Već sam početak skupa je pokazao da dvojica poslednjih – Tusk i Avramopulos – stoje na različitim pozicijama. Dok Avramopulos insistira na solidarnosti, što je politička šifra za uvođenje evropskih kvota preuzimanja migranata, Tusk traži apsolutno zatvaranje zapadnobalkanske rute.
„Nije bilo bla-bla, ali nije bilo ni pravog rešenja“, komentariše NZZ bečki skup.
„Od februara ove godine kad je zatvorena, do danas, balkanskom rutom je ilegalno ušlo u Nemačku 50.000 migranata. Prilična gužva na blokiranom putu“, piše FAZ.
Minhenski SDZ vidi kao rezultat samita činjenicu „da će sada više migranata moći legalno ulaziti u Nemačku“, što se odnosi na izjavu Merkelove u Beču kako će od Italije i Grčke preuzimati po nekoliko stotina azilanata mesečno.
Špigel se odlučio za sledeću interpretaciju bečkog samita: „Kancelarka Merkel zastupa tvrdu liniju protiv izbeglica: spoljne EU granice se moraju kontrolisati još jače, daljih bilateralnih dogovora sličnih onom sa Turskom mora biti više, ljudi bez prava da ostanu Nemačkoj se moraju deportovati brže“.
„Kernov veliki solistički šou“, osvrće se austrijski Prese na činjenicu da niko od gostiju nije nastupio sa Kernom na pres-konferenciji.
Utisak je da je Kurc zajedničkim nastupom sa gostima prošlog februara uspeo da prenese poruku da se tu prisustvuje jednom uspešnom činu regionalne solidarnosti, u svakom slučaju aktu zajedništva. Namerno ili slučajno, Kern je sada ozbiljno razvodnio tu impresiju.
Medijska zvezda skupa bio je mađarski premijer Orban koji je jedini, pored austrijskog Kerna, održao pravu pres-konferenciju, sat vremena i duže.
Za razliku od Kerna, koji se pojavio na kratko i dao svega nekoliko nevezanih odgovora iz kojih se nije moglo zaključiti da li balkanska ruta ostaje zatvorena ili ne, Orban je bio mnogo spremniji da objasni o čemu se to razgovaralo u Beču: o planu B.
Dogovor nije postignut, ali to nije bio ni cilj ovog sastanka. U dogovor sa Turskom svi i dalje deklarativno veruju ali se svejedno spremaju na njegov krah.
Plan B po Orbanu
Kako on izgleda, ili bi trebalo da izgleda otkriva Orban:
-Stanje balkanske rute nije bilo samo najvažnije pitanje o kome se ovde razgovaralo, ono je i najveće političko pitanje u Evropi ovog trenutka.
– Treba ukinuti embargo naoružanja Libiji, uz pomoć UN oformiti vladu u Tripoliju i pomoći joj da zaustavi pokrete stotina hiljada i miliona ilegalnih migranata koji se spremaju za Evropu.
– Režimu u Turskoj se ne sme i ne može verovati.
– Evropska unija se mora braniti od ilegalne migracije. Ako se ta odbrana planira u vojnim terminima, „koje kancelarka Merkel ne podnosi“, to je teško i nepopularno, ali to je stanje stvari. Koje su granice na kojima treba organizovati „liniju odbrane“? Za migrante koji dolaze za Italiju, to je Libija. Za one koji imaju nameru da se upute balkanskom rutom, to je „mađarska južna granica“.
– Šta je za Orbana „mađarska južna granica“, odnosno ona granica koja štiti Evropu? To je u prvoj liniji grčko-makedonska granica. Ako ona padne, onda se štiti makedonsko-srpska granica. Ako i ona padne, onda je to srpsko-mađarska granica. Ako i ona padne, onda se štiti, „ono što bi nas posebno bolelo“, mađarsko-austrijska granica.
– EU izdvaja „sramotno malo sredstava“ kao pomoć srpskim, makedonskim i bugarskim vlastima u kontroli balkanske rute. Mađarska je do sada potrošila 500 miliona evra iz nacionalnog budžeta „štiteći austrijske, nemačke i bavarske granice, zaustavljajući ljude koji nisu ni hteli u Mađarsku, već samo dalje u Nemačku“.
