Ilustrovana istorija srpske dijaspore

Ilustrovana istoraija srpske dijaspore

Mi Srbi koji smo na strani i uspeli da privucemo paznju stranog sveta na sebe, treba da govorimo o nasem narodu kad god nam se za to uka­ze pri­li­ka… Ko se po­no­si svo­jim se­lom, po­ro­di­com i svo­jim na­ro­dom, taj je na do­brom putu da se ceo svet ponosi nji­me, jer nis­ta nije uzvi­se­ni­je od co­ve­ko­ve lju­ba­vi pre­ma sve­mu ono­me sto sa­ci­nja­va nje­gov na­rod.

Mi­hailo I. Pu­pin (1928.)

Seobe su neraskidivi deo istorije srpskog naroda. Već jedanaest vekova Srbi se sele sirom planete od matice do tuđine i natrag. Najveće migracije Srbi su imali na prostorima Balkana i jugo-istocne Evrope, na kome je proces formiranja drzava bio neprestano praćen ratovima i pokretanjem naroda. Nazalost, i kao oslobodioci, ali i kao osvajaci, Srbi su vekovima u susednim drzavama, od strane monarhista, fasista i komunista bili tretirani kao neprijatelji i zato su bili zrtve njihove politike. To je bio razlog sto su u kasnijim decenijama Srbi nestajali sa tih prostora, bilo da su asimilisani ili potpuno unisteni kao narod.

U svim tim ratovima srpski narod i njegova vojska pretrpeli su ogromne ljudske gubitke. Istoricar Dejan Ristić procenjuje da je u oruzanim sukobima, logorima, zarobljenistvima i stratistima sirom srpskih zemalja, balkana i sveta stradalo vise od 4 miliona Srba. Samo u dva poslednja svetska rata izginulo je preko 2 miliona nasih ljudi. U ova dva svetska oruzana sukoba preko 200.000 Srba, zarobljenika i interniraca je ubijeno ili umrlo u raznim kazamatima, logorima, zatvorima,. Kosti ovih stradalnika su rasute u preko 30 drzava sveta na najmanje 5.000 mesta.

Ta tuđina, međutim, ma koliko bila cemerna, bila je i slasna, jer je Srbima u otadzbina podarila pamet, veru, pismenost, umetnost, bogastvo, ugled i ponos. Prva pisana i stampana rec Srba stizala je u maticu iz Italije, Austrije, Mađarske, Rusije, Nemacke. Poslednjih decenija iz rasejanja u otadzbinu stizu konvoji humanitarne pomoći, devizne doznake, koje se procenjuju na preko 4 milijarde evra, i nova srpska pamet. Srbi u dijaspori su poslednjih godina bili i direktno ukljuceni u bitku za srpsku istinu u svetu i u promociju srpskih nacionalnih interesa. Zato je ministarst dijaspore dr Vojislav Vukcević jednom javno i priznao da nas Srbe u otadzbini Srbi u rasejanju “hrane i brane”.

Knji­ga “Ilustrovana istorija Srba u dijaspori” je nacionalni album iseljenog srpskog narodu, koji u tuđini bije vekovne bitke za svoj nacionalni identitet i opstanak. Izlozeni snaznim udarima asimilacije, cinovnickog pokoravanja i mimikrije, Srbi u rasejanju su uspeli ne samo da sacuvaju i neguju svoje iskonske korene već i da ostave jako vidljive nacionalne tragove i kulturne pecate. Zvanicnici tvrde da danas u svetu imamo 479 spomenika srpske kulture u 35 drzava. Nama se cini da je tih obelezja najmanje deset puta vise, jer srpski pecat van Srbije nisu ostavljali iza sebe samo predstavnici drzave, krune i crkve, vojnici i zarobljenici, već i svojim delima naucnici, umetnici, sportisti, ali i obicni ljudi. A to sve Srbe sveta cini uzvisenim i ponosnim.

Ova hrestomatija srpskih tragova u tuđini tre­ba da pru­zi od­go­vor na ne­ko­li­ko klju­cnih pi­ta­nja o srpskom na­ro­du u dijaspori: ko su ti Srbi, ko­li­ko ih ima, gde zive, kako su or­ga­ni­zo­va­ni, ka­kav im je po­li­tic­ki i drus­tve­ni sta­tus, sta su uci­ni­li i sta cine na ocu­va­nju na­ci­onal­nog iden­ti­te­ta i na zbli­za­va­nju s ma­ti­com Srbi­jom. I dali su ispunili zavet Mihaila Pupina, srpskog genija, koji je gradeći Ameriku uzdigao i Srbiju do svetske slave.

