NOC posle prebacivanja Slobodana Milosevica u pritvorsku jedinicu Haskog tribunala medju najzaposlenijim radnicima holandske prestonice bile su i – kucne pomocnice! Naravno, i tada (a i sada) takva „vest“ tesko je mogla da se probije do agencijskih servisa ili novinskih stubaca.
Zaista, pisati o „brdima flasa sampanjca“ koje je osoblje Medjunarodnog krivicnog tribunala popilo u svojim iznajmljenim stanovima i vilama (a pomenute kucne pomocnice za njima kupile) sve u znak „dobrodoslice“ prvom predsedniku jedne drzave kome se sudi za tesko krsenje humanitarnog prava, moze izgledati bizarno u odnosu na ratni uzas koji je „popisan“ u tri optuznice protiv nekadasnjeg „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“.
No, i u Tribunalu rade „zivi ljudi“ koji se ne moraju radovati samo zbog ispunjenja medjunarodne pravde, vec i zbog sasvim licnih interesa. Sa platama cinovnika UN od po par hiljada dolara u Holandiji se, „prevedeno na srpski“, moze pitati: posto Hag! Naime, „zemlja lala“, u kojoj se inace proizvodi vise ruza nego cveca po kojoj je poznata u celom svetu, spada u red najjevtinijih u Evropskoj uniji.
Razumljivo je, takodje, sto se „slavio“ bas dolazak Milosevica, jer osam godina nakon osnivanja Suda i procesa bez „kapitalaca“, kakvi su, recimo, jos Radovan Karadzic ili Ratko Mladic, medjunarodna zajednica je vec mogla da postavlja nezgodna pitanja o visini budzeta od blizu sto miliona dolara godisnje, a velika zgrada na Cercilovom trgu broj 1, (zvanicna adresa MKSJ), koja je do osnivanja Suda pripadala jednom haskom osiguravajucem drustvu, mogla se, cinicno receno, pretvoriti u – turisticku atrakciju!
Zato se sada Karli del Ponte, sa „ulovom“ kojim raspolaze, tesko mogu dovoditi u pitanje voznje biciklom pored obale Severnog mora u pratnji telohranitelja ili glamurozni ulazak na glavnu kapiju Tribunala dvojim kolima i bodi-gardom, koji prethodno vizuelno „cekira“ uglavnom novinare koji se tu zateknu. Naravno, za razliku od srpskih politicara, koji su u slicnim prilikama obicno smrknuti i zauzeti razgovorom preko mobilnog telefona (kao da ih tog trenuta zove Putin, a oni ocekuju Busov poziv), Delponteova ce se svima, pa i onima koje vidi prvi put, ljubazno javiti. Mada mnogi u Srbiji, istinu govoreci, ne bi presvisli i ako im se Delponteova uopste ne bi „javljala“. I to ne samo oni koje ona goni po sluzbenoj duznosti.
PONASANJE sudija iz Milosevicevog procesa, bar prema onome sto se moze videti, je daleko skromnije. Ricard Mej, Patrik Robinson i O-gon Kvon ulaze i izlaze u zgradu Tribunala kao i „sav ostali svet“ i kada skinu toge (izradjene po „snitu“ holandskog pravosudja) izgledaju neupadljivo, kao i svi ostali „civili“. Robinson se, istina, oblaci kao i njegovi zemljaci sa Jamajke, posto po kisnom holandskom vremenu (kisa tamo pada samo dva puta godisnje, ali ti periodi traju – po pola godine) ume da izadje na ulicu u belim pantalonama, u kosulji sa kratkim rukavima i sa belim „stenson“ sesirom i zbog tog nekomformizma uziva opste simpatije kod zaposlenih. Mej i Kvon su obuceni klasicno, dok je tuzilac Dzefri Najs slika i prilika dendija iz engleskih filmova, doduse bez polucilindra i kisobrana, rekvizita koji se tesko mogu videti i u modernom Londonu.
Upadljivo najelegantnija medju poznatim licima ipak je Florans Artman i to ne samo zbog opisa radnog mesta (portparol tuzilastva) vec i zbog ocigledno „urodjenog“ francuskog smisla za eleganciju. Artmanova, inace, govori srpski jezik, onako kako ga je, po sopstvenom priznanju, „ucila“ od prijatelja u Beogradu i u neformalnim komunikacijama to ume da bude jako koloritno, tako da se u sred „politicki korektno“ izblajhanog Haga mozete osecati – kao kod kuce! Naravno, „beogradska snaha“ striktno sledi oficijelnu liniju svoje sefice, koja pocesto u politickim interpretacijama nije prijemciva za novinare iz Srbije, ali kada pokazuje emocije – mozete biti sigurni da je to stvarno tako, a ne poza za javnu upotrebu.
