Idi na zapad mladiću!
U Rafineriji bakra, posao je bio vrlo težak, vrlo prljav. Fabrika se nalazila na kraju Montreala, zapuštena, s razbijenim prozorima, zarasla u korov. U njoj su radili uglavnom emigranti koji su se prihvatali svakog posla. Njima je bilo najvažnije da li je posao siguran. Rafinerija je to znala i zapošljavala je nove radnike samo po preporuci onih radnika koji su u fabrici radili već duže vreme.
”U početku, biće ti teško, dok se ne navikneš, ali je posao siguran. Može čak da se radi i praznikom, sve plaćaju! Ja sam od plate kupio kuću, kupio nov auto. Kod nas to nikada ne bi uspeo”, ubeđivao me je moj prijatelj koji je u rafineriji važio za kompanijskog čoveka. Hteo sam da ga pitam koliko mu godina treba dok to otplati. Ipak, prećutao sam. Međutim, moj prijatelj je izbegao da mi kaže kako je preko leta temperatura u hali sa bazenima sumporne kiseline bila preko četrdeset stepeni, da je sumporna para štipala za oči, za grlo, da je vazduh bio težak, zagušljiv, da je buka od velikih presa bila nesnosna, da… ali bilo je kasno. Zahvaljujući njemu, dobio sam posao na velikoj presi.
Kada smo radili u istoj smeni, moj prijatelj se šalio: ”Ne daj se zemljak, mi smo žilav narod a pogotovu ako je dolar u pitanju”! Ja sam klimao glavom, nisam hteo da mu kažem da ću izdržati duže nego što on misli. A posao je bio iscrpljujući, izvlačio je i poslednji delić snage. Uveče, kada bi se vratio kući padao bi u krevet potpuno slomljen, i provodio čitavu noć u bunilu. Svakog dana sam pomišljao da mi je to poslednji dan. Onda bih pomislio kako će mi se prijatelj odmah podsmehnuti, da ja nisam ”dorastao” za ovu zemlju, u kojoj se novac teško zarađuje a ne kao kod nas.
Najteže je bilo u noćnoj smeni. Vazduh bi se potpuno umirio. Sumporna para se nije micala. Plavičasti dim iznad velikih bazena, punih bakarnim pločama lagano se lelujao. Ličilo mi je na palacanje jezika hiljade zmija otrovnica skrivenih u bazenima. Disali smo sve teže, vazduha je bilo sve manje. Radnici su prekidali posao i istrčavali napolje da se malo nadišu. Neki su vezivali maramice oko usta da se zaštite. Tek pred zoru prostrujao bi halom hladan vazduh. Svi bismo odahnuli.
Ujutru, dok je dolazila nova smena, trudio sam se da izgledam nemarno, kao da sam se čitave noći šetao oko fabrike na svežem vazduhu. Moj prijatelj je dolazi na posao uvek svež i lepo obrijan. On nikada nije radio u noćnoj smeni, u ”grobnici”, kako su je radnici zvali.
Jednog dana, predradnik me pozvao i rekao: ”Ti si dobar radnik, prebaciću te na drugu mašinu, na njoj se zarađuje više”. Pristao sam, ali ta druga mašina je radila mnogo brže! Pokajao sam se. Moja želja za većom zaradom je bila naivna. Ipak, odlučio sam da ostanem, da izdržim. čim me prijatelj video za drugom mašinom pohvalio me je: ”Samo napred, zemljače! Tako se dolar zarađuje. Ovde se ceni dobar radnik, a ne kao kod nas”!
”Da, daaa, samo ako se preživi”, okretao sam na šalu.
U stvari, ja sam bio na ivici snage! Postao sam ćutljiv i mrzovoljan kao i ostali radnici. Za vreme pauze svi smo ćutali, pokreti su nam bili mehanički, lica stroga. Amerika je ratovala sa Vijetnamom, proizvodnja bakra naglo je porasla – američkoj vojsci bio je potreban bakar za municiju. Govorilo se da će čitava rafinerija uvesti smene i za vreme vikenda. Pauze su skraćene, radilo se ubitačno. Mlađi su napuštali fabriku, stariji su strpljivo radili, skraćeno. Ja sam se i dalje inatio sa samim sobom. Hteo sam da dokažem mom prijatelju da sa ”dorastao” za Kanadu.
