Uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika, dana rođenja Isusa Hrista – Sina Božjeg, protosinđel Simeon, iguman manastira Banjska sa Kosova i Metohije, govori za „Vesti“ o snazi molitve i značaju Božića za pravoslavne Srbe u otadžbini i rasejanju.
Božić nas, napominje ovaj duhovnik, uvodi u samu suštinu hrišćanske vere, on je svojevrsna mistagogija (tajnovodstvo), koja nas na tajanstven i čudesan način izvodi iz ovoga sveta i prevodi u drugu stvarnost, stvarnost božanskih vrednosti i večnih istina, koje neuporedivo nadilaze prolazne kategorije ovoga sveta i oplemenjuju čovekovo biće odsjajem večnosti:
– Svojim smislom i svojim sadržajem praznik Božića saopštava svetu „jedino novo pod suncem“- tajnu ovaploćenja Boga, tajnu silaska Boga na zemlju i sjedinjenja božanstva i čovekove prirode u Hristovoj ličnosti. Samim tim ovaj praznik je iznad svake krize i uzvodi čoveka iznad svih kriza ovoga sveta, pomažući mu da u svom životu pronađe smisao.
• U odnosu na druge pravoslavne narode, koliko su Srbi istinski vernici, a koliko tradicionalisti koji svoju veru doživljavaju folklorno?
– Srbi se nalaze na putu da od tradicionalista postaju istinski vernici, ali je to ideal koji u potpunosti nijedan narod ne može dostići. Srpski narod praktikovanju svoje vere u velikoj meri pristupa folklorno, krećući se često po površini i zadovoljavajući se spoljašnjim manifestacijama vere ne silazeći, međutim, u dubine pravoslavnih istina, da bi tamo otkrio svu lepotu i uzvišenost vrednosti koje pravoslavlje nosi. Trebalo bi, stoga, da se u poznavanju svoje vere ugledamo na narode koji pokazuju mnogo više zrelosti i spremnosti na žrtvu u tom pogledu.
• U kakvo stanje čovek može sebe da dovede, ali i da sebi pomogne molitvom?
– Molitva je najprisniji način opštenja čoveka sa Bogom, ona čoveka uzvodi Bogu, obožuje ga, čini ga sličnim Bogu, ublažuje grubost njegove duše, njegovih postupaka i navika. Molitva je najsigurniji, ali i najneophodniji način približavanja čoveka Bogu. I Bog ne kasni da pomaže čoveku u molitvenom naporu. Ali, molitva bez duhovnog nadzora, ili pokretana ljudskom sujetom, molitva sa nečasnim ciljem – može čoveka dovesti u ozbiljan duhovni problem.
• Da li u svojim molitvama čovek zaista zna kome se obraća, da li je potpuno svestan ko je i šta je Bog, kolika je njegova ljubav i moć?
– čovekova svest o Bogu i njegovim osobinama analogna je čovekovoj duhovnoj zrelosti. Ta svest širi se i izgrađuje trudom čoveka na dostizanju hrišćanskih vrlina, između ostalog i trudom u molitvi. Upravo trudom na molitvi čovek se postepeno približuje Bogu i postaje svestan pred kim se nalazi i kome se obraća.
• Na koji sve način i kakva molitva i vera može da pomogne čoveku da bude bolji, kao i da se odagna svetogrđe svake vrste, pakao crnih misli i zlih dela kojih je sve više u svetu?
– Istrajna molitva, čista, predana, pod duhovnim nadzorom – siguran je put ka duhovnom napretku čoveka. Napredak u molitvi donosi sobom istovremeno izbavljenje od greha i zlih dela.
• Kako tumačite problem religijskog karaktera kod onih pravoslavaca i hrišćana uopšte koji misle da je Bog antropomorfno biće, odnosno da je to nevidljivi čovek sa velikom bradom koji upravlja ljudskim životima bez njihovog uticaja?
-Nepoznavanje svoje vere uzrok je zabluda u koje ljudi zapadaju, uzrok sujeverja i krivoverja. Bog je Sveta trojica, jedan po suštini a trojičan po Licima – Otac, Sin i Sveti duh, a nije nikakvo antropomorfno biće. Drugo lice Svete trojice, Sin, očovečio se u ličnosti Isusa Hrista, uzevši na sebe ljudsku prirodu. Moguće je da pomenute predstave nastaju pod uticajem rimokatolicizma koji, odstupivši od puta Istine, prikazuje Boga Oca kao starca sa dugom bradom. Ta slika suprotna je Otkrovenju i predstavlja veliku dogmatsku zabludu, koja se odslikava i u svakodnevnom životu rimokatolika.
