Srpski narod imao je tri velika državnika – Iliju Garašanina, Jovana Ristića i Nikolu Pašića. Za razliku od Ristića i Pašića, Garašanin je bio samouk državnik.
Ilija Garašanin je rođen 16. januara 1812. godine u selu Garašima Kragujevačke nahije. Otac Milutin Savić bio je učesnik oba ustanka, savetnik i istaknut trgovac iz vremena prve vladavine kneza Miloša i kneza Mihaila. Školovanje Ilijino bilo je neredovno i površno. Imućni otac dovodio je kući učitelja da mu decu uče knjizi. Potom je Iliju poslao u grčku školu u Zemunu i nemačku u Orahovici (Banat). Na tome se verovatno završilo njegovo školovanje, pošto nije pznato da je bilo gde izučavao druge „nauke“.
Knez Miloš primio je Garašanina u državnu službu na očevu molbu i postavio ga za carinika u Višnjici (1834). Pronicljivi knez osetio je u darovitom mladiću budućeg državnika čim ga je sa 25 godina izabrao za člana Knjažeskog sovjeta (1837), najviše ustanove u zemlji. Ovu visoku dužnost nije obavljao dugo, pošto je u činu pukovnika imenovan za upravnika vojnog štaba (1838). Kad je reorganizovana državna uprava početkom 1839, osnovano je Vojno odeljenje pri Ministarstvu unutrašnjih dela, a za načelnika je postavljen Ilija Garašanin. Formiranje tzv. garnizonske vojske i donošenje vojnih zakona, pred pad kneza Miloša u vreme prvog namesništva (1839 – 1849), njegovo je delo.
Porodica Garašanin aktivno je učestvovala u dinastijskim borbama u Srbiji tokom HIH veka. Njihova opredeljenost prema dinastijama nije bila čvrsta. Kad se sve skupa uzme u obzir, ova kuća bila je dugo i duboko odana, naročito u drugoj polovini HIH veka, vladarima iz doma Obrenovića. Porodični ugled stečen u ustancima ostao je neokrnjen za sve vreme bavljenja njenih članova državnim i političkim poslovima. Malo je porodica u Srbiji s takvom tradicijom.
U samo jezgro ustavobraniteljske opozicije, nezadovoljne politikom kneza Miloša, naročito posle sticanja autonomije, našla se celokupna porodica Garašanin.
U vreme Prvog namesništva, poznatog kao prva ustavobraniteljska vlada, kada je na prestolu bio oboleli knez Milan, a potom očekivan dolazak kneza Mihaila, Ilija Garašanin je kao član tzv. „ustavotolkovatelne komisije“ obišao Srbiju, objašnjavajući odredbe Ustava iz 1838. i vrbujući pristalice za novi režim. Karađorđev sin Aleksandar pojavio se kao pretendent na presto, pa je već ostrašćena politička borba pojačana dinastijskom surevnjivošću. Ustavobraniteljski pravci bili su prinuđeni da napuste kneževinu, među njima tri Garašanina – Milutin, Ilija i Luka. Sinovi su ostali u Vidinu, a otac se morao skloniti čak u Carigrad. Knez Mihailo i ustavobranitelji izmirilu su se pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije, pa su se sinovi s većinom saboraca vratili u otadžbinu krajem 1841, a otac, toma Vučić i Stojan Simić s proleća 1842. godine.
Ustavobranitelji su organizovali tzv. Vučićevu bunu (1842), proterali kneza Mihaila i doveli na presto Aleksandra Karađorđevića (1842 – 1858). U sukobu s Kneževim protivnicima u Ripnju, poginuli su Milutin i Luka. Kada se formirala nova vlast, u Savetu je ponuđeno mesto Mihailu, ali on se opredelio za trgovinu. Savetničku dužnost prihvatio je Ilija, koji je istovremeno imenovan za pomoćnika ministra unutrašnjih dela Tome Vučića-Perišića. Pre drugog izbora Aleksandra za kneza, Vučić je na zahtev Rusije morao da napusti Srbiju, pa je 1843. dužnost ministra unutrašnjih poslova preuzeo Ilija Garašanin i obavljao je dugo, do 1852. godine.