Ali, slučaj je hteo da se moja mašina pokvari. U kancelariji su mi rekli da će popravka mašine trajati čitav mesec. Ponudili su mi da čistim halu. Odbio sam! Uzeo sam poslednju platu i napustio posao.
U Montrealu se približavala zima. Vreme je zahladnilo, ljudi na ulici postali su tiši, zamišljeni. Svi su se pripremali za dugu, neugodnu zimu.
Tada se u meni probudila moja neodoljiva želja: GO NjEST YOUNG MAN! Spakovao sam se i krenuo vozom na zapadnu obalu, u Vankuver. Kada sam se smestio u prostranom vagonu sa udobnim foteljama pored prozora, bio sam bezgranično srećan. Dok je voz lagano napuštao železničku stanicu, iza mene je ostajao veliki sumoran grad, ostala je prljava fabrika, ostao je moj prijatelj ponosan što je ”uspeo” u ovoj zemlji. Sada mi je sve to izgledalo daleko, vrlo smešno. Mene je čekao sunčani Vankuver o kome sam dosta čuo. Namestio sam se udobno u velikoj fotelji i zaspao.
Kada sam se probudio voz je jurio kroz ogromno kanadsko prostranstvo. Uređena polja pružala su se u nedogled. Posle zbijenih gradova, ovolika ravnica me je zaprepastila. činilo mi se da jurim po beskrajnom okeanu parcelisanim savršeno urednim parcelama.
Uskoro je počela da se spušta noć. Nebo je bilo prekriveno zvezdama kao u nekoj bajci. Sve mi je izgledalo nestvarno! Samo je ravnomerno kloparanje točkova bilo jedina stvarnost.
U vagonu se upalilo svetlo. Kondukter u beloj bluzi, prolazio je kroz vagon i malim zvoncetom pozivao na večeru. Putnici su se budili, prekidali s čitanjem, lagano ustajali i odlazili u vagon–restoran. Ja sam odustao, nisam mogao da se odvojim od prozora zanesen ogromnim zvezdanim svodom. Pred takvim prizorom čovek oseti duboku skrušenost, duboko poštovanje prema životu.
Kondukter mi je doneo jastuk i pokrivač. Položio sam fotelju, pokrio se i ponovo zaspao.
Sutradan pejzaš se promenio. Nepregledna ravnica sa lepo uređenim poljima, nestala je. Pojavila su se brda pokrivena šumom. Daleko ispred nas, u magli, nazirale su se visoke planine na čijim se vrhovima belio sneg. Iza tih planina nalazio se Pacifik, nalazila se zapadna obala.
Roki–planine dostojanstveno su se dizale ispred nas sa svojim oštrim vrhovima obavijenim maglom, utonulim u beskrajnu tišinu. Kondukter nas je obaveštavo da ćemo ući u planine. Ko je hteo mogao je da se premesti u vagon za razgledanje na zadnjem delu voza.
Vagon za razgledanje imao je dva sprata. Donji sprat bio je restoran. Drugi sprat bio je sav u staklu sa sedištima za posmatrače. Pogled je bio izvrstan. Kroz staklo se videlo na sve strane, pa čak i pruga koja je brzo ostajala za nama.
Voz se kretao pored brze planinske reke i neprekidno davao signale radnicima koji su radili na pruzi. Želeo sam da se što pre približimo vrhovima, ali voz je usporavao. Šuma je postajala sve ređa. Zatim se odjednom smračilo. Ušli smo u klanac. S obe strane pruge dizale su se ogromne litice. Stene su visile okomite iznad naših glava. Plašio sam se da će se srušiti svakog trenutka!
Ta surovost prirode bila je privlačna, ali istovremeno je i zastrašivala. Onda se odjednom ukazalo nebo, ali samo za kratko. Voz se, kao velika čelična gusenica, provlačio između stena, sa kojih se neprestano cedila voda. Ulazili smo sve dublje u gorostasne planine. To je bio najteži, najsuroviji deo Trans – Kanada pruge, čija je dužina više od tri hiljade milja i povezuje Atlanski okean s Pacifikom. Mnogi ljudski životi su ostali tamo zauvek, dok je građena. Samo je čovek ovde mogao da pobedi prirodu!
