Stajling je bio vešto osmišljen, rasveta dobro postavljena, kamera efektno zumira kad se bliži poenta i podiže glas. Da li je i momenat pojavljivanja “insajdera” Vladimira-Bebe Popovića, protekla dva ponedeljka na B92, odabran s jednakom pažnjom? Momenat je, u svakom slučaju, interesantan, sve i ako je reč samo o podudarnosti: vratili se iz Haga nekadašnji šefovi tajne policije Jovica Stanišić i Franko Simatović, stigao nam i Dejan-Bagzi Milenković iz Grčke, a i teška se bitka bije oko Jovana Prijića, specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je na to mesto stigao samo nedelju dana pre ubistva premijera Zorana đinđića. Gde je Beba u ovim pričama?
Šira javnost je za Vladimira Popovića saznala dobrano posle 5. oktobra, kada se već nalazio na čelu vladinog Biroa za komunikacije. Počeo je kao kelner, pošto je u Beograd došao iz Jagodine; u međuvremenu je diplomirao ekonomiju i postao stručnjak za marketing u “Spektri”. Tu je sarađivao, pa se i sprijateljio, s Milanom Bekom. Popović je kontroverznim počeo da postaje kada su ga optužili da je prisluškivao tadašnjeg saveznog predsednika Vojislava Koštunicu i da se isuviše (za jednog službenika vlade) zbližio sa još sumnjivijim biznismenima iz Surčinaà Ostaće upamćeni i njegovi brifinzi iz vremena “Sablje”, kada je Popović bio glavni i odgovorni urednik svih medija u Srbiji. Priču započetu tada, revidiranu po njegovom privremenom nestanku iz javnog života, nastavio je pojavljivanjem na B92.
Bebin “one man shonj” počeo je njegovim priznanjem da je “bio Zoranov prijatelj poslednjih petnćstak godina, jedan od njemu najbližih. Sve ostalo što se dešavalo (à) bilo je posledica prijateljstva mog i Zorana đinđića.” U još nekoliko navrata, inače, našao je Popović za shodno da istakne svoju bliskost s premijerom i njegovom udovicom, uprkos “pauzama u komunikaciji”, a spominjanje porodice đinđić okončao je možda i zloslutnom konstatacijom o Ružičinoj “nesigurnosti i strahu od toga šta donosi dan, šta donosi noć”. Od koga bi to, sada, Ružica đinđić mogla da se plaši? Popović ovo nije objasnio.
Ponudio je, zato, svoje objašnjenje za mnoge kontroverze iz naše bliže prošlosti; od 5. oktobra i objašnjenja kako je otišao Milošević, preko odnosa u paklenom trouglu vlast-podzemlje-tajne službe, pa sve do ubistva premijera đinđića i “Sablje” koja je usledila. Da Beba Popović mnogo zna o svemu što je spomenuo, sigurno je, jer je u svakoj od čorbi ovaj činovnik Vlade Srbije bio mirođija. I sam to priznaje, ponekad možda i da bi sebi dodao na važnosti. Ali, pravo je pitanje koliko ima istine u onome što je spomenuo. Pitanje na koje će odgovor, zbog težine iznetih optužbi, morati da potraži nadležno tužilaštvo, pa, ili da optuži one koje je Beba prozvao, ili da optuži samog Bebu zbog širenja lažnih vesti ili već nečeg sličnog. A prozvao je mnoge: Vojislava Koštunicu, zato što je “politički kišobran” pod kojim je organizovano ubistvo Zorana đinđića, Vojsku, Crkvu, Akademiju nauka i “deo” ruske obaveštajne službe kao pomagače u ovom projektu, Mauricija Masarija što je branio Koštunicu od hapšenja, Radeta Bulatovića zbog veleizdaje.
