„…Cirilica nije vez na srpskoj narodnoj nosnji vec je potka i osnova srpskog nacinalnog bica…“
Djordje Nikolic je otisao u „zemlju obecanu“ kao pesnik koji obecava, a vratio se kao pesnik koji je to obecanje ispunio. Tudjinujuci nekoliko decenija, pevao je kao da nikud nije odlazio, pisuci uvek za one citaoce koje je ostavio tamo odakle je otisao. Sluzba poezije je ona sluzba kojom se pesnik najvise oduzuje i svom postojanju i svojoj sudbini. Djordje Nikolic nije samo ostao pesnik, nego bi, sva je prilika, pesnik postao i da to nije bio…
Reci pesnika o pesniku. Matija Beckovic o Nikolicu, koga je golobradog, jos decackog, upoznao u Beogradu. Citao je njegove gimnazijske pesme koje su jos tada, u zoru sedamdesetih, zorile pesnika koji svojim pesnistvom ostvaruje viziju nacionalne kulture i identiteta. Prve pesnicke prvence objavio je u beogradskom listu „Susret“ 1966. Kada je Djordje odlazio u izgnanstvo, Beckovica je zazebla misao da ce, mozda, u tudjini, morati da ucutka pesnika u sebi i zaboravi svoj jezik.
Nije se dogodilo ni jedno ni drugo. Nikolic je pevao i na drugom kontinentu, i na svom jeziku, ma kako to bolno za njega bilo. Pesnik Djordje Nikolic vratio se u zemlju prvi put posle 33 godine. Otisao je ponevsi rodni Rabrovac kraj Oplenca u srcu, dusi i tankom vrhu svoga pera. Mogao je da usavrsi bilo sta a zavrsio je postdiplomske studije na Nortvestern univerzitetu, gde je radio doktorsku disertaciju o srpskoj emigrantskoj poeziji.
– Evo me, u Novom Sadu, gradu koji cesto zovu Srpskom Atinom, a ja bih ga nazvao modernom prestonicom srpske prosvecenosti – kaze Djordje Nikolic dozivljavajuci svoju posetu ovde, hodocascem u svoju zemlju, svom narodu, Matici srpskoj… Pocastvovan sam gostovanjem u ovom hramu srpske kulture, kultne institucije srpstva.
Pesnik govori tiho, svecanim tonom… Rec mu se cesto, pod naletom osecanja, suzom prekida, zastaje u grlu… Uzbudjenje zbog susreta zamagljuje mu oko.
– Pisem na svom jeziku – kaze pesnik pokazujuci na naslove, ukupno sedam objavljenih knjiga pesama. – Prve cetiri izdao sam u egzilu a tri u svojoj zemlji. Nekoliko knjiga pesama je jos u rukopisu.
Posle oktobarskih dogadjanja u Srbiji, Nikolic je poslao pesnicki rukopis akademiku Predragu Palavestri, i krajem te milenijumske godine, Srpska knjizevna zadruga stampala je njegovu prvu knjigu „Srpska glava“, u Beogradu. I kako primecuje Palavestra: „Dok je Carls Simic u Americi postao ugledan americki pesnik, Djordje Nikolic je u Americi postao ugledan srpski pesnik. Njegova pojava docekana je kao znak da se produzava knjizevna sudbina pisca – izgnanika.“
– Pisem na cirilici – govori pesnik isticuci da se iz Amerike raspitivao kako da postane clan Udruzenja „Cirilica“. – Tim pismom upisali smo se prvim svojim knjigama Svetog Save i Stevana Prvovencanog u knjige sveta. Smatram da cirilica nije vez na srpskoj narodnoj nosnji vec je potka i osnov srpskog nacinalnog bica. Slusam o tome kako idemo u Evropu, duboko sam uveren da cirilica nije pismo sa kojim ne mozemo tamo, naprotiv, cirilica je jedino pismo sa kojim moramo u Evropu.
Ko zna da li bi Nikolic ikad emigrirao u Ameriku, ziveo u Cikagu, i tamo, u tudjem svetu, a ne ovde, medju svojima, izrastao u pesnika. Bila je to, kako kaze, sudbina njegove porodice, koju su 1941. godine komunisti zigosali kao naklonjenu pokretu otpora Draze Mihailovica.
OPUS
Djordje Nikolic objavio je „Tri slovenska pesnika“, bibliofilsko izdanje na engleskom jeziku sa izgnanim ruskim nobelovcem Josifom Brodskim i poljskim izgnanikom Timotiusem Karpovicem (u Johanesburgu 1975), kod istog izdavaca i iste godine je i naslov „Po starim reljefima“, bibliofilsko izdanje Garamond Dragana Acimovica, emigrantskog izdavaca Milosa Crnjanskog, zatim „Grmovi, trave“, „Kljucar po Djordju“, na engleskom jeziku u prevodu proslavljenog americkog pesnika Carlsa Simica 1978.
U svojoj zemlji stampane su knjige „Srpska glava“ (2000), „Dopis (2001), i Nebeski vrt“ (2001). Dobitnik je knjizevnih priznanja, domacih „Risto Ratkovic“ i „Dusan Vasiljev“ a u Americi je bio laureat Akademije americkih pesnika 1977. godine.