Autor

Preobrazenje 2006.

Beograd

Predgovor

SVE SRPSKE SEOBE

Srpski narod, cije je se ime prvi put na tlu danasnje Srbije pominje jos 822. a u Grckoj jos 610. godine, doselio se na Balkan sa starim Slovenima. Kretali su se iz severnih stepa iza Karpata na topli jug Evrope i probili sve do granica Azije. I danas u Judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save osvećenog jerusalimskog, koji svedoci o prisutnosti srpskog bića i duse. Srbi su kao ple­me slo­ven­skog na­ro­da zi­ve­li se­ve­ro­i­sto­cno iza Kar­pa­ta, na izvo­ri­ma i gor­njem toku reka: Vi­sle i Odre, Dnjes­tra i Buga, i u za­pa­dnom delu dnje­par­skog kra­ja. Kra­jem IV veka nove ere, kada su iz Azi­je preko Rusije i Ukrajine po­ce­li Huni da pro­di­ru, po­ko­ra­va­ju­ći mno­ge evropske na­ro­de, Slo­ve­ni koji su bili po­de­lje­ni i ne­slo­zni u od­bra­ni, pod tom na­je­zdom kre­nu­li su u ve­li­ku se­obu.

Ci­tav vek i po je pro­te­kao u tim se­oba­ma starih Slo­ve­na. Na da­nas­njoj te­ri­to­ri­ji Srbi­je, pre do­las­ka Slo­ve­na, zi­ve­li su Ili­ri i Tra­ca­ni. Sloveni su se na jugu Starog kontineta pojavili zajedno sa Avarima, u najezdi plemena, koja je nastala posle pada i podele Rimskog carstva. Sloveni, a i Srbi sa njima, zaustavljeni su ispred Carigrada 626. godine, kada im je vizantijski car Iraklije dozvolio da se nasele oko Soluna. Kako je zabelezio car Konstantin Porfirogenit po jednom narodu, verovatno najvećem i najacem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je tada i dobila ime Servija.

Bio je to, moze se danas reći, prvi veliki ta­las seobe Srba sa se­vera Evrope na Balkan. Vladarski sin koji je doveo Srbe na prostor između Dunava i planine Balkan, zapisano je u istoriji, umro je pre 680. godine. Tom rodu pripadali su se i arhonti, prvi srpski knezovi Viseslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir, koji su se pokoravali carevima Vizantije.

Srbi su u IX veku primili hrisćanstvo, a kada je knez Vlastimir porazio bugarskog kana Presija, oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje srpske vojske i drzave na teritoriji Raske. Porađanje prvih drzava srpskog naroda Raske, Zahumlja i Duklje na Balkanu proteklo je u neprestanim bitkama sa Vizantijom i Bugarskom sa jedne strane, a potom na pocetku XII veka sa ugarskim carstvom. I Vizantija i Ugarska kao vladara Srba pominjali su i postovali Stefana Nemanju, koji je od 1165. vladao prostorom između reka Toplice, Ibra, Rasine i Morave.

Do 1190. Nemanja je ofanzivnom politikom prosirivao zivotni prostor za Srbe i preko Nisa stigao do izvora Juzne Morave i Kosova i Metohije. Na zapadu je osvojio Duklju sa primorskim gradovima i svoje carstvo prostro, kako su pesnici kazivali, od Kotora do Sofije.

Srbi­ja se i pod ca­rom Du­sa­nom si­ri­la, pa je u dru­goj po­lo­vi­ni XIV veka za­hva­ti­la sko­ro dve tre­ći­ne Bal­kan­skog po­lu­os­trva. To sirenje drzave i naroda moze se tumaciti i kao druga velika seoba Srba po Balkanu. Po­sle smrti cara Dusana po­ci­nje pad srpske drza­ve, koji je za posledicu imao ostavljanje i ostajanje srpskog naroda u tuđim zemljama.