– Stav nemačke kancelarke Merkel se nije promenio, i pored svih polovičnih dokaza od prošle nedelje. „Ona i dalje veruje da kvote imaju smisla – dok mi mislimo da nema tih kvota koje mogu izaći na kraj sa seobom naroda“.
– Orban: „Mađarska će održati referendum 2. oktobra zato što ja spadam u staromodne demokrate, one koji misle da se kod tema koje ‘seku u meso’ mora pitati narod kao vrhovni suveren. Sve drugo je enormni evropski rizik, jer će nas pojesti desni radikali. Neki evropski lideri su spremni da podnesu taj rizik, ja ne“.
– Mađarska neće prihvatiti kvote, neće prihvatiti povratak migranata iz Austrije ili Nemačke. Što se tiče prisilnog povratka migranata iz Albanije i Kosova, onih kojima je u Nemačkoj odbijen zahtev za azil, to nije sporno, Mađarska će ih preuzimati. Vanevropski migranti ne dolaze u obzir.
– Orban: „Sa makedonskim premijerom sam danas pokušavao da se dogovorim. Mi se u principu razumemo, ali nemam osećaj da smo se pomerili s mesta. Naš cilj nije zaštita prema Srbiji, već južnije, prema Makedoniji“.
– Orban: „U Evropi postoje dve vrste političara: oni koji govore da se seoba naroda ne može zaustaviti, pa je onda najbolje i prihvatiti, i drugi koji kažu, to ne ide tako. Ako se složimo na prvom, onda govorimo o kvotama. Ako se složimo na drugom, onda slede neke bolne odluke – a zajedno s njima i vojni žargonom o linijama odbrane.
Kako se došlo, tako se i otišlo
Mirno se može reći da juče u Beču niko nije promenio svoje mišljenje. Kako se došlo, tako se i otišlo.
Ovo su osnovne crte nacionalnih pozicija:
Nemačka: Kancelarka tvrdi da je od prošle nedelje promenila kurs u migracionoj politici.
Od proleća ove godine, zakoni o azilu su pooštreni, deportacije odbijenih olakšane.
U dogovor sa Turskom Merkelova i dalje veruje. Ali sve je to u teoriji tako, javno i deklarativno ukrašeno tako da osvoji sve one koji ne veruju da CDU/CSU pobeđuje na saveznim izborima za godinu dana.
Nemačka kancelarka i dalje odbija da govori o gornjoj granici, dok istovremeno zna da ne postoje poluge kojima može naterati srednju i istočnu Evropu na prihvatanje migracionih kvota.
Grčka: Činjenica da u februaru premijer Cipras nije dobio pozivnicu za prvi bečki samit, izazvala je pravi diplomatski rat sa Austrijom.
Domaćin Kurc je bio jasan zašto Grčka nije bila poželjna: Zato što se na sastanku razgovaralo o zatvaranju balkanske rute, dok je Atina samo želela da razgovara o tome kako tom rutom provesti što više ljudi.
U grčkom gledanju na problem, stvari se nisu mnogo promenile, osim silom prilika – Cipras i dalje želi uvođenje EU kvota za preraspodelu migranata i izbeglica, ali, kao i Merkelova, zna da je to u praksi neizvodivo.
Mađarska: Budimpešta je još u septembru 2015. postavila dijagnozu da se Evropa suočava ne sa migracionom ili izbegličkom krizom, već sa seobom naroda, te da su podizanje ograda, bodljikavih žica, tvrdih graničnih režima, do upotrebe oružja, jedina opcija.
Ograde na granici sa Srbijom i Hrvatskom su za Mađarsku rešile problem, ali su Srbiju i Hrvatsku gurnule u međusobne političke obračune, koji su, u kombinaciji sa starijim resentimanima, stvorili neodrživu situaciju između Beograda i Zagreba.
Rumunija: Rumunski stav je principijelne prirode, bez direktnog uticaja iz prakse.