• U čemu je razlika i kvalitet molitve i vere pravoslavnih u odnosu na druge hrišćane, ali i ostale religije ?
– Pravoslavna crkva je čuvar i riznica prave i nepatvorene vere, koju je Hristos doneo ljudima. Ta vera predstavlja bescen (neprocenjivo) blago očuvano u Pravoslavlju i sve što iz te vere izvire, pa tako i molitva, ima večnu vrednost i nesravnjivo je sa dogmama ostalih hrišćanskih denominacija, koje su u velikoj meri iskvarile razne aspekte hrišćanskog učenja, a pogotovo je neuporedivo sa učenjem ostalih religija, koje, ne verujući najpre u Trojičnog Boga, nemaju elemente koji bi mogli na bilo koji način pomoći čoveku ili ga spasti.
• Kako bi trebalo pravoslavni Srbi da proslavljaju najveće praznike kao što su Božić, Vaskrs ili krsna slava?
– Proslavljanje najvećih hrišćanskih praznika treba da nas uvede najpre u smisao i značenje tih praznika, da bismo kroz njih spoznavali spasonosno dejstvo i preobražujuću snagu, jedinstvenost i neponovljivost vrednosti naše vere. Trebalo bi da bude podsticaj na upoznavanje sa istinama pravoslavlja, na razotkrivanje dubina koje ono sadrži, podsticaj na bogomislije i zaronjavanje u beskrajnu pučinu duhovne literature, izgradnju svesti da je duhovno pretežnije od materijalnog. Proslavljanje hrišćanskih praznika trebalo bi da nam pomogne dostizanju ideala radi kojega je Bog postao čovek – da bi čovek mogao postati Bog po blagodati.
• Da li biste prokomentarisali komercijalizaciju verskih praznika: opštu potrošačku pomamu, prejedanje, pijančenje u praznične dane?
– Karakteristike navedene u vašem pitanju potpuno su strane hrišćanskom učenju i osnovnim postulatima duhovnog uzrastanja. Zapravo, mogli bismo da kažemo da su potpuno suprotne karakteristikama opisanim u prethodnom odgovoru i da udaljavaju čoveka od ideala Hristove paradigme. To izvitopereno „proslavljanje“ hrišćanskih praznika, toliko karakteristično za Zapad i do savršenstva razvijeno na Zapadu, sve više maha uzima i među Srbima, ne samo onima koji žive na Zapadu, nego i među onima u otadžbini. Treba znati da je ono proizvod duha protestantizma i rimokatolicizma i ne treba ga uvoditi u bistru vodu pravoslavlja.
Monah sa dva fakulteta
• Protosinđel Simeon (Vilovski) rođen je 1963. godine u Beogradu. Monaški put započeo pre dvadesetak godina u manastiru Crna Reka kod tadašnjeg igumana oca Artemija, sada episkopa raško-prizrenskog. Prošavši manastirska poslušanja u surovim uslovima crnorečke pustinje, primio je monaški postrig 1991. godine na praznik Svetog arhangela Mihaila iz ruke vladike Artemija.
• Na početku obnove Visokih Dečana duhovnom infuzijom iz Crne Reke raspoređen je u Dečane sa još nekolicinom crnorečkih monaha. Ubrzo nakon postavljanja episkopa Artemija na tron Eparhije raško-prizrenske bio je premešten u Prizren, na službu episkopu. Završio je Teološki fakultet u Solunu i Ekonomski fakultet u Beogradu.
• Imenovan je za igumana manastira Banjska, obnovljenog 2004, nakon 520 godina provedenih u ruševinama. Osim dužnosti igumana manastira Banjska, nalazi se na položaju sekretara episkopa Artemija.
čuvajte srpstvo
Koja je Vaša praznična poruka Srbima u rasejanju?
– Da čuvaju srpstvo jer srpstvo je neodvojivo od pravoslavlja, njegov je stožer pravoslavlje i ono izrasta iz pravoslavlja, a pri tom ne gubi svest o nacionalnoj pripadnosti, čuvajući duhovni identitet i istorijsko dostojanstvo svoga naroda. U današnjim uzburkanim vodama ovoga sveta, gde se velikom silinom nameće duh zapadne civilizacije, koji stremi tiraniji čitave vaseljene, jedina istinska brana nemilosrdnom procesu globalizacije jesu načela Hristove nauke, koju su kao luču kroz vekove svetske istorije hrabro nosili i čuvali naši preci, da bi je predali današnjim generacijama.
