Najomiljenija igračka dvadestjednogodišnje Soke Šmitran, nekada, dok je bila devojčica, nije bila lutka već – lopta. Valjda se zato niko ko je poznaje nije iznenadio kada je kao osmogodišnjakinja počela da trenira rukomet. Bila je mala rukometašica koja obećava. Kao tinejdžerka je sve ozbiljnije i ambicioznije shvatala treninge. NJen dan počinjao je i završavao se rukometom, sve ostalo, pa makar to bile i školske obaveze, bilo je u drugom planu. Mada u Švajcarskoj, u mestu Arauu, gde je Soka rođena i odrasla, nije ni lako ni jednostavno postati zapažen sportista, pa još stranac. Ovoj devojci je to iz prve uspelo. Izborila se svojim talentom i radom. Zapravo, ona je prva Srpkinja koja je u šesnćstoj godini već ušla u prvu postavu švajcarskog prvoligaša Sponotovila.
Do devetnćste godine ambiciozna i vredna Soka odigrala je osamnćst rukometnih utakmica za švajcarsku žensku rukometnu reprezentaciju. U sebi je potajno i željno iščekivala poziv od srpskih rukometnih zvaničnika. Ali, uzalud se nadala.
Obećanje čuvene rukometašice Svetlane Kitić, oduševljene Sokinom igrom, da će sve uraditi kako bi je najdležni rukometni funkcioneri pozvali u nacionalni tim, završilo se kao pusti san. Za to vreme, čekajući da se neko javi ili pojavi iz Srbije, Soka je odbijala pozive mnogih eminentnih rukometnih klubova Evrope.
Prošle godine Soka Šmitran je proglašena za najboljeg pivotmena Švajcarske, a to se do sada još nije desilo: da jedan stranac, Srpkinja, bude proglašena za najboljeg igrača. Za nju je to bio samo podsticaj za dalje.
Popravni ispit
Krajem prošle godine shvatila je da je kvalitetom prerasla okvire švajcarskog rukometa. Iz Srbije nije stizao nikakav aber, a francuski rukometni klub Bujarg insistirao je da Soka što pre postane njihov pivotmen. Posle kraćeg vajkanja i predomišljanja, potpisala je svoj prvi profesionalni ugovor.
– U avgustu ove godine idem na prve pripreme s novim klubom, a posle toga se ne vraćam u Švajcarsku nego ostajem u Francuskoj, u Monpeljeu. Do naše saradnje je došlo sasvim slučajno. Zapravo, prošle godine sam na završnom razredu srednje ekonomske škole pala iz francuskog jezika. S ciljem da što bolje usavršim francuski za popravni ispit, a u dogovoru sa roditeljima odlučila sam da odem u Francusku. Izbor je pao na gradić na jugu Francuske, Monpelje, samo zato što smo tata Milan i ja tu pronašli klub u kojem sam mogla rekreativno da treniram rukomet. Zapravo, nije dolazilo u obzir da se mičem iz Švajcarske ako u Francuskoj ne nađem klub u kojem bih mogla da treniram.
Tako je sve počelo – zbog popravnog ispita.
– Brzo sam se uklopila u njihove treninge, koje sam usaglasila sa letnjom školom jezika u koju sam išla. I ako je reč o klubu iz Druge lige, u odnosu na sve prvoligaše iz Švajcarske tamo se mnogo ozbiljnije i odgovornije trenira i radi. Uopšte posmatrano, Francuzi sport shvataju odgovorno, ozbiljno i vrlo poslovno. Prošle godine, dok sam bila samo gostujući rekreativac, trenirali smo jednom dnevno, ali smo već sada za predstojeće avgustovske pripreme dobili plan i program po kojem će se trenirati dva puta dnevno.
Banjaluko moja voljena
Soka Šmitran je rođena u Arauu, koreni su joj iz Republike Srpske, iz Banjaluke. Najviše se raduje odlascima kod babe i dede. Kaže da obožava čuvena srpska, banjalučka druženja, ispijanja kafe, način komunikacije.
– Posle svakog dolaska iz Banjaluke u Arau treba mi određeno vreme da se priviknem na švajcarski način života. Mnoge noći tada provedem u prisećanjima i razmatranju utisaka i uspomena.