Iz nekog razloga, međutim, prvi koga je odabrao da optuži bio je upravo pokojni premijer. Onako usput, nimalo iz nužde, izabrao je da na početku prvog dela “Insajdera” kaže: “Ja sam ga (Ljubišu Buhu čumeta) video tada (6. oktobra, u DOS-u ili Skupštini grada) prvi put i najveći broj ljudi ga je tada video prvi put. Zoran đinđić ga je video nekoliko puta ranije.”
O sebi i čumetu, pak, Beba Popović rekao je da su se videli “recimo, 10-15 puta”. Viđali su se, prema Popoviću, “u periodu prelazne vlade, uglavnom u DOS-u, a kasnije kad sam ušao u vladu skoro svi susreti su bili u mojoj agenciji. (…) Nisam ja sa Ljubišom Buhom bio drug, niti su naši kontakti bili takvi što smo se mi družili. Ja nikad s njim u životu nisam bio u kafani, ja nikad s njim u životu nisam nigde van poslovnih sastanaka bio.”
Interesantno je uporediti ove Bebine tvrdnje s onim što je, pod zakletvom da će govoriti samo istinu, pred Specijalnim sudom rekao svedok saradnik Ljubiša Buha. I đinđića je, kaže, i Bebu Popovića upoznao kod Dragoljuba Markovića u Surčinu, na slavama i proslavama rođendana, “imali smo, tako, zajedničko pričanje”. Što se Bebe Popovića tiče, odgovorio je čume sa “ne, nisam”, na pitanje da li su imali neka zajednička posla. A ako zajedničkih poslova nije bilo, nije valjda bilo ni zajedničkih poslovnih sastanaka o kojima govori Popović.
Vladimir Popović izbegao je, nažalost, da detaljnije progovori o ulozi ljudi iz Surčina i Zemuna 5. oktobra 2000. godine, iako se zna da su, recimo, baš oni tog dana upali u stanicu policije u Majke Jevrosime, i da su u ključnoj noći između 5. i 6. oktobra s dugim cevima čuvali Gradsku skupštinu, u kojoj su tada čelnici DOS-a iščekivali rasplet situacije.
O 5. i 6. oktobru Popović detaljnije govori samo kada opisuje “tajni sastanak” Koštunice, Miloševića, Igora Ivanova, Nebojše Pavkovića, Ace Tomića i “jednog novinara Bete” (Miloš Jevtović). Tom prilikom je, po Bebi, sačinjen “pakleni plan” po kome je, u nekoliko reči, Koštunica postao novi zaštitnik kompletnog Miloševićevog aparata. Problem je u ovoj tezi makar to što startna informacija, izgleda, nije tačna – Igor Ivanov nije prisustvovao ovom sastanku, koji je trajao svega petnćstak minuta i sveo se na razgovor o odluci Saveznog ustavnog suda. Po saznanju da je njegov protivnik pobedio, Milošević mu čestita i zamoli ga za mogućnost da to kaže i pred TV kamerama.
Vratimo se sumnjivim tipovima iz Surčina i Zemuna. Pošto, po Bebi Popoviću, oni nisu učestvovali u petooktobarskom prevratu, nove republičke vlasti nisu prema njima imale bilo kakav dug; kontakte između đinđićevog okruženja i vođa podzemlja Popović ili uopšte ne spominje ili ih minimizira, a “zemunsku loptu” prebacuje u suparničko dvorište, kod Vojislava Koštunice i njegovih bliskih saradnika.
Svoje susrete sa čumetom Beba smešta u period prelazne vlade (kraj 2000. godine), pa zbog toga ostaje nejasno zašto baš Popovića, koga navodno zna samo površno, Ljubiša Buha čume zove 3. avgusta 2002. godine ujutru, pošto je na njega pokušan atentat. Zove ga i traži pomoć; Beba Popović, po sopstvenom priznanju, okreće telefone i dobija Sretena Lukića, a posle nekoliko sati i lično dolazi do čumeta. čume misli da mu to vojska radi o glavi, a ne Dušan Spasojević i Ulemek Legija. Beba ga, međutim, kako je ispričao na B92, uverava da upravo ova dvojica stoje iza napada na njega. Nagovara čumeta da svedoči protiv Spasojevića i Legije, kasnije posreduje između čumeta i policije. Prvi sastanak okončava se, po Bebi, čumetovim gnevom zbog toga što ga je Dragan Karleuša “tajno snimao”.