Ilija Garašanin, Toma Vučić i Avram Petronijević bili su stubovi ustavobraniteljskog režima i glavni oslonac knezu Aleksandru. Ministarstvo unutrašnjih dela nije pod svojim nadležstvom imalo samo policiju, već i vojsku, privredu, zdravstvo i saobraćaj. Iz toga se može zapaziti da je Garašaninova uloga u učvršćenju i stabilizovanju režima bila ogromna, posebno u vreme odsustvovanja Vučića i Petronijevića. Sve bune i akcije Obrenovića on je uspeo da uguši i suzbije, a najvažnije su bile one iz 1844, 1846. i 1848. godine. Kneza Aleksandra pratio je prilikom posete sultanu Abdulu Medžidu u Kazanluku (1846). Mnogo napora uložio je u organizovanje i upućivanje dobrovoljaca u pomoć Srbima u Južnoj Ugarskoj u revoluciji 1848/9.
Garašanin je Policijskim zakonikom (1850) dao pravo policiji da kažnjava batinom, čime je njenu vlast znatno ojačao. Poznat je još njegov zakon protiv krađe (1847) i raspis o zabrani raznošenja lažnih glasova i govora protiv praviteljstva i vlasti (1852). Zato što je bio čovek od reda, o njemu se uvrežilo mišljenje da je bio veliki ministar policije, ali ne i unutrašnjih dela. Sav u politici, on je malo pažnje posvećivao onim privrednim granama koje su bile u njegovom resoru, čak i kasnije kada je bio predsednik vlade. U zemlji, u kojoj je topolivnica bila najjače industrijsko preduzeće, a železnica samo san, razumljive su Garašaninove želje: „Kuda bi Srbija za deset godina koraknula, kada bi joj se potis industrijski dao“.
Iznenadna smrt Avrama Petronijevića u Carigradu dovela je Garašanina na položaj kneževskog predstavnika (predstavnika vlade) i ministra inostranih dela. Na ovoj dužnosti ostao je kratko, od septembra 1852. do marta 1853. Knez ga je otpustio pod pritiskom Rusije, delimično Austrije i svoje kamarile, zbog veza s poljskom emigracijom i okretanja prema Francuskoj. Pošto nije hteo da ide u Savet, stavljen je u u penziju. Vratio se u Savet tek 1856. i u njemu ostao do 1858. Zašita francuske diplomatije u Tenkinoj zaveri (1857) sačuvala ga je od mogućih neprijatnosti.
Odnos između kneza Aleksandra i Garašanina počeli su da hladne krejem četrdesetih godina, a sasvim su narušeni u vreme pada s položaja predsednika vlade. Jedan od razloga bio je Garašaninovo držanje prema problemu nasleđa prestola. Tridesetih godina on je podržavao ovu značajnu tekovinu kneza Miloša. Kad je Porta promenila svoj odnos prema ovom pitanju 1839, ukinuvši Obrenovićima pravo nasleđa, usavobranitelji su prihvatili rešenje gospodarskog dvora. Slab a ne jak vladalac bio je njihov, ali ne i državni interes. Kad je radio državni program Kneževine Srbije (1844), on se vratio Miloševoj ideji „da knjažesko dostoinstvo mora biti nasledstveno“. Poučen iskustvom čestih promena vladara, nalazio je za nabolje da nasledstvo prestola ne vezuje ni za jednu dinastiju. Ono pripada srpskom knezu, a koja dinastija će preuzeti to uzvišeno mesto manje je važno. Zbog ovakvog načelnog stava i zbog toga što su ustavobranitelji žrtvovali ovu državnu privilegiju radi ostvarenja svojih političkih ciljeva, pre svega jačanja prva Saveta u odnosu na vladara, Garašanin nije podržao akciju srpske vlade na Porti da knezu Aleksandru prizna nasledstvo. To je dalo povoda da optuže Garašanina kako je pedesetih godina radio na tome da postane knez. čvrstih dokaza za to nema, ali je ostala sumnja.
Ministarstvo unutrašnjih dela pripalo mu je još jednom u Magazinovićevoj vladi (1858). Organizovanje Svetoandrejske skupštine (1858/9) bilo je u Garašaninonovoj režiji, ali tok njenog rada izmakao je njegovoj kontroli. Povratkom Obrenovića, pitanje nasleđa prestola delimično je rešeno. Zakon iz 1859. godine osiguravao je Obrenovićima nasledstvo prestola, ali knez Mihailo nije imao porod. Kad je, potom, kao predsednik vlade tražio da se „praktično osigura“, ojača i učvrsti dinastija, kako bi Srbija uspešnije ostvarila „delo sojedinjenja južnih Slovena“, otpušten je iz službe. U Garašaninovoj biografiji najzagonetniji je njegov odnos prema srpskim vladarima. Pad Aleksandra pripremio je on, ali su Obrenovići vaspostavljeni bez njegovog znanja i protiv njegovih uverenja.
