U ključu anatomije patobiografije evropskog i američkog novog poretka javljaju se isti politički apetiti koji su krasili osovinu Rim-Berlin
Da i u našem vremenu, okrunjenom globalističkom ideologijom američkog i evropskog politikanstva, ima novinara koji ne pate od moralne lenjosti i koji čuvaju dostojanstvo svoje struke, svedoči i knjiga Biljane Živković. Koncipirana od tekstova koji su svedočanstvo kako političke patologije, tako i masovne sociopatske pomame, knjiga Jasenovac i srebrenički mit se pretvorila u anatomiju savremene izopačene društvene zbilje, sa jedne, i moralnu hrestomatiju, sa druge strane.
1.
Ko i zašto prećutkuje Jasenovac i forsira srebrenički mit jasno je posle uvida u šest tekstova ove potresne storije o srpskom martirijumu i o paklenicima. Sliku političkog patohumanizma, koji sve podređuje moći i pragmatizmu, još jezivijom čine saznanja da je u pogromu hrvatskih ustaša nad Srbima učestvovao i veliki broj pripadnika hrvatskog klera.
U Dokumentima o protunarodnom radu… Joža Horvat i Zdenko Štambuk navode 427 crkvenih zločinaca, dok je Gojo Riste Dakina za knjigu Budi katolik ili umri pronašao 977 katoličkih sveštenika koji su sarađivali sa ustašama. Milan Bulajić je taj broj, po istraživanju, povećao na 1.171, a Američka komisija za utvrđivanje zločina izišla sa podatkom o 1.400 pripadnika hrvatskog rimokatoličkog klera koji su pomagali Paveliću i Stepincu, kako bi hrvatstvo uzdigli u sam vrh bestijarijuma.
Pije 12. je satrapa Pavelića blagosiljao na početku njegove jezive karijere, u njenom toku i na samrtnoj postelji. (K. Dešner, Politika rimskih papa u 20. veku, knj. 2, str. 154). Papa se nije oglašavao povodom holokausta nad Srbima – ali se zato oglasio 2. juna 1945. zbog tugovanja usled komunističkih ubistava sveštenika… iz Slovenije i Hrvatske.
Papa Pačeli (alijas Pije 12) nije video ništa loše u tome što je praktikujući katolik Ante Pavelić u doba monstrum-države NDH (1941-1945), po pisanju Hermana Nojbahera na najmonstruozniji način pobio 750.000, a po svedočenju general-majora SS trupa Ernsta Fika oko 700.000 Srba, niti što je celokupnu imovinu SPC u Hrvatskoj prisvojila rimokatolička crkva. Koliko je tačno umoreno nevinih ljudi u ovoj monstrum-državi teško da će ikada biti utvrđeno iako u svojoj knjizi Vatikan i Drugi svetski rat M. M. Šeinman prenosi jedan podatak po kome je broj likvidiranih Srba oko 800.000. Ove zastrašujuće cifre su valjda jedini razlog što je Avro Manhatan, kultni pisac o Vatikanu i autor čije su knjige doživele preko pedeset izdanja, zaključio da je Pavelićevo životno delo stvaranje jedne od najokrutnijih fašističkih tiranija koja je ikad osramotila Evropu.
Euđenio Pačeli se nije oglašavao o zverstvima i klanju u katoličkoj velikoj Hrvatskoj u kojoj je trajao lov na Srbe, Jevreje i Cigane. Valovi mržnje, sadizma i nezapamćenih ritualnih ubistava jedini je znak njegove duhovne dece koja su učinila da su se reke Hrvatske i Bosne mastile od srpske krvi (Mauricio Basi). On je u svemu imao razumevanja za stav franjevačkog fratra i guvernera Šimića, a koji je ovaj sažeo u dve rečenice: Pobiti sve Srbe za što je moguće kraće vreme. To je naš program. To u svom poverljivom izveštaju tvrdi i komandant okupirane Srbije general Bader ističući kako Hrvati, bez sumnje, nastoje da celo srpsko stanovništvo unište.
Zar onda čudi što je iz nemačkog poslanstva u Beogradu, još 16. septembra 1942, Feliks Bencler obaveštavao Ministarstvo inostranih poslova: Od osnivanja te države (NDH) do današnjeg dana, uz oprezne procene, više stotina hiljada Srba koštalo je života. Istovremeno, general-pukovnik Aleksandar Ler konstatuje da je umoreno oko 400.000 prema ustaškim navodima. I u svojoj knjizi Jugoslavija na vratima Enco Kataldi takođe smatra da je pokolj Srba od strane Hrvata, između 1941. i 1942, dostigao 356.000 pravoslavnih žrtava i nekoliko hiljada Jevreja.