čumetova priča sa suđenja, međutim, bitno je drugačija: Beba kao posrednik između čumeta i policije ne postoji (čume insistira na tome da je sam zvao pukovnika Mileta Novakovića i da je samo s njim imao kontakte), a prvi razgovor s policajcima, onaj gde je i Dragan Karleuša, čume, kako je posvedočio, prekida pošto mu je rečeno da “političari ne dozvoljavaju” da se čume pojavi pred sudom i progovori protiv Zemunaca i Legije. I tako u četiri navrata, a poslednji put nekoliko dana pred ubistvo đinđića.
Iz ovolikih neslaganja jasno je da su obojica rekli samo po deo istine, što dovodi u sumnju i štošta drugo o čemu su ovi insajderi govorili, na televiziji i pred sudom. A šta li je ostalo sakriveno između ovih, očigledno samo delimično izgovorenih istina o istom nizu događaja?
Vladimir Popović mnogo je ubedljiviji kada govori o kadriranju u bezbednosnim strukturama. U tome je, kako izgleda, imao i te kako aktivnu ulogu, iako mu po funkciji takva nije pripadala. Popović, tako, u “Insajderu” nadugačko govori o paralelnim, ne baš institucionalnim kolosecima u donošenju važnih odluka – Legija dovodi Gurija i Boška Buhu, Milorada Bracanovića i Andreju Savića; Popović lično je, kako kaže, pronašao prvog šefa tajne policije u “novoj Srbiji”, Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. Naravno, po đinđićevoj želji, kaže V. Popović.
Paralelnim kolosekom može se smatrati i formiranje specijalne jedinice za borbu protiv zemunsko-surčinskog klana pri UBPOK-u, “u koordinaciji sa predstavnikom engleske službe”, a bez znanja nadležnog ministra policije Dušana Mihajlovića; ili, informacija koju činovniku Bebi Popoviću, uz ručak, prenosi “ambasador jedne velike zapadnoevropske zemlje” u septembru 2002. godine, da frakcije naše vojske i ruske obaveštajne službe spremaju atentat na premijera Zorana đinđića. O kom je ambasadoru reč, Popović nije precizirao, a po Beogradu se priča da je to bio čarls Kroford, tadašnji ambasador Velike Britanije u Beogradu.
Ovakvi, “paralelni” kanali obaveštavanja i odlučivanja naveli su bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića da u “Večernjim novostima” kaže: “Teško su mi padale te paralelne institucije i veze koje su se plele oko premijera, njegovog kabineta i stranke. Ti krugovi dogovaranja i moći koji su išli mimo ostalih u vladi i policiji. (…) Lično sam imao mnogo muke u ministarstvu zbog toga, jer su profesionalci gunđali zbog toga, osećajući ono što je Beba otkrio, da im ministar i načelnik resora nisu baš neki ljudi od poverenja premijera i njegovih prijatelja, koji su držali sve konce u svojim rukama.” U analizi reakcija na Bebine izjave ne treba zanemariti ni činjenicu da je, inače ćutljivi eksministar Mihajlović, “Večernjim novostima” dao intervju koji je u nastavcima išao od srede do nedelje.