Prodor Tu­ra­ka na Bal­kan i porazi Srba u bit­ka­ma sa njima pred kraj XIV veka, pokre­nuli su treći ve­li­ki ta­las ise­ljavanja srpskog naroda na se­ver i zapad. Sta­no­vnis­tvo je tada be­za­lo iz krskih pre­de­la na Pri­mor­je. U pri­mor­ske gra­do­ve skla­nja­la se i srpska vla­ste­la, pre sve­ga u Du­bro­vnik, Ko­tor i Za­dar. S vre­me­na na vre­me, usled upa­da Tu­ra­ka, sta­no­vnis­tvo je u ma­sa­ma be­za­lo ka oba­li. Od 1416. do 1418. go­di­ne „si­ro­ti­nja (pa­upe­res) iz unu­tras­njo­sti nije bila pus­te­na u Du­bro­vnik, nego je sta­no­va­la is­pred gra­da u pe­ći­na­ma kraj mor­ske oba­le“. Do­cni­je, kada ni tamo nisu vise na­la­zi­li po­sla, pre­ba­ci­va­li su se u Apu­li­ju.

Da­lje tur­sko na­di­ra­nje, te­ror naj­pre ja­ni­car­skih, a po­tom krdza­lij­skih hor­di, ne­us­pe­le po­bu­ne, iz­be­ga­va­nje da­va­nja „dan­ka u krvi“, po­ta­kli su ise­lja­va­nje Srba u Voj­vo­di­nu, da­nas­nje ru­mun­ske de­lo­ve Ba­na­ta, u Liku i dru­ge kra­je­ve pod Aus­tri­jom, sve do Zum­ber­ka gde se srpsko sta­no­vnis­tvo iz­me­sa­lo sa Slo­ven­ci­ma.

U istoriji je, međutim, ostala najvise upamćena seoba 60.000 Srba u Ugar­sku, koju je vodio pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III Car­no­je­vić u leto 1690. go­di­ne. Ova cetvrta se­oba je tra­ja­la cetrde­se­tak dana, a Srbi su naselili Mađarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i dosli do Ceske. Srbi koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice, koja je u narednom periodu, neprestano rasla, a mnogo ređe i opadala.

Cetiri decenije kasnije Srbi su se opet, peti put, pomerili prema Istoku, ovog puta u Ru­si­ju, Ukra­ji­nu, Slovacku, Belorusiju, Moldaviju. Ra­cu­na se da je tada unutar beckog casrtsva pokrenuto 100.000 Srba prema istoku, od cega je oko 10.000 Srba oti­slo u Ru­si­ju i Ukrajinu. Oni su for­mi­ra­li dva na­se­lja Novu Ser­bi­ja i Sla­vja­no-Ser­bi­ja. Među ovim Srbi­ma bilo je pri­pa­dni­ka na­seg na­ro­da iz Bo­sne, Dal­ma­ci­je i Crne Gore.

Rastrkan na prostoru od Ugarske do Grcke srpski narod, primoran da traga za golom egzistencijom, kra­jem XIX i po­cet­kom XX veka je opet krenuo u sestu veliku seobu ka zapadnim drzavama Starog kontinenta. U prvim decenijama XX veka, pred Prvi svet­ski rat, a potom između dva rata, kada su ra­zvi­je­ne zem­lje Za­pa­dne Evro­pe do­sti­za­le ve­li­ki eko­nom­ski pros­pe­ri­tet, mi­gra­ci­je Srba sa ju­go­slo­ven­skih pro­sto­ra do­bi­le su na zna­ca­ju. Godine 1931. broj ju­go­slo­ven­skih gra­đa­na koji su se na­sli u ovim evrop­skim zem­lja­ma do­sti­gao je 131.000. Gla­vne zem­lje koje su ih pri­vu­kle bile su Fran­cus­ka i Bel­gi­ja, a po­tom Ne­mac­ka i Ce­ho­slo­vac­ka. Međutim, kako tvrdi dr Vladimir Grecić, među iseljenima je bilo najmanje Srba, a mnogo vise Slovenaca i Hrvata. Eko­nom­ska kri­za, a na­ro­ci­to do­la­ze­ći fa­si­zam i novi rat, vratili su mnoge ekonomske migrante natrag u Jugoslaviju.

Po­red evrop­skih ze­ma­lja ovaj sesti talas zahvatio je sva tri americka kontinenta. Tada su se u SAD preko Kalifornije, na primer, useljavali ponajvise Srbi iz zapadnih krajeva, pre svega, Boke, Hercegovine, Like, Korduna, Dalmacije, Bosne i Vojvodine. Pre­ma ne­kim pro­ce­na­ma, pre bal­kan­skih ra­to­va samo u SAD je zi­ve­lo oko 20.000 Crno­go­ra­ca. Ova migracija Srba trajala je najduze, cak do pocetka Drugog svetskog rata.