Vankuver je blistao na jutarnjem suncu kada smo stigli na malu železničku stanicu u centru grada. Uprtio sam ruksak i pošao u razgledanje grada. Njegove brdovite ulice i crveni trolejbusi podsetili su me na Beograd. Ulice su bile pune bezbrižnog, preplanulog sveta.
Kad sam se popeo do glavne ulice pogled je bio izvanredan. Grad je ličio na lepo uređeno turističko mesto, pun parkova i cveća. Iznad velikog zaliva dizali su se mostovi. S mora dopirao je povetarac. Požurio sam da se što pre spustim na obalu. Na zelenoj tabli pisalo je: ”Plaža engleski zaliv”. Od radosti sam potrčao, nisam osećao umor od dugog puta.
Lepa peščana plaža u obliku potkovice bila je u sred grada, okružena visokim zgradama. Deca su se igrala na pesku, stariji su stajali i razgovarali. Neki su igrali šah. Ispružio sam se na pesak i gledao u duboko plavo nebo koga dugo, dugo nisam video tako nasmejano.
Moj život u Vankuveru ispunila je bezbrižnost. Od novca koji sam zaradio u rafineriji iznajmio sam mali stan pored plaže i provodio čitavo vreme na suncu i pesku. Pacifik je za mene bio pravo otkriće. Zalazak sunca očaravao me je. Dok se sunce lagano spuštalo u Pacifik čitavim nebom bi se razlila nežna ljubičasta boja. Prizor se graničio s nestvarnošću. Sve moje brige su nestajale. Za mene je postojalo samo jedno – da li će sledeći dan biti sunčan, jer tada se presijavao čitav zaliv sa svojim mostovima, brodovima, koji su neprekidno kružili. Presijavao se sneg na visokim planinskim vrhovima iznad Vankuvera. Presijavali su se zubi, kosa lepih, preplanulih devojaka. U vazduhu se osećao miris mora. Tada sam po ceo dan lutao gradom.
Na plaži sam upoznao Majka. On je voleo šah i navratio bi ponekad. Brzo smo se sprijateljili. Dopadala mi se njegova otresitost, njegova jednostavnost u šahu. Nedeljom sam odlazio kod njega u moderni deo grada i igrali bismo šah. On je imao servis za hemijsko čišćenje u centru grada i posao mu je išao dobro.
često mi je savetovao da idem na Vankuversko ostrvo, tamo ima posla i dobro se zarađuje. Ja sam ga slušao ali sam se plašio da ne ”zaglavim” kao u rafineriji.
”Slušaj”, rekao mi je jednog dana dok smo igrali šah, ”ovo je dobra prilika za tebe. Moj prijatelj ima kompaniju u Holbergu i traži dobre radnike koji hoće da zarade”.
”Otkud znaš da sam ja dobar?”, prekinuo sam ga.
”Ne piješ, ne kockaš se. To je najvažnije. Kad se odlučiš, javi!”, rekao je poslovno i ustao.
Holberg je bio radarska baza kanadske vojske na Vankuverskom ostrvu. Kad sam stigao, posle sat leta, izgradnja naselja za zaposlene u bazi uveliko je počela. Buldožeri su obarali stabla, ravnali zemlju. Znao sam da me čeka naporan posao, da ću psovati Majka, ali nisam imao kud jer sam i poslednji dolar dao za avionsku kartu.
Uskoro su počele jesenje kiše. Rad je bio još naporniji. Velike mešalice betona neprestano su punile kolica betonom koji smo raznosili po kaljavom gradilištu. Blato se lepilo za točkove, za čizme. Predradnik je vido da sam na ivici snage i prebacio me da radim na vibratoru na temelju zgrade.
Kiša i sunce smenjivali su se neprekidno. Blato je kočilo mašine, alat je bio prljav ali rad se nastavljao, gradnja je bila vezana za rokove. I tako iz dana u dan. Kada se nije radilo, radnici su pili, kockali se, a često i tukli. Rad se okretao protiv radnika. Zarasla u brade, pokrivena znojem i blatom, lica radnika izgledala su životinjska – čovek je postajao životinja, a možda i obratno, životinja je ličila na čoveka?