Makar što su hrvatski srbofobični katolici poklali oko 110.000 dece u za njih otvorenim posebnim logorima: Metajna na Pagu, Jablanac, Mlaka, Jadovno, Gornja Rijeka, Jasenovac, Stara Gradiška, Bročić, Jastrebarsko, Sisak – papa Pačeli kao čovek svetoduhovske rečitosti potpuno se oglušio i o ovaj jedinstveni bestijarijum u istoriji Evrope. To je i razlog što se Vatikan ne može osloboditi od odgovornosti za deo sopstvene patobiografije, baš kako što se ni Amerikanci ne mogu osloboditi odgovornosti za programirani rat protiv Srba tokom 1991-1995. godine.
Oni su najodgovorniji za etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj i gašenje Republike Srpske Krajine 1995, direktno saučesništvo, i pored postojećeg embarga, u naoružanju muslimana u Bosni i uništavanje oko 2.000 srpskih sela (M. Ivanišević, Srpska zgarišta srebreničkog kraja) po principu spržene zemlje, i glavni politički lobista Šiptara na Kosovu i Metohiji – pod čijim se nadzorom, i pored Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN 1999, uspostavila rasistička politika, čije se divljaštvo ogleda u civilizacijski poražavajućim brojkama. Od 1999. do 2011. sa Kosova i Metohije je proterano oko 300.000 Srba, izvedeno 7.050 napada na Srbe, 935 njih je ubijeno, a ne zna se sudbina za 1.811 otetih; srušeno je 156 pravoslavnih bogomolja, uništeno 256 grobalja, pokradeno više od 10.000 ikona, a 7.240 srpskih nadgrobnih spomenika potpuno razoreno.
2.
Potresna svedočenja Zorke Delić – Skiba i Smilje Tišme, u knjizi Jasenovac i srebrenički mit, u stvari su stigmatične storije o prekinutom detinjstvu. Ujedno, to su i optužujuća svedočanstva o preranom odrastanju, ispunjenim košmarom koji nikada neće izbledeti u sećanju na dane koje su provele u hrvatskim konclogorima nezavisne monstrum-države.
Dovoljno je uporediti izjave Zorke Delić, davane različitim povodima, pa shvatiti kako se život u paklu selio u smenjivanju obeznađenog straha i svenovih trauma. Zato i nije moguće u jednoj izjavi sve reći, emocije ne dosežu do jedinstvene celine, pa su različiti detalji-dopune najtačnija potvrda pakla u kome se detinja duša, kao i svaka druga, našla. Samo u tom psihoanalitičkom ključu moguće je razumeti, na primer, izjavu koju je Zorka Delić dala dr Mlanu Bulajiću (za knjigu Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine) i navode iznete u intervjuu za reviju Pečat (zastupljen u knjizi Jasenovac i srebrenički mit).
Kakav je bio zemni kraj malenih i nevinih nesrećnika i šta su deca u neljudskim uslovima preživljavala, i sa čime su se suočavala, potvrđuju i druga svedočenja. Salvatore Loi, potporučnik italijanske vojske u Lici (autor knjige Jugoslavija 1941), opisujući stravično orgijanje hrvatskih ustaša u Gračacu, i ubijanje roditelja pa dece, zapisao je: Brujanje i urlikanje zadovoljstva pratili su taj sramni podvig, jer u Hrvatima ljudsko nije bilo ništa sem fizičke figure (Che mei croati di umano non vi era che la figura fisica, p. 71).
Marija čizmak, zatvorenica u zloglasnoj starogradiškoj Kuli, ispričala je, 1945. Jani Koh šta se dešavalo sa decom koju su ustaše odvukle na tavan… Karamarko je ih klao tako da je svakom zarinuo oštricu duboko u grlo… a nabodeno na nož krvnik bi dijete tresnuo kud bi stigao… Manju djecu Orešković je davio rukama ili ih je prihvatio za noge i udarao njima dva do tri puta o gredu tavana. Krv i mozak cijedili su se niz tavanice… a najstrašnije je bilo što su svu tu bolesnu djecu klali pred očima onih zdravih, koja su čekala da dođu na red.