U vreme Drugog svet­skog rata, prilikom sedme migracije, sa srpskih te­ri­to­ri­ja je zarobljeno ili pro­te­ra­no preko 260.000 lica, dok se posle rata po Evro­pi rasuto jos 390.000 ljudi. Zarobljenici su bili po logorima Trećeg rajha, od Nemacke i Austrije preko Poljske, Ceske, Slovacne do Italije i Afrike, iz kojih su odlazili u emigraciju u prekookeanske drzave, jer su zbog komunizma u Jugoslaviji, odlucili da ostanu u tuđini. Drugu vrstu politickih emigranata cinili su novi begunci, antimokunisti iz svih jugoslovenskih republika, koji su ilegalno izlazili iz Jugoslavije. Po­da­ci Ko­me­sa­ri­ja­ta za iz­be­gli­ce OUN iz 1957. po­ka­zu­ju da je iz ta­das­nje Ju­go­sla­vi­je pre­be­glo uku­pno 18.000 lju­di u Aus­tri­ju, Ne­mac­ku, Ita­li­ju i Grcku. Gla­vna odre­dis­ta za ovu ratnu i poratnu emigraciju bile su Zapadna Evropa, SAD i Velika Britanija, Australija i Argentina. Ovog puta Srbi, prilikom sedme seobe, su u SAD ulazili preko istocne kapije u Njujorku. Manjina njih imala je status politickih izgnanika, a većina status jeftine radne snage.

Useljavanje Srba u SAD traje skoro dva veka i predstavlja, posle srpskih seoba po juznoj i istocnoj Evropi, durgi najveći pokret srpskog naroda sa svojih ognjista. U isto­ri­ji ame­ric­ke imi­gra­ci­je op­ste je pri­hva­će­na po­de­la na tzv. pe­ri­od „sta­re“ imi­gra­ci­je, od 1820, kada su po­da­ci o imi­gran­ti­ma prvi put za­be­le­ze­ni, pa do 1888. i „nove“ imi­gra­ci­je u SAD, od po­cet­ka de­ve­de­se­tih go­di­na XIX veka na­ova­mo. Ve­li­ka ve­ći­na srpskog ise­lje­nis­tva pri­pa­da upra­vo ovoj po­sled­njoj eta­pi na­se­lja­va­nja Se­ver­ne Ame­ri­ke.

Pri­hvatajući po­de­lu ame­ric­ke imi­gra­ci­je, na „sta­ru“ i „novu“, pro­fe­sor Maj­kl Boro Pe­tro­vić use­lja­va­nje Srba u SAD gru­pi­se u pet ka­rak­te­ri­sti­cnih pe­ri­oda. Prvi obu­hva­ta naj­ra­ni­je do­se­lje­ni­ke u pe­ri­odu „sta­re“ imi­gra­ci­je do 1880. Dru­gi pe­ri­od pojave „nove“ imi­gra­ci­je (1880-1914). Tre­ći, use­lje­ni­ka u pe­ri­odu iz­me­đu dva svet­ska rata (1918-1941). Cet­vrti, do­la­zak ra­se­lje­nih lica iz Evro­pe po­sle Dru­gog svet­skog rata (1945-1965). Peti, naj­no­vi­je use­lja­va­nje u SAD od 1965. na­ova­mo. Ovom treba svakako dodati i sesti talac useljavanja u SAD koji pocinje od burnih zbivanja 1991. godine.

NOVI ISELJENICI

Proces otvaranja komunisticke Jugoslavije i njena saradnja sa zapadno-evropskim drzavama imala je za posledicu osmi i najmasovniji talas iseljavanja Srba. Sre­di­nom se­zde­se­tih godina, posle potpisivanja bilatelarnih ugovora o odlasku srpskih radnika na privremeni rad u evropske metropole, za samo desetak godina broj srpskih gastarbajtera u Zapadnoj Evropi popeo se na skoro 500.000.

