Predstavnici naroda Lakota jednostrano povukli potpis sa sporazuma potpisanih sa Vašingtonom u 19. veku
Ovaj istorijski korak preduzeli smo da bismo zaštitili svoj narod i naš način života, da bismo se oslobodili kolonijalnog sistema koji sprovodi vlada Sjedinjenih Država, navodi se u odluci koju su doneli predstavnici indijanskog naroda Lakota.
Grupa američkih starosedelaca, potomaka legendarnih ratnika Bika Koji Sedi i Ludog Konja, proglasila je u sredu otcepljenje od Sjedinjenih Američkih Država i jednostrano se povukla iz ugovora koje je sa vladom u Vašingtonu potpisala u 19. veku.
„Mi više nismo građani SAD, a svi koji žive u pet saveznih država koje obuhvata naša zemlja slobodni su da nam se pridruže”, rekao je Rasel Mins, dugogodišnji vođa Lakota i borac za prava Indijanaca na konferenciji za novinare u glavnom gradu jedine svetske supersile. Kako prenosi AFP, ispred Minsa bila je šačica reportera i ambasador Bolivije, zemlje čiji je predsednik Evo Morales potomak starosedelaca američkog kontinenta.
Predstavnici Lakota poslali su u ponedeljak poruku Stejt departmentu o svojoj odluci, a zatim su posetili ambasade Bolivije, čilea, Južnoafričke Republike i Venecuele, najavivši da će svoju diplomatsku misiju nastaviti narednih nedelja i meseci obilaskom „prijateljskih zemalja”.
Oni tvrde da su bili primorani da žive u „sistemu kolonijalnog aparthejda”, zbog čega su preživeli „kulturni i fizički genocid” čije posledice osećaju i danas. „Životni vek muškaraca je manji od 44 godine, stopa smrtnosti novorođenčadi je pet puta veća od američkog proseka, u rezervatima Lakota ima osam puta više obolelih od tuberkuloze nego u SAD, 97 odsto nas živi ispod granice siromaštva, stopa nezaposlenosti u rezervatima je 85 odsto, stopa samoubistava mladih je jedan i po put veća nego u SAD, a naš jezik je na ivici nestanka”, navodi se u saopštenju ovog naroda.
Rasel Mins, poznat i po ulozi u filmu „Poslednji Mohikanac”, kaže da će nova država izdavati svoje pasoše i vozačke dozvole i da nijedan njen stanovnik neće morati da plaća porez, pod uslovom da se odrekne američkog državljanstva. Sporazumi potpisani sa Vašingtonom u prošlosti, objašnjavaju Lakote, „bezvredne su reči na bezvrednoj hartiji”, jer su „stalno kršeni kako bi nam se ukrala kultura, zemlja i sposobnost da očuvamo svoj način života”, a Mins kaže da je povlačenje iz njih potpuno legalno.
Ovaj politički vođa tvrdi da je tek sada stvorena „kritična masa za borbu protiv kolonijalizma”, iako su Lakote svoju „deklaraciju o stalnoj nezavisnosti” izdale još 1974. godine. Jedan od ključnih događaja u borbi za osamostaljenje desio se u septembru, kada su Ujedinjene nacije usvojile neobavezujuću deklaraciju o pravima starosedelačkih naroda – iako su se tome protivile Sjedinjene Države, tvrdeći da je ta deklaracija u suprotnosti sa američkim zakonima.
„Mi ne želimo da posramimo SAD, već nastavljamo borbu za našu decu i unuke”, izjavila je Filis Jang, koja je bila jedan od organizatora prve konferencije o pravima starosedelaca održane u Ženevi 1977. Ona ne veruje da će bitka za državu Lakota biti izvojevana za njenog života.
Ipak, neki, kao pleme zvano Ružin pupoljak, neće se pridružiti inicijativi Rasela Minsa. „Mi se borimo za poštovanje sporazuma i stalno podsećamo Kongres na to”, kaže predsednik tog plemena Rodni Bordo. Njega i druge Indijance koji se protive otcepljenju od SAD Mins naziva „višijevcima”, poredeći ih sa francuskom vladom koja je u Drugom svetskom ratu sarađivala s nacistima.
————————————————————————–
Bik Koji Sedi i Ludi Konj
Lakota je narod sastavljen od sedam plemena koja žive u delovima Nebraske, Južne Dakote, Severne Dakote, Montane i Vajominga. Najzapadnija su grupa Sijuksa i u bliskoj su vezi sa Dakotama i Nakotama iz Minesote, a u američkoj istoriji zapamćeni su po masakru Sedme konjice koju je u bici kod Litl Big Horna 1876. godine vodio potpukovnik Kaster. Usledio je dugogodišnji progon Lakota, koji je gotovo doveo do njihovog istrebljenja. Tada su bili primorani da potpišu sporazum kojim su predali veći deo svoje zemlje Vašingtonu.
Lakote su kod Litl Big Horna predvodili poglavice Bik Koji Sedi (Tatanka Ijotanka) i Ludi Konj (Tašuka Vitko, bukvalni prevod „Njegov konj je lud”).