Sve to što me čeka od avgusta do buduće rukometne sezone za mene je donekle novo i veliki je izazov. Mnogo sam uzbuđena i radosna, a negde intimno u meni čuči neki đavolak koji me podstrekuje i ohrabuje da i iz ovog izazova izađem kao pobednik. Mada, iskreno govoreći, taj isti vrag me na trenutke i zaplaši pozitivnom sumnjičavošću tipa: hoću li uspeti, a šta ako bude ovo, ili se desi ono. Međutim, te pitalice su kratkog daha i znam da ću dati sve od sebe kako se oni ne bi pokajali, a ja razočarala u sebe! Sa druge strane, ovo je moje prvo duže i zvanično odvajanje od porodice, pa sam malo i zbog toga ustreptala, na trenutke deprimirana, ali i to me drži kratko…
Velika odgovornost
Prisećajući se prošlogodišnjeg boravka u Monpeljeu, Soka kaže da joj je vreme prošlo veoma brzo. Radovala se povratku u Švajcarsku, a u isto vreme je bila i tužna.
– Brzo sam se uklopila u francusku sredinu, iako sam imala tremu zbog jezika.
Soka je veoma komunikativna i iskrena devojka, duhovita, uvek spremna na šalu. Istovremeno, ona je tiha, skromna i lepo vaspitana mlada dama, koja o svojim uspesima priča sa dosta snebivanja, skromno, uz komentar: „Sve je to normalno“. Kada čuje kompliment zacrveni, ali kada krene priča o pojedinim utakmicama i greškama, Soka postaje prava lavica. Gestikulira, objašnjava kako je i zašto „preveslala“ protivničkog igrača, a nakon toga je njena ekipa iz neobjašnjivih razloga, koju naziva nespremnošću, izgubila loptu, odnosno siguran gol. Dok govori o svom novom klubu i jednogodišnjem ugovoru sa Bujargom, skromno priznaje kako je „slučajno“ ušla odmah u prvu postavu, stiče se utisak kao da se zbog svojih sposobnosti i igračke virtuoznosti još i pravda. Ono što bez zadrške, nepokolebljivo priznaje da je rukomet njen život, posao i najveća ljubav.
Uživa u hrani
– Prvo što sam savladala na francuskom jeziku – priznaje Soka kroz smeh – jesu neki specijaliteti, ali definitivno najomiljeniji su mi njihovi kolači. Još na usnama osećam savršeni ukus njihovog čuvenog kolača sa jabukama. Inače, veliki sam hedonista. Uživam u jelu, što se i vidi na meni.
– Rukomet mi je sve: smisao života, ali i razonoda i razbibriga. Bez njega ne bih umela da živim. Posle nekih bitnih utakmica, bez obzira na krajnji rezultat, noćima sanjam i razmišljam o tome šta bi bilo da je bilo… Moj novi klub od mene očekuje da ih uvedem u Prvu ligu, znači moraću da pružim maksimum, a i više od toga. Negde intimno, duboko
u sebi osećam preveliku odgovornost. Možda će to biti dobar podsticaj, ali s druge strane to može ponekad da bude i bumerang. Ipak, ono čemu najviše težim jeste da pređem norveški ili danski klub, jer je kod njih najjači ženski rukomet. Ali, to su za sada samo maštarije. Imam još jednu želju, san mi je da zaigram za našu srpsku reprezentaciju. Već neko vreme očekujem da mi se neko od naših javi, ali za sada ništa. Ipak, i dalje ću se nadati, priželjkivati i sanjati srpsku reprezentaciju i sebe kao pivotmena u njoj.
Sutra: Priča Zorke Zonaj
Vreme za samostalni život
Soka sebe teši da će razdaljina između nje i porodice biti samo 700 kilometara, što i nije mnogo.
– Tu su avioni, brzi vozovi, komforni autobusi, pa će malo oni kod mene u goste, malo ja kod njih i vreme će proći… Vreme je za osamostaljivanje, tako da je selidba u Francusku samo uvertira za dalji samostalni život i probijanje svih barijera i okova.