U tom smislu, Bukurešt zastupa slične pozicije kao i Mađarska – neprohodnost granica, odbijanje kvota, iako sama zemlja do sada nije bila pogođena migracionom krizom.
Slovenija: Ljubljana nema nameru da ponovo proživi dane kada je kroz zemlju od dva miliona dnevno prolazilo deset hiljada nedovoljno ili nikako registrovanih migranata.
Što oštriji prisitup problemu – odnosno ljudima iza žice – to jednostavnije za Ljubljanu.
Slovenija ne prihvata austrijsku politiku povratka migranata bez prava na vizu, što Austriju vrlo ljuti.
Srbija: U relativnoj (evropskoj) političkoj tišini, stanje u Srbiji sa migrantima se pogoršava, trend ne ide na dobro.
Teoretski, razloga za veliku brigu ne bi trebalo da bude – Makedonija i Bugarska blokiraju tok migracija.
U praksi su, međutim, obe te države slabo opremljene da takvu odluku i sprovedu
Krijumčarenje ljudi cveta. Zato je jedan od glavnih ciljeva bečkog skupa upravo bilo pružanje osećaja sigurnosti Srbiji, da neće postati „zadnja pošta“ za desetine hiljada migranata iz Hindukuša i Afrike.
Makedonija: Skoplje je vrlo poslušno, uz logističku pomoć iz Unije i Srbije, još je u februaru preseklo balkansku rutu. Ali, ta zemlja ima velike unutrašnje probleme, politički je nestabilna, za dva meseca su prevremeni izbori.
Osim toga, Makedonija stoji na putu albanskom nacionalnom projektu, što joj ne obećava mirnije dane.
Bugarska: Prema izjavama bugarskih zvaničnika, prihvatni centri su puni. U Bugarskoj je zapelo 7.000 migranata, rekao je premijer Borisov u Beču; otprilike koliko i u Srbiji
Najsiromašnija zemlja EU doživljava sebe kao prostor tranzita i nema nameru da prihvati kvote.
Od početka godine u Bugarsku je, kao zemlju koja je formalno potpuno zatvorena i ne pruža legalnu mogućnost ulaska, ušlo oko 13 hiljada migranata, od čega je pet hiljada ilegalnim kanalima otišlo dalje, u Srbiju ili Mađarsku. Na granici s Turskom podignuta je ograda od bodljikave žice.
Austrija: Novog austrijskog premijera Kerna je teško definisati. Njegov prethodnik Fajman je smenjen u internom socijaldemokratskom puču do koga je došlo zbog zatvaranja balkanske rute.
Fajman je direktna žrtva Kurcovih planova o fizičkom presecanju migracionih ruta.
Kern je govorio da neće demontirati Fajmanovo nasleđe, ali mnogi su očekivali da je upravo to ono što će Kern pokušati da napravi, krišom, ispod stola, malo po malo.
Ni sad nije jasno da li to radi. Za razliku od Nemačke, Austrija je uvela gornju granicu prihvata migranata, 37.500 ove godine.
Kvota će verovatno biti ispunjena u novembru (trenutni status: 25.000).
Albanija: Formalno, ta zemlja nije direktno pogođena magrantskom krizom. Ali u nemačkim i austrijskim medijima se u poslednje vreme Albanija i Kosovo sve češće spominju kao slobodna alternativa krijumčarima za zatvorenu balkansku rutu.
Hrvatska: Hrvatska razume sebe striktno kao zemlju tranzita. Od novembra prošle godine, kada je Mađarska podigla ogradu prema Srbiji, čime je reka migranata preusmerena na Hrvatsku, Zagreb se posvađao sa Ljubljanom, Beogradom i Budimpeštom.
Da smo u nekom filmu, neko bi se već u trećem kadru dosetio da je to mustra koja se ponavlja, te da su balkanske zemlje silom gurnute u problem koji nadilazi njihove i pojedinačne i zajedničke snage.
Da smo u filmu, neko bi već rekao – promenimo mustru ponašanja.
Naprotiv, nalazimo se u realnom svetu, a tu važe druga pravila.