Ova evrop­ska srpska mi­gra­ci­ja, tvrdi dr Vladimir Grecić, bila je uslov­lje­na is­klju­ci­vo eko­nom­skim fak­to­ri­ma, i bogatih zemalja, kojima je bila potrebna jeftina i strucna radna snaga, i Jugoslaviji, koja je zelela da resi problem nezaposlenosti i viska strucne radne snage. Do 1973. i do naf­tnog uda­ra, zem­lje Za­pa­dne Evro­pe vo­di­le su imi­gra­ci­onu po­li­ti­ku „otvo­re­nih vra­ta“, jer su dozvoljavale slobodno useljavanje stranih radnika, a od 1974. su vodile po­li­ti­ku „za­tvo­re­nih vra­ta“ za za­pos­lja­va­nje stra­na­ca, koja nije dala nikakve rezultate, jer se pri­liv stra­nih ra­dni­ka kon­ti­nu­ira­no na­stav­ljao. Tu seobu radnika i strucnjaka drzava Jugoslavija i Republika Srbija su regulisali međunarodnim bilatelarnim ugovorima sa zemljama Zapadne Evrope, koje su ove stran­ce podvodile pod status „go­stu­ju­ći ra­dni­ci“ (gastarbajteri). Ti dogovori su bili u skladu sa principima trzis­ta ra­dne sna­ge i pi­ta­nja ve­za­na za os­tva­ri­va­nje ci­lja „slo­bo­dne cir­ku­la­ci­je lju­di“ unu­tar Evrop­ske uni­je.

Tako su Srbi nasli svoja nova utocista u Austriji, Nemackoj, Francuskoj, Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinavije, Svajcarskoj, ali i Engleskoj, pa cak i Sovjetskom savezu.

Ekonomske migracije jeftine radne snage na zapad, potakle su krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih godina proslog veka i kretanje srpskih poslovnih ljudi, strucnjaka svih vrsta, umetnika i sportista preko granice srpskih prostora u tadasnjoj SFRJ. Od tada do danas preko 3.400 srpskih fudbalera, kosarkasa, rukometasa, vaterpolista, atleticara, trenera i ostalih sportskih radnika otislo je na privremeni rad u svet. Ti Srbi, ucesnici devete seobe naroda, nasli su svoje nove domovine u bogatim zemljama Starog kontinenta, SAD, Kanadi, Meksiku, Juznoj Africi, Novom Zelandu, Kipru, SSSR-u, arpaskim drzavama, Kini i cak i Japanu.

Po­ce­tak novog rata na Balkanu, izazvao je devedesetih godina raspad komunisticke Jugoslavije u kojoj je zivelo 9,5 miliona Srba i Crnogoraca. Politicka kriza 1990. i građanski rat zapocet 1991. izazvali su masovni i egzodus srpskog naroda. Ovaj deseti talas iseljavanja Srba zahvatio je srpski narod iz svih bivsih jugoslovenskih republika. Da bi Srbi izbegli stradanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini krenuli su u seobu u dva pravca – ka otadzbini Srbiji i ka inostranstvu. Pre­ma po­da­ci­ma Vis­kog ko­me­sa­ri­ja­ta UN za iz­be­gli­ce, do jula 1993. samo u Ne­mac­ku je do­slo oko 350.000 lica iz biv­se Ju­go­sla­vi­je, od ko­jih je 180.000 po­dne­lo zah­tev za azil. Većinu su cinili Srbi. Procenjuje se da je jos toliko nasih ljudi izaslo iz bivse Jugoslavije i krenulo preko Starog kontinenta i u druge krajeve sveta.

Novi iseljeni Srbi, njih oko 400.000 miliona, koji su dobijali status izbeglica ili su ziveli bez njega, nasli su svoja utocista u Mađarskoj, Ceskoj, Slovackoj, Skandinaviji, Nemackoj, Italiji, Beneluksu, Francuskoj, Austriji, ali i u SAD, Kanadi, Juznoj Africi, u Australiji, na Novom Zelandu, i Kubi i drugim dalekim zemljama Juzne Amerike. U ovoj desetoj seobi, koja jos traje, gotovo 40.000 iseljenih Srba, kako tvrdi prof. dr Vladimir Grecić, zamenik direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu, cine mladi obrazovani Srbi, skolarci i diplomci, koji pronose srpsku pamet od Aljaske do Novog Zelanda.

