JEDAN OD NAJNAGRAđIVANIJIH SRPSKIH TELEVIZIJSKIH NOVINARA, IGOR ALEKSIć, OTKRIVA:
„STO PUTA MI JE DOŠLO DA EMIGRIRAM, ALI VOLIM SRBIJU!“
– Nemam ništa protiv toga da neko prima kćerke, sinove, prijatelje, švalerke, ali samo ako ti nepotisti i vezaroši imaju osnovnih kvaliteta za kojima profesija vapi, što naravno najčešće nije slučaj. Nažalost, naše novinarstvo degradira gomila budala koja će biti teško iskorenjena. – Nema zvezdane prašine, niti televizijskih zvezda bez srećnih ljudi koji će im se osmehivati i radovati – Aleksandar Tijanić dokazao da čovek s vizijom i stavom može da izađe na kraj sa šačicom budala koja sputava kvalitetnu većinu
Jedan od najboljijh srpskih televizijskih novinara mlađe generacije, Igor Aleksić, dobitnik mnogih novinarskih i književnih, prestižnih nagrada, prvi put je pristao da priča ne samo o novinarstvu već donekle i o svojoj privatnosti. Posle sedam školskih medalja iz različitih oblasti, titule najbolji mladi novinar bivše Jugoslavije, profesionalne karijere obeležene „Zlatnom medaljom grada Beograda“, Barskom TV maslinom, dvema diplomama Internacionalnog festivala reportaže u Somboru, počasnim mestom na retrospektivi srpskih dokumentaraca na Filmskominstitutu u Stokholmu, zatim, s dva „Dositejeva pera“ za književnost, s pet objavljenih knjiga za decu i mlade, prošlogodišnjim referatom Prof. dr Biljane Šljivić-Šimšić, na havajskoj konferenciji Slavista „Srpska postmoderna: Borislav Pekić u opusu za odrasle, i Igor Aleksić u književnosti za mlade“, priznati dvadeset devetogodišnji novinar, s dvanćst godina staža, ovih dana nominovan je za svetsku novinarsku nagradu za doprinos u edukaciji mladih! Inače, Igor je i savetnik za Balkan najvećeg Svetskog Udruženja profesionalnih pisaca i ilustratora SCBWI, ima tome već četiri godine, a nešto manje od godine stalni je TV dopisnik „Glasa Amerike“. Njegovo ime se našlo i u elektronskom imeniku pet hiljada najuticajnijih Srba u zemlji i svetu.
– Kada sve to nabrajate i meni izgleda malo neverovatno, ali oduvek sam znao čime želim da se bavim i zato svoj posao radim punim plućima i srcem – naglašava Igor Aleksić. – Posle toliko priznanja pristiglih sa sasvim različitih strana, ako smem da kažem i uz nešto dara i talenta, pa i nešto sreće, ja se usuđujem da kažem da sam solidan novinar. Svakog trenutka sam svoj posao radio većim delom svojih kapaciteta. Takav pristup morao je dati neke rezultate. Ne znam kako ste saznali za nominaciju, ali svakako je velika čast, a o kojoj je velikoj novinarskoj nagradi reč, objaviću kada se budu znala imena laureta; bilo da sam dobitnik, bilo da nisam, jer sve drugo bi bilo kršenje protokola. Svakako je velika čast biti samo nominovan za retrospektivu rada u mojim godinama.
0 Da li sebe smatrate mladim novinarom, književnikom?
– Ne, nikako. Valjda je jedino je u Srbiji normalno da do poznih sredovečnih godina čoveka nazivaju mladićem u poslu. Ja sam novinar u punoj snazi.
0 Dugo ste bili verni Radio–televiziji Novi Sad. Više od deset godina. Radili ste i u informativnom, zabavnom, zatim , u nekada elitnom dokumentarnom odseku. Početkom prošle godine ponovo ste se pojavili kao urednik–voditelj s veoma gledanim programom, pa ste odjednom prešli na mesto spikera vesti odbijajući da dajete bilo kakve komentare za štampu, da bi ste pred kraj prošle godine naprosto nestali s ekrana TV NS. Već godinu dana primetno je da ste paralelno dopisnik „Glasa Amerike“. Da li ste dobili mnogo bolju ponudu od „Glasa Amerike“?