Jedan od najmonstruoznijih zločina dogodio se u podkozaračkom selu Draksenić. Krvnici su, 13. i 14. januara 1942, izvršili masakr u seoskoj crkvi nad 208 žitelja, među kojima je bilo 85 dece. Preživeli svedoci, Anka Pavković, Anka Lukač i Mara Blagojević opisuju stravične prizore: Marti Vrnić su bile prorezane obe dojke i kroz njih provučene ručice njene dece, vezane žicom. Malo dalje od Marte ležala je Desa Lončar, a pored nje, nabijeno na kolac, njeno dete… Najveći broj tela i lobanja su bili u toj meri deformisana da nisu mogla da se prepoznaju, pa je lokalni sveštenik sakupio mozak rasut po crkvenom podu i sahranio ispod oltara.
Juna meseca 1942. hrvatske ustaše su na Kordunu, u šumi Mašvina, poređale na proplanku dvadesetoro djece, do jedne godine… Djeca su poređana u kolo – nožice prema unutra a glavice prema van… Djevojčice su na travi raširenih nožica i ručica, a dječaci na djevojčicama – trbuh na trbuh. Svako dijete je zaklano, prerezano nožem ispod vrata (Strahinja Kurdulija: Atlas ustaškog genocida nad Srbima 1941-1945.).
Ni ova, niti slična ritualna ubistva nisu dirnula molitveno srce pape Pačelija, koji je kao geslo svog pontifikata proglasio mirotvorstvo: Opus Iustitiae Pax (Mir je delo pravde). Ovaj nemački papa i nežni molitvenik koji se od bavarske opatice Paskaline Lenard (sa nadimkom La Papessa) nije odvajao do kraja života, najzaslužniji je za zbližavanje Hitlerove Nemačke i Vatikana, te ne čudi što je nacistička štampa oduševljeno propratila, 1939, njegov izbor za papu.
Papa Pačeli (alijas Pije 12) verovao je u moć sile, mesijansko proviđenje i arijevski misticizam. Za to je imao više razloga (od mržnje prema Slovenima do papske nepogrešivosti), iznad svega teoantropološki, koji je on previše ideologizovao, pretvarajući ga u antikomunističko uverenje. Najzad, Euđenije Pačeli je najzaslužniji što je 29. oktobra 1933. Hose Antonio Primo de Rivera osnovao fašističku partiju Španije (Falange Española), koju su pomagali Hitler, jezuiti i Musolini.
Iako se, tokom Drugog svetskog rata, nije u svemu slagao sa italijanskim fašistima (pojedinci su se, poput generala Aleksandra Luzijanija, zbog ritualnih ubistava od strane vernih saveznika Hrvata, obraćali Musoliniju ustrašeni da će na savest Italije i naše kulture pasti neizbrisiva mrlja ako ne budemo sprečili da se nama pripiše kako podržavamo bezakonje) duboko je verovao u više zakone koji nalažu preveravanje Srba, smatrao da su zaslužili kaznu i zbog odbijanja Konkordata, 1935, jer poput pravih varvara ne shvataju da je glas vremena glas Boga (Vox temporis vox Dei).
Ovog principa, papska crkva se drži i danas i zbog njega se na Srbe i u sadašnjem komplotu moći i novih saveza sručila vatikansko-nemačko-američka kazna. Iako to danas nije teško uočiti, jasno je da se, poput vatikanskog patobiografskog recidiva, Srbima vraća pretnja koju je upravo Euđenio Pačeli izgovorio u konzistoriju decembra 1937. Pačeli je tada (kao državni sekretar Pija 11. i tvorac Konkordata) pravoslavnim Srbima uputio proročku opomenu: Dolazi dan kada neće biti mali broj onih koji će jako zažaliti što su odgurnuli jedno velikodušno i širokogrudo dobro delo, koje je namesnik Hristov ponudio njihovoj zemlji. Bez sumnje, papsko načelo Vox temporis vox Dei to jest da je glas vremena glas Boga (što u vatikanskoj gramatici u stvari znači da je glas moćnih glas Boga) Srbi i ovoga puta tumače različito od kurije i papofila, uvek spremnih za novi krstaški pohod.
3.