Najvaznije prekookeanske zemlje prijema mladih pametnih Srba poslednjih decenija i danas su Kanada, koja je apsorbovala oko 30.000 useljenika, potom SAD i Australija, koje su zajedno tokom minule decenije prihvatile vise od 73 hiljade ljudi. Kanada je, na primer, primila od nas oko 430 menadzera, 4.600 naucnika prirodnih nauka, inzenjera i matematicara, 480 naucnika drustvenih nauka i slicnih profila, kao i oko 600 ljudi kao medicinskog osoblja. Shodno sopstvenoj klasifikaciji, SAD su registrovale priliv sa useljenickom vizom iz SRJ oko 2.200 aktivnih lica, strucnih i tehnickih specijalnosti. Ovakva migracija strucnih ljudi i u naciji se naziva odliv mozgova.

GDE ZIVE SRBI

U svetu danas ima 11,5 miliona Srba. Srpski narod zivi u tri svoje drzave, Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj i u de­ve­de­se­t stranih zemalja na svih pet kon­ti­ne­na­ta. Najvise Srba zivi u Srbiji – 7 miliona, zatim u Republici Srpskoj – 1,5 miliona, au u Crnoj Gori ih ima oko 600.000. Prema popisima useljenickih drzava u dijaspori zivi oko 2,8 miliona Srba. To je siroko pros­tran­stvo cija uda­lje­nost, od No­vog Ze­lan­da preko Azije, Evrope i Amerike do Aljaske, izno­si cet­rde­set hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra.

Kako je to već isto­rij­ska sud­bi­na, a i politicka volja odlu­ci­la, Srbi u rasejanju imaju najmanje cetiri statusa – nacionalne manjine, iseljenika, radnika na privremenom radu i izbeglica. Taj status Srbima su dale zemlje useljavanje, koje su shodno svojoj politici brinule o deseljavanju i integraciji Srba.

Najvise Srba danas ima u SAD, oko 560.000, dok ih je u Kanadi jos 180.000. I u drzavama Zapadne Evrope, u SR Ne­mac­ka – 390.000, Aus­tri­ji – 190.000, Fran­cus­koj – 110.000, Svaj­car­skoj – 130.000, Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji – 55.000, Irskoj 400, Svedskoj – 70.000, Norveskoj – 3.500, zem­ljama Be­ne­luk­sa – 42.000, Ceskoj 7.000, Slovackoj 2.300 i Ita­li­ji – 20.000.

Ruska Federacija ima oko 25.000 Srba, a Ukrajina do 12.000. U Grckoj ih je do 9.000, Spaniji 7.000 i na Kipru ima oko 3.000 Srba. U Hrvatskoj ih je prema najnovijim podacima blizu 300.000. Od susednih zemalja Srba ima jos u Al­ba­ni­ji – 35.000, Ma­ke­do­ni­ja – 90.000, Rumuniji – 50.000, Mađarskoj – 8.000, Bugarskoj – 3.000 i Sloveniji – 50.000.

Srbi naseljavaju i daleke zemlje. Aus­tra­li­ja ima oko 135.000 Srba , Novi Ze­land – 4.000, Ju­zna Afri­ka – 30.000, a zem­lje nesvrstanog sve­ta do – 21.000. Osta­le drzave sveta, kao, na primer, Argentina, Island, Peru, Cile, Kina, Japan, imaju blizu 95.000 Srba.

Status nacionalne manjine Srbi imaju u “starim” zemljama boravka, kao sto su Albanija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Hrvatska, Slovenija. Taj status je određivan, pre svega, politickom voljom nasih suseda, a potom i međunarodnim konvencijama, koje su status manjine limitirale procentom ucesća stranaca u domicilnoj drzavi. Srbi su nekada u Mađarskoj cinili cak 12 odsto stanovnistva, a danas je taj procenat ispod 5 odsto.

Srbi iseljenici su taj status dobili u prekookeanskim zemljama, koje su od pocetka proslog veka, pa do danas, aktivno radile na “uvozu” raznih svetskih nacija, pa i srpske. SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija, Juzna Amerika, a poslednjih godina i Novi Zeland i Juznoafricka republika otvorile su granice za useljavanje stranaca, koji su pozeleli da prime njihovo drzavljanstvo. Zbog takve useljenicke politike za ove drzave jedno vreme su bili zainteresovani prevashodno siromasni slojevi, a potom i imućniji, obrazovaniji slojevi stanovnista sa Starog kontinenta, Azije i Afrike. Kanada je, na primer, poznata kao drzava koja je iz Srbije prosto usisavala mlade diplomce sa fakulteta prirodnih nauka.