U dugogodišnjoj državničkoj i političkoj karijeri, od tri i po decenije, Ilija Garašanin u dva maha nije bio u službi (1853 – 1856. i 1859 – 1861). Našavši se u opoziciji, on je i tada znao da utiče na zemaljske poslove. Osvetoljubivi knez Miloš nije praštao ustavobraniteljima, pa ni Garašaninu, kojeg nije trpeo u svojoj blizini. Knez Mihailo nije bio zlopamtilo, pa je vratio iskusnog političara državnim poslovima. Godine 1861, uputio ga je u Carigrad, gde je pregovarao s Portom o položaju muslimana u Kneževini i radio na savezu s Grčkom.
Krajem 1861, Knez je poverio Garašaninu da sastavi vladu od konzervativnih političara, s uobičajenim pravom zadržavanja resora ministra spoljnih poslova. Bio je stub Mihailove apsolutističke politike i izraziti protivnik liberalnih ideja i demokratskih sloboda. Živeo je u uverenju da je bitno imati „stalno i patriotično praviteljstvo“. Garašanin spada u red onih naših političara starog kova koji nisu umelid a rade s masom, pošto još nije bilo organizovanih političkih stranaka. On je bio za vladu autoriteta a ne za vladu populariteta, pa je Kneza savetovao da da prednost patritskom nad liberalnim praviteljstvom. Jovanu Marinkoviću pisao je da su liberalni prvaci „najzlobniji ljudi koju su se ikada pojavili u Srbiji“.
Spoljnu politiku Srbije vodio je patriotskim stazama, što su svi odobravali. U vreme ustavobranitelja on je bio za politiku oslonca na Zapad, pre svega Francusku, a za udaljavanje od Rusije i Austrije. Stavljanje Srbije pod protektorat velikih sila (Pariski mir 1856) bilo je u skladu s njegovim spoljnopolitičkim zamislima, iako u tome nije imao neposredno uticaja.
Ideju o rešenju srpskog pitanja ratom s Turskom, Garašanin nije nikada napuštao. Još kao ministar unutrašnjih poslova organizovao je revolucionarni i nacionalno-propagandki rad u Turskoj. Tu delatnost produžio je i u vreme dok je bio predsednik vlade i ministar inostranih dela. U ovoj delatnosti bilu su mu od koristi Atanasije Nikolić i Matija Ban. Ratnu politiku podržavao je knez Mihailo, ali ne i ministar vojni Milivoje Blaznavac. Garašanin se pri kraju žalio: „Ima već nekoliko godina kako ja zavaravam ljude za početak rata od proleća do proleća, a takvoj radnji mora biti jednom kraj“. Posle Karađorđa i Miloša, nijedan naš vladar ni državnik nije ispoljio dovoljno kuraži da preseče onu nit što deli mir od rata. Garašanin je uzdizao borbeni duh do vrhunca i tu zastajao.
Pitanje unutrašnje nezavisnosti Srbije i proširenje naših prava u odnosu na Tursku bilo je jedno od najvažnijih za vreme Garašaninova bavljenja politikom. Tu spada i problem iseljavanja muslimana iz Kneževine prema odredbama hatišerifa iz 1830. i 1833. Delom i zbog toga bio je upućen u Carigrad 1861. godine, kada je zastupao kompropisno rešenje – jurisdikcija Turske ograničila bi se samo na unutrašnjost utvrđenja, dok bi svi ostali Turci bili pod srpskom vlašću. Bombardovanjem Beorada (1862) odlučnije je pokrenuto ovo pitanje, posle čega su iseljeni muslimani iz Užica i Sokola. Najveći uspeh srpske diplomatije i Garašanina za vreme druge vladavine kneza Mihaila bilo je dobijanje beogradskog, šabačkog, smederevskog i kladovskog utvrđenja.