Mihajlović je ovu seriju iskoristio i da postavi pitanje da li zbog ovakve prakse, u kojoj policijom rukovode Beba i njegovi provereni ljudi, “imamo slučaj sa Makinom grupom”? Makina grupa, oslobođena nedavno optužbe za ubistvo tadašnjeg šefa beogradske policije Boška Buhe, bitna je iz nekoliko razloga; najpre, zato što su istragu, krajem oktobra i početkom novembra 2002, vodili policajci Milan Obradović i Slobodan Pažin, a kako se ispostavilo, bili su tu i Legija i Dušan Spasojević. Nekoliko meseci kasnije Obradović će, kao novi šef beogradske policije, biti čovek koji će zbog ubistva premijera juriti preostalu trojicu. Značajna je Makina grupa i zato što se upravo zbog postupanja policije, nedavno, ministru Draganu Jočiću žalio i specijalni tužilac Jovan Prijić, s tvrdnjom da su mu određeni krugovi u tadašnjem MUP-u podmetnuli krunskog svedoka Slobodana Resimića, iako su znali da je on prethodno “obrađivan” u tvrđavi u Šilerovoj. Bitna je, najzad, Makina grupa i zbog jedne upadljive sličnosti sa tezom proturanom nekoliko meseci kasnije – navodno, članovi ove grupe su, naime, primoravani da istražnim organima “priznaju” kako su hteli da ubiju premijera đinđića, i da su u tome imali podršku Nebojše čovića i Vojislava Koštunice, i to preko Ace Tomića i Radeta Bulatovića.
Vladimir Popović, međutim, tokom dve epizode “Insajdera”, ni reč nije rekao ni o ubistvu Boška Buhe niti o tzv. Makinoj grupi.
Rekao je, zato, puno toga o ubistvu Momira Gavrilovića. Teza mu je kontradiktorna: Gavrilovića je, po Bebi, Koštunici poslao Jovica Stanišić da bi formirao novu bezbednosnu strukturu, iza leđa Goranu Petroviću i onima koji su ga doveli na čelo DB-a. A zatim, ni rečju ne objašnjavajući obrt koji sledi, tvrdi da su Gavrilovića već istog dana ubili oni koji su ga i poslali kod Koštunice. Reč je, prema Popoviću, o istim strukturama koje stoje i iza ubistva premijera Srbije.
Inače, iz perioda Gorana Petrovića, prethodnog “insajdera” TV B92, sežu priče o Bebinim neprestanim posetama Institutu bezbednosti na Banjici, gde je navodno provodio dane neovlašćeno čitajući dosijea službe. Kasnije su mu, a pogotovo od januara 2003. godine, vrata Instituta bila zatvorena, i to po izričitoj premijerovoj naredbi, glasi jedna od još neispričanih verzija nove srpske istorije.
Poseban gnev i optužbe Vladimir Popović usmerava prema Vojislavu Koštunici, Crkvi, Akademiji, Vojnoj obaveštajnoj službi, patriotama, ratnim zločincima, Miloševićevim tajkunimaà, koje sve stavlja u isti koš, označavajući ih kao glavne inspiratore ubistva premijera đinđića. Ova je teza, mnogima privlačna, dobro poznata još iz vremena “Sablje”; ima, međutim, jednu falinku: nema dokaza koji bi je poduprli, jer da ima, vinovnici bi, valjda, i dalje bili u zatvoru umesto što dobijaju ogromne odštete od ove države. Za zaustavljanje “Sablje” Popović sada optužuje i Mauricija Masarija, šefa misije OEBS-a u SCG, provlačeći time možda i tezu da strancima nije u cilju da istraga o ubistvu đinđića bude dovedena do kraja.
I pre drugog dela “Insajdera” skoro da se moglo pretpostaviti po kome će još Popović opaliti; poznato je to još od “Sablje”. Tu su Nebojša čović, Velja Ilić, Aleksandar Tijanić, Slobodan Vučetić, Vida Petrović-Škero, Leposava Karamarković…
Neki od prozvanih najavljuju privatne tužbe protiv Bebe Popovića zbog klevete, a na potezu je, zbog težine iznetih optužbi, i nadležno tužilaštvo, i to po službenoj dužnosti. Zadatak: da proveri imaju li Bebine senzacionalne tvrdnje i materijalne dokaze, ili to, samo, Beba misli da njegovo lično uverenje, samim tim što je njegovo, predstavlja dovoljan dokaz za sud.