Organizator holokausta nad Srbima 1941-1945. (što se ponovilo u benignoj formi pedeset godina kasnije) sedeo je u Vatikanu dok su izvršioci bili orimljeni Hrvati, uz pomoć muslimana kao cvijeta hrvatstva. Biskup banjalučki, Jovo Garić, u pismu od novembra 1941. navodi kako su muslimani izvršili akte neopisanog divljaštva prema jadnom pravoslavnom stanovništvu(!). S druge strane Avro Manhatan (u knjizi Katolički teror danas) citira jedan deo iz memoranduma oficira koji je poslat da zaštiti pravoslavne Srbe od užasnih hrvatskih pokolja avgusta 1941: Za sve vreme našeg putovanja u pravcu brda Javor blizu Srebrenice i Ozrena, sva srpska sela na koja smo naišli bila su potpuno napuštena. Ali u kućama smo često puta nalazili celu familiju zaklanu. čak smo nailazili na burad punu krvi. U selima između Vlasenice i Kladnja pronašli smo decu nabijenu na kolac sa njihovim malim udovima, zgrčenim od bola kao da su insekti bili zalepljeni špenadlama.
Bilans te srbofobije (koju Ante Pavelić s ponosom ističe: Zajednička ideologija koju ispovedamo zapečaćena je u Rimu) zabeležili su i italijanski vojnici, fotografišući Hrvate sa dva lanca jezika i očiju oko vrata. Scenu, sa korpom od ’vrbovog pruća‘ na stolu opisuje i Kurcio Malaparte, na čije pitanje Pavelić ushitno odgovara: Poklon mojih vernih ustaša. Dvadeset kila ljudskih očiju.
Ovu vrstu fanatizma ponoviće i Tuđmanovi bojovnici 1991-1995. poput Mande Matić, pripadnice Zbora narodne garde Republike Hrvatske (ZNG RH). Zarobljena je u Vukovaru, 1991, a u svojoj izjavi priznala da je ubila veći broj jugoslovenskih vojnika, možda deset, i jedno dete, od deset jedanaest godina… Zaklala sam ga ispred njegove kuće u Kozaračkoj ulici. Njen poriv za ubijanjem osoba koje joj nisu skrivile usmeravao je katolički sveštenik u njenom selu Štitaru: Govorio bi: oni (Srbi) moraju biti uništeni, ubijeni, zaklani. Na svakoj misi je ponavljao: To nisu ljudi… Neka već jednom nestanu sa ovog podneblja.
Brojni podaci potvrđuju sumoran i fanatizovan karakter Ante Pavelića, tako da se i sve monstruozne scene uklapaju u sliku hrvatske vojne besprizornosti. Već za prvih osam meseci klerofašističkog režima (K. Dešner) broj ustaških žrtava dostigao je cifru od 350.000 umorenih na način koji je do tog trenutka ljudskom umu bio apsolutno stran.
Blagoslov Vatikana lebdeo je nad umorenima, kao zaštitni znak Božijeg poslanstva Poglavnikovih i Stepinčevih ustaša. Bio je to krstaški obračun sa šizmaticima koje nije spasavalo ni mirenje sa nasilnom promenom vere. Uostalom, ustaše su se držale principa, zajedno sa braćom u Hristu, bezočnim franjevcima, da novo krštenje i prelazak u novu veru spasava dušu, a ne i telo.
Kako su završavali predstavnici SPC precizno svedoče mučenja preko 500 pravoslavnih sveštenika i srpskih episkopa. Osamdesetogodišnji sarajevski mitropolit Petar Zimonjić je bio udavljen, šezdesetsedmogodišnjem episkopu iz Banjaluke, Platonu Jovanoviću, potkovali su noge, pa njemu i svešteniku Dušanu Subotiću, dok im je na grudima gorela vatra, iskopali oči i odrezali nos i uši… U Zagrebu, gde su rezidirali katolički primas Stepinac i papski legat Markone – mučili su pravoslavnog mitropolita Dositeja toliko da je sišao s uma.
Stotine mostarskih Srba vezali su žicom, streljali i pobacali u Neretvu, kao što su to radili i sa Srbima pored reka Une i Save. U bjelovarskom srezu ustaše su 28. aprila 1941. naredile svešteniku Božinu i učitelju Ivanoviću da sa grupom od 250 muškaraca i žena iskopaju jamu, vezali im ruke i žive ih sahranili (K. Dešner, Politika rimskih papa, knj. 2, odeljak – Pije 12). Već u julu 1941. hrvatske otelovljene satane, ustaše, ubile su u crkvama, na ulicama i poljima preko 100.000 srpskih muškaraca, žena i dece (K. Dešner). U Zagrebu su na javnim mestima visili natpisi: Zabranjen pristup Srbima, Židovima, Ciganima i psima. Srbi su nosili plavu traku sa slovom P (pravoslavac) ili crvenu na kojoj je pisalo Serben.