Ekonomski migranti su svoj status radnika na privremenom radu resavali preko bilatelarnih dogovora srpskih drzava i zemalja zapadne Evrope, koje su uvozom fizicke radne snage, majstora i tehnicara svih vrasta resavali probleme za donjom klasom zaposlenih u svojoj privredi. Kako su, međutim, vremenom ti gastarbajteri, kako ih zovu Nemci, izrodili decu, koja su postala punopravni građani EU, to se i njihov status promenio utoliko sto su nekada privremeni radnici, postali pravi i trajni useljenici.

Status izbeglica poslednjih decenija, od kako raste broj lokalnih ratova, dobijaju generacije prebeglica iz BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i sa Kosmeta. O njima su podjednako krajem devedesetih brinuli Nemcka, Francuska, Austrija, Italija, Svajcarska, Svedska, Norveska, da bi se pocetkom 21. veka za ratne prebeglice pobrinuli i Sje­di­nje­ne Ame­ric­ke Drza­ve, Ka­na­da i Aus­tra­li­ja. Bude li proces asimilacije ovih dosljaka uspeo, Srbija će verovatno od izbeglica u ovim dalekim zemljama dobiti novu generaciju iseljenika.

Uvek zeljni parceta svoje zemlje, svoje nacije i vere, Srbi u rasejanju su kupovali zemljiste podizali hramove i klubove, da bi se u njima druzili sa Bogom i između sebe, da bi se obrazovali i kulturno uzdizali, da bi negovali svoj nacionalni identitet. Tako su nastali Hilandar i jos 200 manastira i hramova SPC u dijaspori, velika nacionalna udruzenja Srpska narodna odbrana, Srpska bratska pomoć i Srpski federalni savez, ali i na stotine klubova svih vrsta.

Saradnja drzave i dijaspore bila je aktivna sve do dolaska komunista na vlast, kada se zvanicni Beograd ogradio od Srba i Srpske pravoslavne crkve u emigraciji. Punih 50 godina Jugoslavija i Srbija nisu imale vezu sa srpskim iseljenicima u prekookeanskim zemljama, jer je SFRJ brinula samo o jugoslovenskim gastarbajterima u Evropi.

Gla­vni po­li­tic­ki or­gan, koji je u vreme SFRJ vo­dio ra­cu­na o or­ga­ni­zo­va­nju ju­go­slo­ven­skih i srpskih gra­đa­na na radu u zem­lja­ma Za­pa­dne Evro­pe, bila je Sa­ve­zna kon­fe­ren­ci­ja So­ci­ja­li­stic­kog sa­ve­za ra­dnog na­ro­da Ju­go­sla­vi­je (SK SSRNJ). Mada se za­kli­nja­la u prin­cip sa­mo­or­ga­ni­zo­va­nja, odno­sno u pra­vi­lo da nasi lju­di u tu­đi­ni tre­ba sami sebi da pra­ve drus­tve­ne i kul­tur­ne or­ga­ni­za­ci­je, SSRNJ, a i Sa­vez ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je su di­rek­tno, pre­ko kon­zu­lar­nih pred­sta­vnis­ta­va uti­ca­li na rad ju­go­slo­ven­skih klu­bo­va i udru­ze­nja. Kako je taj uti­caj ra­stao, tako je ra­stao i broj tih klu­bo­va, iako je ta­las mi­gra­ci­je ra­dne sna­ge iz SFRJ po­ste­pe­no opa­dao.

Ta pra­vil­nost se naj­bo­lje vidi u ci­nje­ni­ci da je, na pri­mer, 1977. go­di­ne u dva­na­est naj­ra­zvi­je­ni­jih evrop­skih imi­gra­ci­onih ze­ma­lja bilo sve­ga 248 ju­go­slo­ven­skih klu­bo­va. Naj­vi­se ih je ra­di­lo u Ne­mac­koj – 95, Sved­skoj – 65 i Aus­tri­ji – 26, a naj­ma­nje u Za­pa­dnom Ber­li­nu – 1. Je­da­na­est go­di­na ka­sni­je, 1988. go­di­ne, me­đu­tim, broj ju­go­slo­ven­skih klu­bo­va se uce­tvo­ros­tru­cio na 848. Tada ih je naj­vi­se bilo, opet, u Ne­mac­koj – 394, Sved­skoj – 122, Fran­cus­koj – 99, Aus­tri­ji – 94, a naj­ma­nje u Nor­ves­koj i Luk­sem­bur­gu – po tri. Naj­ve­ći po­rast no­vih klu­bo­va za­be­le­zen je u Ho­lan­di­ji, jer je uve­ćan za de­set puta, od 2 na 21.

