljudi glasati protiv aktuelne vlasti. Tu su i druga javna prava, kao što je zabrana ekstradicije, odnosno izručenja neke osobe drugoj državi radi krivičnog gonjenja, a postoji i čitav niz privatnih prava: na zapošljavanje, sticanje nepokretnosti…
Kako se saznaje u Ministarstvu za dijasporu, MUP Srbije je prihvatio većinu njihovih predloga. Kada stigne odgovor na „još nekoliko sitnijih spornih tačaka“, predlog će ući u proceduru usvajanja. Ipak, u ovom ministarstvu veruju da će i ovoga puta o tome ko će i da li će postati državljanin Srbije odlučivati politički interesi.
Posle raspada SFRJ, republike su državljanstvo priznavale građanima koji su na njihovom tlu dobili krštenicu, što je stvorilo ogroman problem Srbima van Srbije i Crne Gore. Tako se dešavalo da dete, na primer, „hrvatskih“ Srba, rođeno u Beogradu, po osam i više godina ne može da dobije državljanstvo Srbije, tj. Jugoslavije, jer je njegove roditelje Srbija smatrala državljanima Hrvatske.B Dešavalo se i da neko ko je samo rođen u Beogradu, ali je život proveo u drugoj republici ili zemlji, automatski dobije državljanstvo Srbije i da po tom osnovu bude mobilisan u Vojsku Jugoslavije, potom poslat na ratište. A zbog imovine i drugih prava, mnoge izbeglice ili emigranti i nisu hteli da prihvate jugoslovensko državljanstvo, jer su u tom slučaju morali da se odreknu pređašnjeg, tj. novostečenog u drugoj zemlji.
Kraće ne može
– Mi smo kao primer Zakona o državljanstvu uzeli savremene ideje, koje su u hrvatskom zakonu samo sublimirane, nisu njihova originalna tvorevina. Udovoljavajući velikom broju želja i pitanja koja je naše ministarstvo dobilo od lica srpskog porekla, podneli smo predlog da se do statusa državljanina Srbije dođe sa što manje prepreka i u što kraćem vremenu. Naš rok od tri godine boravka u Srbiji čak je kraći nego u Hrvatskoj i predstavlja najkraći mogući rok. Ipak, ne može baš bilo ko ko nije srpskog porekla ili porekla naroda koji živi u Srbiji dobiti državljanstvo. Malo ko će od ljudi rođenih u nekim dalekim zemljama tražiti državljanstvo Srbije. Ali, kada strani državljanin zatraži naš pasoš, onda su njegovi razlozi vredni pažnje, pa mu tu pažnju neće uskratiti ni nadležni organi naše države – kaže Vukčević.
SR Jugoslavija je tek 1997. godine, pet godina posle proglašenja svog Ustava, donela prvi Zakon o državljanstvu. Za njega su stručnjaci tvrdili da je više politički akt nego pravni, jer nije razrešio status više od 700.000 izbeglica i prognanih lica, mahom u Srbiji. Godinu kasnije, Crna Gora je donela zasebni zakon o državljanstvu, a posle raspada poslednje Jugoslavije, državljanstvo SCG se stiče po automatizmu, posle sticanja republičkih.
Državljanstvo, tj. činjenica da jedno lice pripada određenoj državi otvara vrata mnogim obavezama, ali i pravima.
Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu i autor predloga izmena Zakona i državljanstvu, kao izbeglica iz Hrvatske i sam je bio žrtva loših propisa u toj oblasti. Pre nekoliko godina govorio je da „Srbi sa prostora van Srbije u Srbiji posle Dejtona imaju položaj koji je gori od seoske stoke, jer stoka, kada se izvodi na vašar radi prodaje, od područnog veterinara dobija dokaz o svom identitetu, tzv. stočni pasoš“. On sada za „Vesti“ kaže da novi predlozi ne znače da će svako moći da dobije državljanstvo Srbije.
Zbrka
Nema države kojoj su u interesu bipatridi, tj. lica sa dva državljanstva, ili apatridi, lica bez državljanstva, a takvih među građanima srpskog porekla ima mnogo, navodi Vojislav Vukčević.
– Međunarodno javno pravo smatra da oni čine nepotrebnu zbrku – apatridi nisu ni pod čijom zaštitom, dok bipatridi mogu da se pozovu na koju god hoće državu, prema trenutnoj potrebi. Na primer, Srbin iz Hrvatske ima i srpsko i hrvatsko državljanstvo. Ako ode u Hrvatsku, pa ga Hrvati liše slobode pod sumnjom da je, navodno, počinio ratni zločin, on može da se pozove na srpski pasoš. Evropska unija nas zbog toga neće blagonaklono gledati – zaključuje Vukčević.
– Svaka država ima pravo da na podneti zahtev odgovori pozitivno ili negativno. Negativan odgovor može biti čak i onda kada su ispunjeni svi zakonom predviđeni uslovi – ističe Vukčević.
On dodaje da na državljanstvo neće moći da računaju, na primer, lica „s one strane zakona“, koja bi na taj način želela da izbegnu krivičnu odgovornost u zemlji u kojoj trenutno borave. Hrvatska mu je primer države koja nesebično daje svoje pasoše dijaspori, čime dobija ne samo na brojnosti svog stanovništva, nego i na snazi, značaju i važnosti pred svetom i zaštitom interesa svog naroda.
A kada je o dijaspori reč, naročito ljudima koji žive u zemljama koje ne dozvoljavaju dvojna državljanstva, naš sagovornik kaže da su njihovi razlozi za traženje srbijanskog pasoša, najpre – emotivni.
– Emotivni razlozi su ponekad vredniji od bilo kog novca. Tačno je da se, za sada, sa srpskim državljanstvom i pasošem ne može ići gotovo nikuda, za razliku od pasoša razvijenih svetskih zemalja. Ipak, iz razgovora sa našim ljudima u inostranstvu, tvrdim da nekoliko stotina hiljada tih ljudi želi državljanstvo Srbije. Na primer, Luka, vladika Srpske pravoslavne crkve u Australiji, nema srpsko državljanstvo. Ne može se zamisliti da biskup katoličke crkve, poreklom Hrvat, nema hrvatsko državljanstvo. Ima mnogo slučajeva, kao što je slučaj sveštenika SPC u Australiji, koji se zove Srboljub Miletić, da nijedno od njegovo troje dece nema pasoš Srbije. A prilikom predsedničkih izbora, u diplomatsko-konzularna predstavništva u Kanadi i Americi dolazili su ljudi sa starim, crvenim pasošima. Jedan od njih samo što se nije onesvestio kada mu je rečeno „da se vrati odakle je došao“, jer mu je pasoš „istekao“ i više ništa ne vredi. Sve to Srbiji ne služi na čast- zaključuje Vojislav Vukčević.