Lako se zapaža da je državnička delatnost Garašanina dosegla vrhunac za vreme druge vladavine kneza Mihaila. Osnovna ideja kojom su se rukovodili Knez i predsednik vlade bila je okupljanje srpskog naroda u jednu državu i osnivanje Balkanskog saveza. Na sklapanju Balkanskog saveza naročito sa redilo 1866. i 1867. godine. Prvi ugovor sklopljen je između Srbije i Crne Gore (1866). Srbijansko-crnogorski savez činio je jezgro oko kog su se okupili drugi narodi Balkana. Njemu su pristupili Štrosmajerova Narodna stranka i bugarski revolucionarni komiteti (1867), Srbije i Rumunije (1868) i potpisana je srpsko-grčka vojna konvencija (1868). Mada je na ovom projektu najviše radio, njegov svršetak dočekao je kao penzioner.
Knez Mihailo imao je više razloga da otpusti Iliju Garašanina (1867). Posle susreta sa Andrašijem u Ivanki, Knez je odlučio da promeni svoju politiku i spolja (napuštanje agrasivnog vođenja poslova, udaljenje od Rusije) i iznutra (ekonomsko uzdizanje zemlje, gradnja železnica). Tome se može dodati kao neposredan pvod pokretanje pitanja o nasleđu prestola i Garašaninovog protivljenja kneževoj ženidbi s rođakom katarinom Konstatinović.
Kad je 1868. ubijen knez Mihailo u Košutnjaku, u blizini se našao i Garašanin. Njegova prisebnost, bogato državničko i policijsko iskustvo nalagali su mu da preduzme neophodne mere za održanje reda i mira. Na tom se sve završilo. Novo doba izbacilo je na površinu smelije ljude. preostalo mu je još da se povuče u privat život na imanju u Grockoj, gde je umro 1974. godine.
Država u svim svojim oblicima bila je isključiva opsesija Ilije Garašanina. Iz jednog njegovog autografa znamo da se bavio problemom pravne države i da je čitao Monteskjeovo delo Duh zakona i Rusoov Društveni ugovor. Svoj sud o državi jasno je iskazao ovim rečima „Država je prirodno-nuždo uslovije istoričnog bića naroda; van države čovek nema života niti istorije: zbog toga svako čovečesko dejstvovanje počinje tek s državom“. Neprikidno je bdeo nad narodnom sudbinom i radio na ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu.
Ustavno pitanje, aktuelno za vreme bavljenja državnim poslovima, stalno mu je privlačilo pažnju. U njegovoj arhivi sačuvano je nekoliko nacrta ustava, od kojih je neke sam sastavio. Među njima je i nacrt kojim je, kao ranije posredstvom hatišerifa, trebalo rešiti državnopravne odnose između Kneževine i Carstva. U donošenju Ustava iz 1869, nije imao nikakvog udela, ali je tim povodom zapisao: „Sreća narodnja zavisi više od ljudi koji upravljaju, a po Ustavu i starom i novom moglo se i može se na jedan isti način i vrlo dobro napredovati. čista namera to je najbolji Ustav, niti se iakava druga forma može s tim sravniti“. Iz ovih reči provejava duh ostareog konzervativnog birokrate, koji osnovni zakon zemlje ravna sa „čistim namerama“ ničim osiguranim.
Garašanin je turkofilstvom prikrivao nacionalna stremljenja kada je kao ministar unutrašnjih dela radio čuveno Načertanije (1844) – državni i nacionalni program Kneževine Srbije. Dugo se u nauci verovalo da je srpski državnik preuzeo od poljske emigracije osnovne ideje i formu. Skoro je prof. dr Milorad Ekmečić dokazao da su osnovne ideje preuzete od kneza Miloša posredstvom Dejvida Urkvarta i dostavljene Adamu čartoriskom. Te zabeleške poslužile su vođi poljske emigracije da napiše Savete, na osnovu kojih je nastao Plan Franje Zaha. Njih je Garašanin imao pri sebi kad je sastavljao Načertanije. Uticaj poljske emigracije nije sporan, ali je očigledno da su oni dali okvir, a sadržaj knez Miloš. Iako je Načertanije pisao relativno mlad, imao je 32 godine, Garašanin je punih pet godina bio činovnik i mlad političar za prve vladavine kneza Miloša, pa se s njegovim idejama susreo još tada.