Tog popodneva predradnik me premestio na betoniranje temelja. Bilo nas je samo dvojica. Radili smo vrlo brzo. Mešalice betona nisu smele da čekaju. Jednog trenutka daska se slomila i ja sam se srušio sa skele zajedno s kolicima punim betona. Osetio sam oštar bol u levoj podlaktici. Kad sam ustao video sam da mi je čelična armatura probila ruku. Rana je bila velika, videla se kost. Drugi radnik je pritrčao, iscepao rukav moje košulje i čvrsto uvio ruku. Predradnik me je odmah svojim kolima prebacio u bazu. Vojni lekar je pažljivo pregledao ranu i naredio da me hitno prebace u Opštu bolnicu u Vankuver.
”Ukoliko nije povređen nervni centar, biće u redu”, rekao je dok je previjao ruku. Ruka je naglo oticala. Osećao sam veliki bol. Neko od radnika je spakovao moje stvari i stavio pored mene. Mali avion CESSNA poleteo je. Na ćrodromu u Port Mc Nill prešao sam u putniči avion. Na ćrodromu u Vankuveru čekala me je hitna pomoć.
Tek kada su bolničarke skinule prljavo radničko odelo i položile me u čvrst, beo krevet nastali su nesnosni bolovi. Lekar je došao, predstavio mi se, a zatim naredio bolničarki da mi da inekciju za umirenje.
Bilo mi je vrlo žao, bio sam nesrećan što sam se u ovako jadnom stanju vratio u grad koji sam toliko voleo. Bolničarka me hrabrila da će sve biti u redu, da je u sobi pored mene mnogo teži slučaj.
Ruka mi je oticala sve više. Doktor je stalno dolazio, ali ništa nije moglo da se preduzme dok ruka potpuno ne splasne.
Jednoga dana čuo sam tihi glas: ”Amigo”. Otvorio sam oči. Na sred sobe je stajao mršav mladić na štakama. čim je video da sam budan prišao je krevetu.
”Nesrećan slučj na poslu”, rekao sam mrzovoljno. On se približio još bliže, zatim primakao stolicu i naslonio štake na krevet.
”Ne brini, amigo, sve će to kompanija da ti plati. I ja sam izgubio desnu nogu na poslu. Bio sam loger. Kad izađem iz bolnice dobiću penziju za čitav život”. Ličio mi je na dečaka koji se radovao lepom poklonu. Začudio sam se ”A, noga”, mislio sam, kako će bez desne noge.
”Nema problema. Sve je zaraslo, amigo”, razgrnuo je pidžamu i pokazao mi praznu nogavicu do kolena. U sobu je ušla bolničarka i naredila mu da se vrati u krevet. On je hitro ustao, dograbio štake i bezbrižno odskakutao iz sobe. Ostao sam zapanjen, nisam mogao da verujem.
Sledećeg dana došao je u moju sobu i dugo mi objašnjavao kako će, čim dobije penziju, otići u Španiju i podignuti farmu za gajenje bikova ”toro” za koridu, kako je to vrlo unosan posao, kako ima veliku familiju koja će raditi za njega, kako će postati bogat i imati puno para! Dok je pričao lice mu je sijalo iskrenom, dečijom naivnošću.
Moja ruka je, najzad, splasnula. Doktor je zašio ranu. Sada sam mogao da šetam hodnikom i da gledam kroz prozor. Jednom sam u hodniku sreo amiga. Odmah mi je prišao.
”Amigo! Sutra odlazim iz bolnice!”, rekao je radosno. ”Doći ću da se pozdravimo”.
Sutradan je izgledao vrlo ponosan, u novom odelu. Koračao je uspravno na štakama dugačkim hodnikom čiji je pod blještao. Desna nogavica se pri svakom koraku ravnomerno zanosila u stranu. Zaplakao sam, bilo mi ga je jako žao. Platio je svoju iluziju suviše, suviše skupo.
”Srećno! Amigo! Srećno!”, mahao sam za njim, ”Ako se sreća može kupiti novcem”!!!