Ana­li­zom na­zi­va ovih klu­bo­va, koji su ima­li i na­ci­onal­na obe­le­zja, moze se zak­lju­ci­ti da Srbi nisu ima­li pra­vo ili nisu ze­le­li da isti­cu svo­ju na­ci­ju ili su se pokrstavali u Jugoslovene. U Svedskoj su, na primer, klubovi „Vuk Ka­ra­dzić“, „Ni­ko­la Te­sla“ i „Mla­den Sto­ja­no­vić“ pro­gla­se­ni su ju­go­slo­ven­skim. Hrva­ti, Slo­ven­ci i Ma­ke­don­ci su u vreme SFRJ ima­li svo­je nacionalne klu­bo­ve, cak i ri­bo­lo­vac­ka i pla­ni­nar­ska drus­tva, a da su Srbi ne ili vrlo retko. U Svedskoj su od 122 kluba samo tri, „Sve­to­zar Mar­ko­vić“, „Srbi­ja“ i „Sin­đe­lić“, bila i zvanicno srpska.

Srpska ime­na ko­ris­će­na su u di­jas­po­ri u na­zi­vi­ma klu­bo­va samo tamo gde je nji­hov osni­vac bila Srpska pravoslavna crkva ili srpska emi­gra­ci­ja. Drza­va SFRJ i SKJ su se, me­đu­tim, i pre­ma nji­ma odno­si­li kao pre­ma drza­vnim ne­pri­ja­te­lji­ma. Ru­ko­vod­stvo Srbi­je je to ćut­ke pri­hva­ta­lo, a time cak i zva­ni­cno odo­bra­va­lo ovo po­li­tic­ko pok­rsta­va­nje srpstva u ju­go­slo­ven­stvo.

Do promena je doslo posle raspada SFRJ i stvaranja nacionalnih drzava od bivsih jugoslovenskih republika. Tada su Srbi u dijaspori preuzeli mnoge klubove i krstili ih srpskim imenima. Pre­ma po­da­ci­ma ambasada i konzulata SRJ srpska di­jas­po­ra je 1993. ima 590 or­ga­ni­za­ci­ja. Toliko ih ima i danas.

Među nama kod kuće, Srbi su decenijama bili podeljeni na Srbe u otadzbini i Srbe u dijaspori. Naj­no­vi­ji događaji na bal­kan­skom pro­sto­ru, cini se, da su prvi put po­sle 60 go­di­na, pri­bli­zili srpsku ma­ti­cu i srpsko rasejanje. Du­ho­vno obje­di­nje­nje među Srbi­ma je već ogla­se­no pocetkom devedesetih, pa­tri­ot­ske veze su us­po­stav­lje­ne, a ide­olos­ka net­rpe­lji­vost je sma­nje­na. Sto­ga, Srbi da­nas sebe do­ziv­lja­va­ju kao je­dno na­ci­onal­no biće.

SRPSKE SEOBE
Gde zive Srbi

BALKANSKE ZEMLJE
Grcka, Makedonija, Albanija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Slovenija

EVROPSKE DRZAVE
Austrija, Rusija, Ukrajina, Ceska, Slovacka, Belorusija, Moldavija, Nemacka, Italija, Svajcarska, Francuska, Spanija, Zemlje Beneluksa:
Belgija, Luksemburg, Holandija
Skadninavija:
Danska, Svedska, Norveska, Finska, Island

OSTRVSKE ZEMLJE:
Velika Britanija, Irska

PREKOOKEANSKE ZEMLJE:
Sjedinjene Americke Drzave, Kanada, Meksiko, Argentina, Bolivija, Brazil, Cile, Kolumbija, Paragvaj, Peru, Urugvaj, Venecuela, Afrika, Juzna Afrika, Malta

OKEANSKE ZEMLJE:
Azija, Australija, Novi Zeland

Izdavac: Evro, Beograd, 2006
Cena: 50 EUR

Zbog veoma visoke postarine i tezine knjiga ILUSTROVANA ISTORIJA SRPSKE DIJASPORE u rasejanju kosta 50 evra.