– Istina je da su me gledaoci voleli jer nemam govorne mane, pismen sam, prijatnog sam glasa, pristojnog izgleda, a pre jer svega svoj posao radim od srca. Prvo sam radio u novinama, glas odnegovao na radiju, učio čitanje kod najbolje spikerke Dušanke Kalanj, pa tek tada rekao „ja sam novinar“. Ali za iskustvo su potrebne godine i trud. Kada sam preuzeo jutarnji program utorkom, imao je index gledanosti oko 11, a uz osveženu koncepciju vrlo brzo je dostigao 27. Medjutim, gledaoci nisu znali da za deset godina TV NS nije uplatila ni jednu godinu staža na ime mojeg rada, večito govoreći da sam još mlad i da ima vremena za mene, dok su meni nepoznati likovi ulazili u stalni radni odnos za nekoliko meseci, meni nedokučivim putevima, jer skoro po pravilu nije reč ni o lepim pojavama, niti o obrazovanim, talentovanim mladim ljudima, što je očigledno na ekranu. Jednostavno smo se umorili: i ja od Televizije Novi Sad i Televizija Novi Sad od mene. Ali, da nije bilo TV NS ni mene ne bi bilo kao novinara, i za to ću je uvek na neki način voleti. Iz tog razloga do sada nisam, niti ću šire komentarisati koji su moji razlozi za promenu redakcije. I novinarstvo je tržište, pa dovitljivije redakcije, redakcije sa strategijom, ne samo s novcem, već i sa ljudskim odnosom, okupljaju bolje novinare, a „Glas Amerike“ pruža kolegijalni odnos, što je najvažnije. U TV NS sam ostavio svoju mladost, stekao mnoge prijatelje, bio svedok njenog poznog zlatnog doba, te kompletne degradacije koja nije samo odlika TV NS već vremena u kojem živimo. Jedan sam od najmlađih novinara koji je svojevremneno klasičnim putem stekao zvanje urednik emisija u toj nekada veoma uglednoj kući.
0 Dugo ste u žiži ekrana, donedavno na TV NS, a poslednjih nekoliko meseci na TV programu „Glasa Amerike“. Gotovo da nema važnijeg domaćeg lista koji nije objavio članak o Vama na TV strani . Da li ste se ponekad osećali kao zvezda?
– Svako ko se pojavljuje pred kamerama ima izvesni poriv za nadmetanjem i samodokazivanjem. Ko kaže da nije tako – laže. Ali, nikada se nisam osećao kao zvezda, jer u maloj zemlji nema zvezdane prašine, a nema ni televizijskih zvezda bez srećnih ljudi koji će im se osmehivati i radovati . Moje reportaže o ljudima zato su i bile zapažene, odslikavale su život kao mešavinu melanholije i radosti. U tome je tajna omiljenosti mene kao autora kod „običnih“ ljudi. Meijski sam otkrio sam mnoge obične ljude. Recimo, premijerni tekst o našoj prvoj kraljevskoj ženi–jedriličarki od usamljene starice stvorio je medijsku „zvezdu“, priča o porodici sa desetak dece donela je plaćeno školovanje jednoj devojčici… i tako po redu. Nikada nisam trčao za poznatim facama jer one govore fraze, najbolje sagovornike nalazio sam među ljudima svakodnevice i zato su me valjda gledaoci i prihvatili. A za to je potreban novinarski nerv.
0 U intervjuu australijskom državnom radiju, na pitanje u kakvom je stanju naše novinarstvo, niste birali meke reči…
– Meni je strašno da neka televizija primi u stalni radni odnos, na mesto spikera, devojku sa pet do šest govornih mana, naprosto „dušu dala“ da joj se svaki logoped obraduje kad je čuje, aman spiker mora govoriti jako dobro, ili ako je novinar koji „pod b“ radi kao spiker, onda makar pristojno, nikako ispod prosečno. Sledeći primer, nije shvatljivo ni to da ženu s govornom manom „r“ bez odgovarajućeg obrazovanja i minulg staža neko stavi na poziciju višeg urednika. Za „Alisu u zemlji čuda“ je i činjenica da opet nečija poznanica, tek prešavši prag medija dobija titulu „urednik-voditelj“ kao da je konfeta …. Nemam ništa protiv toga da neko prima kćerke, sinove, prijatelje, švalerke, ali samo ako ti nepotisti i vezaroši imaju osnovnih kvaliteta za kojima profesija vapi, što naravno najčešće nije slučaj. Nekoliko puta sam bio u dilemi da li da emigriram, ali još uvek ostajem u svojoj domovini jer je volim, što ne znači da se u jednom trenutku neću umoriti, pokleknuti pa emigrirati, a prilike sam imao i još uvek ih imam. Za mnoge padove krivi smo samo mi. Nazovite me staromodnim, ali tako mislim.
