Pre mesec i nešto dana svecano sam obecao da necu pricati o Povelji. Tada navedeno obrazloženje („teško je reci bilo šta pametno o takvoj gluposti i bilo šta duhovito o stvari koja je vec sama toliko smešna“) u medjuvremenu je samo još dodatno osnaženo time što je pored „konacno usaglašenog teksta povelje“ u igru ubaceno nadgornjavanje povodom zakona o njenom sprovodjenju. Ipak, teško je odoleti iskušenju. Tim pre što se na ovom pitanju, kao na dlanu, pokazuje suština „balkanske“ politike, kao i prava priroda „cimbenika“ koji nam kroje politicku i drugu sudbinu.
Milo Djukanovic je godinama predstavljao svetao lik i gotovo kultnu figuru u ocima srpske politicke javnosti. Najpre je, skupa sa Momirom Bulatovicem, velican kao mladi i energicni predvodnik crnogorskog fronta Miloševiceve antibirokratske revolucije, da bi, krajem devedesetih, postao heroj i uzdanica ovdašnje antimiloševicevske opozicije, koja je, sa više ili manje prava, sebe nazivala „demokratskom“. Beogradski opozicionari (a bogami – i novosadski) prigrlili su Mila kao svog najrodjenijeg, s indignacijom odbijaci insinuacije kako je njegov mirotvorni, demokratski i evropski zaokret u osnovi motivisan interesnim sukobom njegove i Miloševiceve poslovne (citaj, duvanske) „elite“.
Vrhunac je predstavljala ideja da se 2000-te godine upravo Djukanovic kao protivkandidat suprotstavi Miloševicu. Medjutim, faktorima odlucivanja uVašingtonu i Briselu ovog puta je zaista bilo stalo da završe sa Miloševicem i izbor je pao na Koštunicu.
I baš kada su se vlasti u Beogradu konacno dokopali njegovi prijatelji iz „demokratske opozicije“, Milo je naglo zaoštrio kurs i radikalizovao zahtev za nezavisnošcu, potvrdjujuci da se od pocetka sukoba sa Miloševicem nije radilo ni o kakvoj borbi za demokratiju vec samo o tome ko ce da bude gospodar od akciza, donacija i carina. U Srbiji je to doživljeno kao svojevrsna izdaja. „Zar i Crnogorci da nam okrenu ledja?“ Djukanoviceva popularnost se srozala preko noci, ali su zato njegove „indepedentisticke“ ideje nailazile na sve vece razumevanje vladajuceg dela DOS-a (citaj, Djindjica), koji je u – s pocetka – stidljivim, a vremenom sve otvorenijim „duplim pasovima“ i dilovima sa Milom video dobru priliku da u „vecitom šahu“ drži Vojislava Koštunicu, koji, ponesen pocetnim uspesima i enormnom popularnošcu, ocigledno nije na vreme shvatio da mu je u ovoj igri namenjena uloga samo prelazne (i prolazne) figure.
Delom iz unutrašnjepolitickih („ocuvanje zajednicke države“ je bilo jedno od važnijih dosovih predizbornih obecanja), a još više iz spoljnopolitickih razloga (ne ljutiti Evropsku uniju, koja je iz nekog razloga bila baš zalegla protiv crnogorske nezavisnosti), ova koordinacija izmedju centara moci u Beogradu i Podgorici je u pocetku išla diskretno i uglavnom sastojala u naizmenicnom simuliranju i opstruiranju bilo kakvih ozbiljnih pregovora o preuredjenju zajednicke države, kao i u blagonaklonom gledanju na Baticeve („Samostalna Srbija“) referendumske inicijative.
No, kada je procenjeno da je stvar „zrela“, tj. da je ideja zajednicke države vec dovoljno ogadjena srpskoj javnosti, da je Koštunica dovoljno oslabljen, te da je Evropa pomalo izgubila interes i volju da neprestano interveniše u ovom srpsko-crnogorskom zamešateljstvu, na scenu otvoreno stupa „reformska“ D(P)S osovina. Tako je jednim udarcem postignut dvostruki cilj.
Djukanovic i Djindjic su još jednom demonstrirali svoju politicku efikasnost, buduci da su se za cas dogovorili oko problema koji, eto, Koštunica mesecima nije mogao da reši. Zadržali su svoje neprikosnovene pozicije u republikama i još pride se dogovorili oko raspodele moci u onome što preostane od savezne države. Najzad, ako im taj plan iz nekog razloga ipak ne uspe, krivica za neuspeh pred bogom i Solanom pašce na njihove razvlašcene politicke protivnike.
Što se, pak, DSS-a tice, on je, receno vojno-diplomatskim recnikom, neprestano (otprilike, kao Nemci nakon Staljingrada) „skracivao liniju fronta“ i svoje „principijelno nezadovoljstvo“ selio od Beogradskog sporazuma do Povelje, od Povelje do zakona o njenom sprovodjenju, od Zakona do odluke o izboru poslanika i tako u beskonacnost – do konacnog neuspeha. U DSS-u se verovatno teše cinjenicom da je ovo „takticko povlacenje“ samo privremenog karaktera, te da ce sve doci na svoje kad kroz godinu-dve nastupi trenutak istine, odnosno, dodje vreme za neposredne parlamentarne izbore.
(Da podsetimo, kao ustupak Djukanovicu, dogovoreno je da se u prvi saziv Parlamenta Srbije i Crne Gore poslanici delegiraju iz vec postojecih skupština, dok bi svi naredni izbori, kao što je i logicno, morali da budu neposredni.) E, za taj trenutak, izgleda, oni u DSS-u oštre svoje sv(ij)etlo politicko oružje.
No, ovaj scenario (ukoliko je, kada je DSS u pitanju, uopšte moguce upotrebljavati pojmove koji asociraju na neki plan, nameru, ili, nedajbože, kakvu smišljenu politicku strategiju) ima samo jednu manu. Uopšte ne funkcioniše u srpsko-crnogorskim uslovima i previdja okolnost da bi vladajuci politicki faktori u Beogradu i Podgorici pre bili u stanju da rasture tri države – i to prave, a ne ovakvog invalida, kakav se nama sprema – nego što bi pristali na izbore koji bi ih mogli koštati vlasti.
Uostalom, pitanje vlasti se ovde nikada nije rešavalo na izborima, i to je onaj žalosni zajednicki imenitelj i još uvek neprelazna granica svih ovdašnjih „reformi“- od Miloša do Miloševica – i do naših dana.