Papin božanski blagoslov nije umanjio čitave arhive italijanskih i nemačkih dokumenta o besprizornim i masovnim zločinima Hrvata. Ni poruka papina, jula 1943, izrečena pred ustaškim ministrom Sinčićem – kada je hvalio Hrvate kao narod dobrih katolika – ne može umanjiti činjenicu da su u NDH (koja je zauzimala 102.000 kvadratnih kilometara – odnosno dve petine Kraljevine Jugoslavije) hrvatski dželati papofili počinili bestidan pogrom pravoslavnih Srba. Po specijalnom poslaniku nemačkog Ministarstva inostranih poslova, Hermanu Nojbaheru, na osnovu izveštaja koji su doprli do mene cenim da je broj onih koji su goloruki poklani tri četvrtine miliona (K. Dešner).
Kako je Drugi svetski rat odmicao, to je i bestijalni plan pape Pačelija splašnjavao. Osovina Rim-Berlin nije više obećavala zločinačku sigurnost. U to vreme, Amerikanci već uveliko započinju razgovore sa papom o distanciranju od Hitlera, ucenjujući ga zločinima nad Jevrejima, Srbima i Ciganima – od kojih se on nikada nije ogradio. To su pregovori koje je vodio poznati američki industrijalac Majron K. Tejlor, koji je do 1944. godine sedam puta bio u kraćim ili dužim posetama Rimu. Papa se s tugom odvojio od svojih istomišljenika, ali nije gubio iz vida da papstvo mora biti na strani moći i uticaja. Zato Pije 12. u svom telegramu Ruzveltu 19. juna 1944. ističe srodnost između ideala hrišćanstva i američke demokratije. Bio je to, u stvari, početak koji je obećavao, jer papa preuzima ulogu koju mu je namenio svetski kapital i pristaje na rekonstrukciju Vatikana.
U novoj brižnosti za papokratiju, Amerikanci koji nemaju svoje svetitelje ishitreno dobijaju, 1946, za svoja četiri nadbiskupa kardinalske šešire, a u vatikanske fondove počinje da pristiže priliv od proverenih prijatelja: 18 odsto od Nemačke i 35 odsto od Amerike. Proširenje alijanse (Vašington-Rim.Berlin), međutim, nije imalo za cilj jedino uspostavljanje novog poretka sveta već i prekrajanje istorije. Nacistički i papokratski zločini se, u ime političke etike i budućeg trijumfalizma, guraju u istorijski depo, pa nije čudo što se rimokatolička SUMA INIURIA administrativno adaktira. Tako i Pačelijeva fabrika smrti, Jasenovac, nestaje u magli patobiografskog pragmatizma.
čini se da su to bili jedini razlozi što se, na početku uspostavljanja novog poretka sveta, Hitlerov zamenik armijskog biskupa, Vertman, od 1952, aktivno uključivao u vojno dušebrižništvo Savezne vojske, kao što je reinkarniran i papski konkordat sa Hitlerom iz 1933. odlukom nemačkog Saveznog ustavnog suda 1957. godine, čime je obezbeđeno njegovo dalje važenje. Da bi se papa uverio kako Amerikanci na njega veoma ozbiljno računaju, nekadašnji ministar odbrane, Štraus (koji je sarađivao sa armijskim biskupom SAD, Spelmanom) – zajedno je sa katoličkim biskupom savezne vojske, Vendelom, preduzeo zajedničko hodočašće do Majke Božije u Lurdu. Na taj su način vojnički susreti NATO i međunarodni katolički susreti vojnika prerasli u evroatlantsku tradiciju.
Papski rimokatolički Kremlj, koji se ugradio u temelje najjezivijeg državnog uređenja, fašističkog i nacističkog, odmah se, krahom ovog krvoločnog mastodonta prestrojio pod američki vojni šinjel. To je i razlog što Vatikan nije, u ime Hrista i hrišćanstva, mira i ljudskih prava, reagovao protiv nemačkog neomilitarizma. Naime, iako su SAD marta 1946. donele Zakon o oslobađanju od nacionalsocijalizma i militarizma i izvodile svoj cirkus denacifikacije, sa naročitim pošteđivanjem najvećih koljača, nemačkih generala (K. Dešner, Politika rimskih papa, knj. 2, str 247) – one su brigu za nemačku vojnu dušu pokazale već 9. aprila 1947, kada su donele odluku o ponovnom naoružavanju Nemačke.