0 Da li ste bili u povlašćenom položaju zbog nagrada?
– Jesam utoliko što niko nije pokušavao da menja moja gledišta već bi me jednostavno suspendovali kada nisu mogli da me „ukrote“, to mi se desilo oko četiri puta za dvanćst godina. U takvim situacijama naša dijaspora je hranila mene i moju porodicu, mislim na australijski list „Srpski glas“ kojem sam i danas zahvalan. Takodje, treba naglasiti da sam bio sam slat na dogadjaje, u ime RTS, s kojih niko nije želeo i smeo da izveštava: kada je Legija spalio diskoteku u Kuli, ili kada je hapšen Slobodan Milošević, ili u „magičnim“ situacijama kada dokumentarni film treba napraviti za dan umesto za sedam dana. Pogotovo neću zaboraviti mesec iz ne tako daleke prošlosti kada mi je urednik u RTS Nikola Božović ucenom stavio život u opasnost, pa smo kolege i ja na ulici zamalo ubijeni. Gorak je novinarski hleb u Srbiji. I zamislite, posle promena takav čovek i dalje prima platu u RTS. Pitam se ko je onda medju novinarima lustriran? Odokativnom metodom stradali su mnogi, a najgori su ostali tamo gde su bili. Želim da kažem da su promene samo kozmetičke prirode, a da je rak koji izjeda novinarsku profesiju u poslednjih pet godina metastazirao! Cenzura je i dalje najčeće prepisivana pilula.
0 Da li ste bili „Otporaš“ za vreme bivšeg režima?
– Ne, nisam bio. Opor ukus u ustima mi ostavljaju otporaši posle otpora, takozvani preletači, oni su najgori. Ja novinare delim na dobre i loše, te je to za mene jedina valjana podela. Suspendovan sam zbog dugačkog jezika i u trenucima kada nisam mogao da izdržim sasvim neprofesionalne pristupe s kojima nije moglo biti kompromisa. To jest u trenucima kada ta kompromis nije bilo uslova. Svi mi pravimo kompromise zbog egzistencije bližnjih, ali sve ima svoje granice. Moj zakon je novinarski zakon.
0 Koja je televizija u Srbiji po Vama najbolja?
– Ne volim uopštavanja. Najbolji vizuelni identitet ima TV BK, odnegovan dokumentarni i obrazovni program RTS, gledljiv zabavni program „Pink“, TV B92 novinarsku drskost, Televizija Novi Sad neguje nenadmašne etnološke filmove… Ne, ovo nije diplomatija, već istina da sam tokom godina shvatio da ne postoje dobri i loši mediji, već dobre i loše emisije. Nikada ne gledam samo jednu TV već biram emisije. . Pametan gledalac selektuje ponudu koja se pred njega stavlja.Loše emisije ne spominjem jer je i samo pominjanje reklama za mediokritete koji ih prave. Mučno mi je da svi pravdaju svoje loše programe pljujući, recimo, Televiziju „Pink“ a ni sami nemaju programe koji su valjani. Ovde je naprosto popularno da se pažnja sa svojeg očajnog programa skreće tako što se diže buka na drugoga. Svako treba da gleda sebe, a broj gledalaca će pokazati gde je kome mesto. Recimo Televizja Beograd i TV „Pink“ trenutno vode mrtvu trku, a donedavno je „Pink“ bio neprikosnoven. Dakle, od kada TVB ima pametan menadžment, ima i recipročnu gledanost svojem trudu. Meni lično je žao što Televizija Novi Sad sve više poprima odlike otužne lokalne televizije, te više nije takmac za ligu velikih televizija. Premda ima tradiciju, odlične tehničare, ali očigledno ne i menadžera s vizijom na čelu.
0 Vaša omiljena emisija, kolege koje cenite?
– „Kulturni nokaut“ Maje Uzelac na TVB. Kolege koje cenim? Ima ih dosta, ali da kažemo: Svetlana Paroški, Danica Aćimović, Tanja Peternek–Aleksić, Blažo Popović, Olivera Bećković, Pero Zubac, Goca Gačić, Jasmina Vuković, Jasmina Mitrović–Marić, Branislava Džunov, Branka Otašević, Emina ćirić, Bojan Panaotović, Angelina čakširan… ima ih…. bojim se, zaboraviću nekog… Ali, pre svih cenim Aleksandra Tijanića.
0Zašto baš njega?
– Dokazao je da čovek sa vizijom i stavom može da izađe na kraj sa šačicom budala koja sputava kvalitetnu većinu, te da za kratko vreme od TVB napravi nešto što nalikuje na državnu televizijiju.
0 Kako ste postali dopisnik „Glasa Amerike“?
– Još pre godinu, osetio sam da je vreme da se povučem s moje drage Televizije Novi Sad jer je na njoj ugašena potreba kako za autorskim radom, tako i za necenzurisanim novinarstvom. Javio sam se na konkurs redakcije „Glasa Amerike“ koja me je kao početnika tretirala jedan mesec, a pošto sam položio audio, vizuelni, test, ali i znanje snimanja, montiranja i žurnalizma, proizveli su me u stalnog dopisnika. Dakle, sam snimam, montiram i u svojstvu novinara pripremam izvštaje i reportaze, s tim sto je zbog novinarskih naklonosti, prevaga u mojem slučaju na dokumentarnom, ljudskom izrazu i klasično izveštačkom pristupu. Trenutno sam vrlo srećan svojim poslom i odnosom redakcije koja me poštuje kao čoveka i profesionalca i ostavlja mi slobodu da sam biram teme.