Načertanije je razuđen plan srpske spoljne politike. Ono ima uvodni deo i sledeća poglavlja: „Politika Srbije“ i „O sredstvima, kojima bi se cjel srbska postići mogla“. Garašanin je pošao od toga da Srbija mora imati „plan za svoju budućnost“, odnosno postojeći pravac spoljne politike, čija je osnovna načela trebalo slediti „kroz više vremena“. Srbi žele ono što su nekad imali, i to bez ikakvog prevrata ili revolucije. „U kratko da reknem: Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države samo kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na starom dobrom temelju starog carstva srbskog opet veliku novu srbsku državu sagraditi i podignuti mogla“. On se nije pozvao na tekovine Srpske revolucije, niti je na njih računao.
U drugom delu Načertanija, nogo opširnijem, Garašanin je pleo potku za propagandni rad u južnoslovenskim zemljama. U tome je pokazao nenadmašnu umešnost i veštinu. Propaganda se imala organizovati na prostoru oba carstva – turskog i austrijskog.
Analiza dokumenta pokazuje da je Garašanin pravio nacrt o budućoj srpskoj državi. Ona bi obuhvatala Kneževinu Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Bila bi to monarhija, koja bi u određenim istorijskim okolnostima trebalo da dobije oreol carstva. Obnavljajući tako Dušanovo carstvo, novo srpsko carstvo razlikovalo bi se od njega u pogledu teritorija koje bi objedinilo. Posle ujedinjenja Srba u Turskoj, pristupilo bi se prisajedinjenju Srba iz Južne Ugarske. Ta država bila bi i dalje srpska. Ujedinjenjem sa Hrvatskom, Slavonijom i Dalmacijom, ona bi izgubila srpsko, a dobila jugoslovensko obeležje. Ukoliko bi u nju ušla i Bugarska, bila bi to prava južnoslovenska država. Do nje se moglo doći „u soglasiju sa Rusijom“ i uz podršku Francuske i Engleske.
Malo je poznat, a izuzetno je zanimljiv, plan Konstantina Nikolajevića i Ilije Garašanina iz 1848. godine o preuređenju Turskog carstva na dualističkoj osnovi, kao što je skoro dve decenije kasnije urađeno sa Habsburškom monarhijom. Turska bi bila podeljena na dve države, Azijsku Tursku i Srpske sjedinjene države (srpsko vicekraljevstvo, evropski deo Carstva). Svaka država imala bi svog vladara, nezavisne organe vlasti, samostalnu unutrašnju upravu i sopstvenu teritoriju. Srpske sjedinjene države ne bi uživale potpunu slobodu samo u pogledu spoljne politike. Ovaj predlog bio je i zvanično predat Porti.
Oni su, potom, otišli korak dalje, predvidevši da se od svih južnoslovenskih provincija Austrije stvori drugo vicekraljevstvo – Južna Slavonija. Srpske sjedinjene države i Južna Slavonija ujedinile bi se u „jedno celokupno i čisto Jugoslovensko carstvo“. Očito je da bi na njegovom prestolu sedela „zemljorodna“ dinastija.
Garašanin je bio neumoran u radu i stvaranju velikih planova za rušenje Turske. U jednom nacrtu punom radikalizma pisao je da je Carigrad „biser slavenskog istoka“, koji bi trebalo „glavnom varoši tog pravovernog Srbskog carstva učiniti“!
Rastom visok, koščat i suv, ličio je Vučiću na „dugačkog hrta“. Njegovu ozbiljnost i namrštenost pojačavali su brkovi, izražena crna put i rošavo lice. „Evropejski“ se počeo nositi tek od posete Parizu (1852). Savremenici su o njemu ostavili lepo mišljenje. Navodimo reči Jevrema Grujića: „Sa kakvim veličanstvom sedi pred narodom Garašanin, sa kakvim li dostojanstvom zapoveda i kako nam imponira njegov stav i njegov govor, pomislio sam više puta: da je toga čoveka Bog stvorio za poglavara zemlje“.
Zapaženo je da je njegova slaba strana bio njegov ponos, poznat kao „garašanski inat“. Osim politike ništa drugo nije ga zanimalo. Državnu službu nije koristio radi sticanja imetka, pa je krajem života zapao u dugove. Bio je neumoran u vođenju beskrajnih političkih razgovora i pisanju dugih pisama, ponajviše o politici, uz kafu i čibuk. Iz ovog strasnog političara, primetio je Slobodan Jovanović, govorio je „čist državni razlog, hladan, bestrasan, neumitan, kao iz kakvog starog senatora mletačkog“.
– Sto najznamenitijih Srba – Princip, Beograd