4.
Malobrojni istraživači koji su se bavili proučavanjem fenomena srbofobije (Ani Lakroa Riz u svojoj knjizi Vatikan… ističe tu svepostojeću traumu rimskih papa) i rastućom potrebom zločinačke pomame našli su svoje mesto u knjizi Jasenovac i srebrenički mit. Prilozi dr Srboljuba Živanovića (koji decidno tvrdi da genocid nad Srbima nije počeo sa Jasenovcem, niti je završen sa Jasenovcem), Lazara Lukajića (koji davnašnji cilj Vatikana vidi u ostvarenom istorijskom spajanju Bosne i Hrvatske) i Milivoja Ivaniševića (koji tačno uočava da za muslimane i njihovi mentori ne znaju kako da falsifikate pretvore u dokaze) – na nadmoćan način faktor istine unose u fenomen istine pod zabranom.
Amerikaci su, naime, uspostavili posebne veze sa papskom crkvom (od 1939. preko industrijalca Majrona Tejlora, od 1941. tu su uz Tejlora njujorški nadbiskup Spelman i biskup Floride, Herli) stavljajući akcenat na masovnu deportaciju i likvidaciju Jevreja. Ali i – zahvaljujući američkom poslaniku kod kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu – satiranje 400.000 Srba do polovine 1942. godine. Najzad, američko-vatikanska saradnja je okrunjena 1946. rekonstrukcijom Vatikana, u koju je uloženo četiri milijarde dolara. Po principu spojenih sudova ova saradnja je trebalo da zadovolji obe strane, pa se u tu pogodbu odlično uklopio Gustav Hilger, Hitlerov službenik u Ministarstvu inostranih poslova.
Kristijan Divor u knjizi Poreklo fašizma u SAD (The Origins of Fascism in the United States) tvrdi za Hilgera da je bio vodeće lice zaduženo za vezu sa SS jedinicama za likvidaciju (Einsatzgruppen) koje su pobile hiljade Srba i Jevreja. U stvari, Higer je egzekutorima pogroma obezbeđivao izmenu boravka na novim destinacijama kako bi im se zametnuo svaki trag.
Po struci inženjer, Hilger je bio prevodilac od poverenja (rođen je u carističkoj Rusiji, 1886, u Moskvi) u odnosima između Ribentropa i Molotova, odnosno Hitlera i Staljina. Posle predaje u Salcburgu, deportovan je 19. maja 1945. u SAD (Fort Meade) i od tada je njegovo konspirativno ime bilo Stephen H. Holcomb a potom Arthur T. Latter od 1950, od kada radi za CIA i State Department. Na tako važnom mestu, najzaslužniji je za zaustavljanje preispitivanja zločina u Jasenovcu i očuvanje papske ekstrateritorijalnosti, kada su u pitanju zločini koji su se odvijali uz blagoslov vatikanskog prvosveštenika.
U istom ključu anatomije patobiografije evropskog i američkog novog poretka javljaju se isti oni politički apetiti koji su krasili osovinu Rim-Berlin. To je i razlog što je uložen veliki ideološko-medijski napor da se i Slučaj Srebrenica pretvori u optužnicu sveukupnog srpskog naroda. Međutim, manipulisanje pohranjenima u Srebrenici (sramno i bestidno se licitiralo sa 16.000, 14, 12, 10, pa 8.000 mrtvih) pretvorilo je ovaj slučaj u američki bošnjački mit. Ujedno to je i način da se pitanje programiranog raspada Druge Jugoslavije otpremi u daleku istoriju, a odgovornost nove alijanse (Vašington-Rim-Berlin) odgurne u političku i moralnu maglu.
Srebrenica je najveća i najbolje upakovana politička laž 20. veka. Zato u mezarju u Potočarima počiva 2.500 pobijenih (što je takođe podložno preispitivanju) iako mediji i dalje operišu sa cifrom od 8.000 žrtava?