0 Nedavno ste naKosovo poslali 2.500 knjiga našoj deci?
– Da. To je početak. U Americi, medju Srbima, ali i medju Amerikancima, stekao sam mnogo poznanstava, te sam ovih dana postao i predsednik Udruženja srpsko–američkog prijateljstva koje će dati svoj mali doprinos da okupimo naše prijatelje u Americi da bi smo se na pametan način borili za svoje pozicije. U našoj prokletoj avliji uvek će biti kritizera i kritizerstva bez podloge, ali najlakše je graditi mostove tamo gde već postoje. Kao što reče akademik Medaković, Srbi jedini u okruženju nemaju svoj realni, pragmatični nacionalni plan. Recimo, još za vreme bivše vlasti ja sam našu zemlju uvrstio u Udruženje pisaca sa sedištem u Los Andjelesu, premda su mi svi govorili da su i tamošnji pisci ogrezli u politiku. Treba se boriti na pametan način za svoju domovinu. Svako od nas mora pomoći koliko može i valjda ćemo najzad krenuti unapred. Sada kada naši pisci nemaju para ni za članarinu, dom Kraljevske porodice Karađorđević će najverovatnije stipendirati nekolicinu na moju molbu. U životu se moraju postaviti ciljevi i osmisliti koraci potkrepljeni ogromnim radom. I onda ni jedan cilj nije dovoljno visoko. Meni je najviše žao što se naši mladi ljudi rasipaju po svetu, mnogi moji drugovi su daleko od domovine: Miodrag Gvozdenov u Kanadi, Siniša Mandić u Las Vegasu, obojica sa porodicama, Peđa Miletić u Bahreinu, moja najbolja drugarica, stipendista Republike u oblasti biohemiji Maja Milošević samo gleda kuda će kada stekne magistraturu, a i ja se još mislim da li da ostanem ili da se otisnem u svet. To je lajt motiv moje generacije, otići što dalje iz beznađa. A sve više se pitam, misli li neko da već jednom ukine to beznađe i pruži nam najednostavniji, normalan život? Iskren da budem, ja sam već pomalo pesimista. Trenutno za ove uslove imam finu platu, ali kada svi oko mene dobijaju otkaze, onda je nedovoljna. Takože, lična sreća ne može biti kompletna, kada je velika većina ljudi oko tebe više nego setna, to zasmeta svakom biču koje je i malo empatično. Nadam se da će ova država napustiti deklarativni pristup i uskor najzad realno poboljšati život svojim građanima. U suprotnom Srbija će uskoro ostati bez svoje mladosti. Sto puta mi je došlo da emigriram, a ostvario sam se i u profesionalnom i privatnom životu. Ne mogu da mislim kako je tek ljudima koji čame na biroima po deset godina bez ikakve perspektive za minimalno ljudsko dostojanstvo!
0 Kako sada obični ljudi dolaze do vas kao dopisnika „Glasa Amerike“?
– Verujte, lako. Svako može da se javi na moj mail igoraleksic@yahoo.com ili na mobilni broj 00381 64 174 84 28. iskreno, najviše me interesuju zanimljive priče iz svakodnevnog života pa svako može da se javi ako je ima šta da saopšti i podeli sa drugima.
0 Na kraju razgvora da dotaknemo problem takozvane žute štampe i zašto izbegavate da govorite o svojoj privatnosti za medije a ovo je prva fotografija načinjena za neki medij u vašem stanu. Zašto?
– Jedina novinarka kojoj bih govorio o svojoj privatnosti je Tanja Peternek-Aleksić, jer ona ume da postavi granice. Smatram da je privatnost javne ličnosti, u najezgrovitijem smislu te reči, nešto što je za čuvanje. A pitali ste me za žutu štampu? Verujte, u žutoj štampi ne vidim nikakav problem, žuta je da žuća ne može biti, a ko od javnih ličnosti žuto traži, žuto i dobije. Kada ozbiljni mediji ponovo zadobiju poverenje, kada se nazad i realno uozbilje, tada će se smiriti i trač štampa, zauzeće podnošljive razmere. Za sada, više mi smetaju mediji koji se izdaju kao ozbiljni a dopuštaju sebi ono čega bi se i tabloid postideo. Realno, rečeno, mada možda grubo zvuči, od moje profesije ruglopravi gomila mediokriteta kojoj ne bih dao ni tanjire u restoranu da peru jer bih ih polupali. Nažalost, naše novinarstvo degradira gomila budala koja će biti teško iskorenjena, a u zemlji gde nema zakona o medijima, tek nema uspostavljene licence za obavljanje jednog posla.
