– Jesi li se uplašila? – upitao sam je nakon što je motorni zmaj sa dva sedišta sleteo na livadu i bezbedno se zaustavio na kraju piste, znajući šta će odgovoriti. Tih dana uslovi za letenje više nisu bili povoljni, osećala se blizina zime. Lepotica je skinula šlem a njena smeđeplava kosa se rasula preko ramena.
– Ma, bilo je super! – reče. – Obožavam da osetim adrenalin! Nedavno sam pala sa sportskog motocikla na trkačkoj stazi. Ustala sam i nastavila dalje! Nasmejao sam se njenom temperamentu. Već sutra, otputovaće u Španiju radi snimanja za modni časopis, a nakon toga negde dalje u beli svet…
Poslednjih godina, reč adrenalin čujem prečesto u govoru. Mnogi se čak hvale time kako su od njega zavisni. Koliko je medicini poznato, adrenalin je hormon koji telo izlučuje kada se nalazi u režimu rada borba ili bekstvo, dakle u vanrednim okolnostima, nasuprot osnovnom režimu rasta ili regeneracije. Drugim rečima, organizam se uvek nalazi u jednom od ova dva stanja: ili u svom prirodnom koje omogućuje normalan rast ili samoobnavljanje, ili je pod stresom koji troši zalihe organizma i blokira proces samoobnavljanja. U duhovnom smislu, takođe postoji razlika da li smo introspektivni, zagledani u sebe, ili smo ekstrovertni, tojest van sebe. Živeti pod stalnim stresom, makar i “pozitivnim“ koji se veštački podstiče i hrani, samoubilačka je matrica i odraz u ogledalu civilizacije na zalasku.
Ali, najpre, da ustanovimo istinu: je li sreća i njeno dostizanje ono zbog čega se živi? I šta je sreća, zapravo?
Krenuvši od ovog poslednjeg, možemo zaključiti kako je sreća veoma relativan i dinamičan pojam. Od osobe do osobe njeno poimanje se razlikuje, a takođe se menja i u vremenu. Ono što je nekada značilo biti srećan, danas je uglavnom passé: imati mnogo dece, biti na dobrom glasu, služiti zajednici… na primer.
Možda jedan deo iz određenja zdravlja Svetske zdravstvene organizacije kao odsustva bolesti može biti primenljiv i na razumevanje pojma sreće, kao odsustva nesreće. Budući da savremeni mediji informacija (koji, jasno, vladaju dušama milijardi ljudi), nastoje da ih uvere kako je posedovanje odabranih proizvoda te odgovarajući životni stil glavni preduslov sreće, tada njihovo odsustvo znači prisutnost nesreće. Samo nas jedna plata deli od bankrotstva, američka je izreka. I od nemanja svega onoga na čemu se zasnivala krhka predstava o životu u sreći kao ispunjenju američkog sna, mogli bismo dodati. Svetska ekonomska kriza o kojoj već i ptice na grani cvrkuću posledica je toga što je iluzija zamenila mesto stvarnosti, već gotovo čitav vek. Iluzija o beskonačnom rastu i potrošnji koju finansira neka zamišljena budućnost. Na taj način žive i pojedinci i države, uključujući Srbiju. Potrebno ih je samo držati u neprestanim i vremenom sve jačim adrenalinskim šokovima, ekstrovertirane, zagledane u televizijske ekrane umesto u sebe same. Kada bi sreća i bila svrha, ona bi sasvim drugačije izgledala.
Stoga su sve ideologije ubijene i sahranjene, jer jedina između njih koja to nikada ne može postati je ideja “boljeg života“, budući svaka zahteva izvesnu dozu žrtvovanja. Prineti žrtvu ili čak i život ideji “boljeg“ života na način na koji se on danas razume, bila bi potpuna besmislica. Van središne ose u čoveku, ideje za koju se živi i umire, svaka sreća je samo sopstvena senka koja se ne može dosegnuti, iako savremeni čovek živi u neprekidnoj a infantilnoj potrazi za njom, poput Merilin Monro koja se udavala i razvodila tri puta, tragajući za ljubavlju.
Gledao sam na nemačkoj televiziji “Milionera“ sa sjajnim Ginterom Jauhom (Günther Jauch). Na pitanje upućeno sredovečnoj gospođi koja je upravo osvojila pozamašnu sumu, šta namerava sa tim novcem, nakon dramske pauze usledio je neočekivani odgovor: “Ostvariću svoj mladalački san i kupiti set najkvalitetnijih noževa za kuhinju!“ Odgovori svih ostalih (mlađih) dobitnika kretali su se od novih automobila do putovanja i zabave. U jednoj generaciji predstava o sreći promenila se u meri ludila koje kapitalistički koncerni šire po svetu, a patologija čini se, sve više uzima maha.
Osamdesetih godina se govorilo kako je nužno da partizanska generacija zasela u kolektivnom predsedništvu države ustupi mesto mlađima, pa je došao Sloba i ostali “mlađi“, a sa njim je trebalo radikalno raskrstiti da bi došli japiji iz DOS-a. Pošto se sve današnje stranke izgubljenih ideologija u Srbiji razlikuju kao nula od nule, dakle sve su u dlaku iste, od tih “stručnjaka“ nam više ne mogu doći spasioci. I sami toga svesni, naši “eksperti“ bi najradije da nas predaju dalje, “ujedinjenoj Evropi“ na staranje. Kao što su u drevnom Hananu tekli med i mleko, u “Evropi“ teku nepresušni fondovi koje će puniti jedni, a trošiti drugi, tojest mi. Što pre tamo stignemo, pre ćemo se gostiti…
Dobro reče moj prijatelj, mudrac: ne trčite za srećom, stanite i okrenite se, možda je ona iza vas.
Predrag Anđelić
www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html