Nije li još Filip Korvin, predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, dao do znanja da je bilo licitiranja srebreničkim žrtvama. On je izjavljivao više puta kako je čak i cifra od 7.000 pobijenih, sa kojom se često barata u međunarodnoj zajednici – jedno neodrživo preterivanje!
Takođe, Ričard Goldston, tužilac Tribunala u Hagu je, povodom Srebrenice, okarakterisao kvalitet obaveštajnih podataka koje su dostavile SAD – razočaravajućim. Štaviše, Goldston je dodatno tražio (što je potvrdio i novinaru Andreasu Cumahu 30. novembra 1995) od Klintonove administracije dopunske informacije o Srebrenici – ali se vratio iz Vašingtona praznih ruku.
Kao utvare, protežeri nove globalističke i lihvarske utopije vladaju iz senke, okruženi sektama, nevladinim organizacijama kao pošastima nastupajućeg trećeg milenijuma i dousavršavanom ezoterijom koja je prešla put od žudnje templara i masona da otkriju zlatnu granu – do bankokratije kao idealnog modela vladavine. Razumljivo da će pripadnici ove alijanse učiniti sve da istina o srpskom martirijumu ne dođe u javnost, pa njoj žrtvuju i najnoviju poražavajuću istinu da je najveći broj žrtava (8.225, iako ne i konačan) u ratu 1991-1995. sustigla strašna smrt u gradu Sarajevu.
Napomenimo da je 1995. vojska Republike Srpske prošla kroz 50 sela koja su se nalazila u zaštićenoj zoni i nikome ni dlaka sa glave nije falila. Kako su, pak, Srbi prolazili u zaštićenim zonama to govore opisi ratišta širom bivše Jugoslavije, odnosno cifre i ritualni zločini koje su hrvatska ili muslimanska vojska činile u poslednjem indukovanom sukobu. U tom zločinačkom improvizarijumu nije neobično da učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu žive od afera (Jasenovac) internacionalizacije izmišljene priče (Srebrenica) ili odbrane istine – kakav je slučaj sa hrvatskim sisačkim biskupom Vladom Košićem koji traži hitno ukidanje diplomatskih odnosa sa Srbijom. Košić je krajem septembra 2011, propovedajući pred predstavnicima MUP povodom Dana policije, dodao da je neobično da se dvadeset godina posle strašnog zla koje se obrušilo na Hrvatsku – i susednu BIH – i dalje izokreće istina i pokreću optužnice protiv branitelja herojskog grada Vukovara, a za genocid nad srpskim narodom.
Ako politika, ma i u jednom segmentu treba da služi humanističkom idealu onda Hrvati katolici i muslimani Bošnjaci treba da se oslobode nametnute im holivudizirane biografije. Naprosto, američka istina o događajima u Hrvatskoj i Bosni, kao i o programiranom raspadu Jugoslavije, nije ništa drugo do laž i plod jedne profitne i rasističke politike. Prema tome: dokle god istina mrtvih Srba i progonjenih Srba ne postane istina živih Hrvata katolika i muslimana Bošnjaka – dotle će hrvatska i bošnjačka politička sadašnjost biti prepoznatljiva po tome što ju je sustigla politička prošlost.
5.
Jasenovac je mera srpskog molitvenog sećanja, sabornog dostojanstva raspetog naroda i istine koja se ne može zamračiti globalističkim gmižućim fašizmom (Noam čomski). U istoriji savremene Evrope i rimokatoličke crkve ovaj hrvatski logor (koji čini kompleks zasebnih celina: Krapje, logor broj 1; Bročice, logor 2; Ciglana – 3; Kožara – 4; Uštice – 5; Mlakve – 6; Stara Gradiška – 7) i prvi logor i stratište za decu u Drugom svetskom ratu – uz Metajnu na Pagu, nemoguće je istisnuti iz istorije najmonstruoznijih zločina. Nesumnjivo, u tom ključu se nalazi i ogleda individualna i kolektivna istorija ne samo ustaške psihopatologije, već i znatnog dela hrvatskog naroda.
Kao paradigma prošlosti, Jasenovac je mnogo više paradigma balkanske i evropske budućnosti. Svest o pritajenoj neizvesnosti je i glavni razlog nastanka knjige koja je pred nama. Da novu sadašnjost ne bi sustigla prošlost Biljana Živković je, birajući žrtve i svedoke istine, sačinila knjigu dostojnu poštovanja.
(Predgovor za knjigu Biljane Živković Jasenovac i srebrenički mit, Beograd 2011)
