INICIJATIVA PODMLATKA SRSPKE DIJASPORE IZ AMERIKE
Pomažu sebi i – Srbiji
Sa nedavno održanog panela mladih na Konvenciji KSU u čikagu upućen poziv na okupljanje u Nacionalnu konferenciju srpskih studenata iz SAD, Kanade, Evrope i Australije. – Petogodišnja upornost progesorke dr Jasmine Vujić sa Berklija
Iako je u Ameriku stigao kao desetomesečna beba i čitav svoj život proveo u Ajovi, Kaliforniji i poslednje godine na Univerzitetu Mičigen, 24-godišnji Andrej Jović, koga još tri godine deli od doktorata bioinženjerstva, dobar deo svog dosadašnjeg vremena trošio je, prema sopstvenom priznanju, u traganju za svojim delom srpskog identiteta i kulture.
– To nisam imao sve dok nisam na faksu upoznao svoje srpske drugove, a pre svih Nikolu Kojića, koji je na Univerzitetu u Berkliju bio prvi predsednik BOSS-a, Berkli organizacije srpskih studenata. Od tada sam se osećao ispunjenim – veli, dok simpatično mučeći se da nađe valjanu reč maternjeg jezika, objašnjava svoje i porive svojih drugara, koji su se organizovali u različite studentske etničke asocijacije, a sve da bi pronašli ono za čim je, pokazalo se uspešno, tragao i Andrej.
Upoznavanje kao motiv
Kroz studentsku organizaciju na MIT Univerzitetu u Bostonu pod simboličnim nazivom MOST, Mit organizacija srpskih studenata, okupila je nekolicinu pripadnika mnogoljudnog bratstva obuhvaćenog “odlivom mozgova“ iz Srbije, počela su spontana druženja, organizovali su i nekoliko izleta sa roštiljom i pivom, u Americi popularni “barbikju piknik“, a onda je usledila i ozbiljnija inicijativa.
Nedavno su iz čikaga, sa panela za mlade lidere Kongresa srpskog ujedinjenja, svim studentima srpskog porekla u Americi i Kanadi uputili iskren poziv da se okupe, povežu i pokušaju da zajednički pomognu i sebi i Srbiji kroz – Nacionalnu konferenciju srpskih studenata u Severnoj Americi.
Želja da se mladi, pametni i obrazovani ljudi srpskog porekla povežu u jednu mnogo veću i širu organizaciju od svih dosadašnjih, koje slično MOST-u ili BOSS-u postoje na većini američkih i kanadskih univerziteta, došla je kao kruna petogodišnjeg rada i okupljanja srpskog podmlatka u okviru redovnih Konvencija KSU i zahvaljujući upornosti i entuzijazmu profesorke dr Jasmine Vujić, sa Berkli univerziteta u Kaliforniji. Neopterećeni prošlošću, bez predrasuda o matici, realno pozicionirani u aktulenom američkom društvu, modernih shvatanja, željni učenja i sa zdravim nacionalnim osećanjima i velikom ljubavlju prema Srbiji, skrenuli su pažnju na sebe jednostavnim pristupom: Želimo da pomognemo i sebi i Srbiji!“
– Osnovni motiv da guramo ovaj projekat za mene je da se povežem i upoznam naše ljude, jer iako sam ovde već prilično dugo i dalje se osećam kao Srbin. I želim da sačuvamo naš identitet. A kad se upoznamo i povežemo, naš odliv mozgova treba da se organizuje i donese Srbiji te toliko željne promene – govori Nikola Kojić, predsednik MOST-a i osnivač BOSS-a, momak koji je diplomirao mašinstvo na Berkliju, a sada hvata zalet za doktorske studije bioinženjerstva na Harvardu.
Objašnjava da se nisu “utripovali“ na neka velika dela i ambicije, osnovni motiv je da se opstane, a za to će uvek biti motivisanih i sposobnih ljudi.
Besplatno na Harvard
Ivana đuretić iz Podgorice, budući doktora imunologije sa Harvarda, koja je radeći praktično u jednoj od najjačih svetskih laboratorija, setila se svojih kolega i vršnjaka u – Srbiji. Budući da iz celog sveta ovde dolaze studenti provodeći u proseku po pola godine na besplatnim vežbama, seminarima i kursevima na Harvardu, pri čemu pokrivaju samo svoje životne troškove, Ivana se upitala zašto među njima nema akademaca iz Srbije. Kontaktirala je Biološki fakultet u Beogradu da čuje njihovo mišljenje i zatraži da naprave selekciju od nekoliko ljudi koji bi se uključili u taj program. Predložila je i osnivanje posebnog fonda za pokrivanje troškova u iznosu od oko 30.000 dolara godišnje. Tako bi pet-šest studenata moglo da provede po pola godine u najmodernijim laboratorijama na Harvardu, a ko bi neko od njih ostao i duže, bila bi to automatski šansa za nekog novog da dođe i pridruži mu se u usavršavanju.
– Ne možemo očekivati da nam životne troškove pokriju profesori sa Harvarda iz svojih budžeta, jer oni već daju svoje vreme i materijale. Eventualno, mogu da dovedem jednog studenta u laboratoriju gde ja radim, i to će moja mentorka uraditi za mene, ali je to malo teže za više ljudi – veli Ivana, objašnjavajući da bi se taj projekat fokusirao na nekoliko studenata i u okviru bioloških i biomedicinskih nauka, ali je kao model sasvim prihvatljiv i za druge struke.
Želja da se pomogne Srbiji provejava iz svakog razmišljanja naših sagovornika. Računaju da će, povezujući se sa drugima, prvo u SAD i Kanadi, a potom i širom sveta stvoriti onu kritičnu masu koja bi ih pretvorila u moćnu organizaciju. A sve to čine, zašto…?
– Mnogo je bolje da mi koji smo ovde stekli znanja, to koristimo tamo i poboljšamo situaciju. Ne mislim da smo mi pametniji nego naši vršnjaci u Srbiji, nego iskreno želimo da u Srbiji bude bolje – odgovara Andrej, koji ozbiljno razmišlja o povratku.
– Ni jedna zemlja nije savršena, a sreću ne možete da nađete samo u materijalnim stvarima. Jednostavno rečeno, ne možete pobeći od sebe. Gde god da odete u bilo koju zemlju vi uvek ostajete sa sobom – dodaje Ivana.