SUDNICA, u koju svako jutro Milosevic dolazi oko pola devet u jednom od tri crna BMV-a koji idu u „konvoj-poretku“, najizlozenija je javnosti i tu nema posebnih „insajderskih“ otkrica, ako se ne racunaju one pikanterije koje, inace, „pokrivaju“ zanacajniji dogadjaji. Milosevic je tako, iznerviran svedocenjem jednog kosovskog Albanca, tri puta od sudije Meja zatrazio „da opomene optuzenog“, na sta ovaj nije reagovao misleci da je rec o pogresnom prevodu, ali na novinarskoj galeriji smeh nije izostao. Poslovicno strogi Mej, mi bi rekli namrgodjen, ipak jednom nije izdrzao i prasnuo je u smeh. Bilo je to za vreme svedocenja britanskog politicara Pedija Esdauna koji je usao u polemiku sa Milosevicem oko (pred)istorije kosovskog sukoba. Posto je Esdaun malo „odlutao“, Milosevic je napravio pauzu, a onda se obratio predsedniku veca recima: „Gospodine Mej, opomenite svedoka da ne drzi politicke govore“, sto je doslovce bila najcesca recenica koju je bas Mej upucivao Milosevicu tokom celog procesa.
Istorijski kontekst je, inace, oblast koja najvise „nervira“ britanskog sudiju i na tom polju on najvise „sece“ i optuzenog i svedoke, ali se u sudnici vrlo cesto dogadja situacija da Milosevic pocne sa pitanjem svedoku: „U demonstracijama sezdeset osme godine vi ste…“. Mej potom rutinski prekida unakrsno ispitivanje sa: „Gospodine Milosevicu, ne interesuje nas sta je bilo sezdeset osme, predjite na drugo pitanje“. Milosevic onda, kao uvredjen, kaze: „Dobro, kada ne date da svedoku postavim to pitanje, onda ga pitam da li se seca dogadjaja iz sezdeset prve, kada…“
ZVANICNI jezici na kojima se komunicira u Tribunalu su engleski i francuski, ali je ovaj drugi prilicno potisnut, dok se sva vaznija dokumenta mogu dobiti i na srpskom jeziku, s tim sto nije preporucljivo da upotrebljavate bas takvu formulaciju (za jezik) jer ce vas odmah ispraviti i reci: mislite na be-ha-es. Naime, „nas jezik“ se tamo oficijelno naziva bosnjacko/xrvatsko/srpski, s tim sto zamenicu „nas“ ravnopravno onda koriste i Bosnjaci i Hrvati. Dakle, kao u „stara vremena“ na koja podseca i fotografija Josipa Broza Tita, okacena na zidu jednog od zvanicnika Tribunala. Novinarima iz Srbije je „provucena zica“ da se ponekad, za 25. maj, u Tribunalu napravi i neformalni parti u cast nekada najpoznatijeg jugoslovenskog rodjendana.
U MKSJ, inace, radi oko 80 zaposlenih kojima je maternji jezik jedan iz BHS trijade, ali u „proslavama“ 25. maja zdusno ucekuju i drugi sluzbenici. To, naravno, ne treba knjiziti na konto haskih cinovnika, vec i jednih i drugih i trecih zbog kojih je Tribunal osnovan (cetvrti, koji za sada uglavnom svedoce, treba navodno da se pojave krajem ove godine u Seveningenu).
NARAVNO, onaj ko bi pomenuo rec „jugonostalgija“ u Hagu, verovatno se ne bi dobro proveo (ne bukvalno), posto bi to na takvom mestu zvucalo kao presan cinizam, ali da postoji i jedna takva oaza u holandskoj prestonici – postoji. I ona je, verovali ili ne, upravo Kazneno popravni zavod „Seveningen“, tacnije cetvorospratnica gde se nalaze pritvorenici iz bivse Jugoslavije (videti pesmu na kraju teksta i biografiju autora).
Insajderske informacije iz tog, za novinare najzatvorenijeg objekta, govore da su medju pritvorenicima, bar u medjusobnoj komunikaciji, brisane sve ranije nacionalne i politicke razlike. Kada je Simo Zaric stigao u Hag, prvi je dosao da ga pozdravi i ponudi kafom bosanski Hrvat Dario Kordic. Milosevicu je u prvim danima pritvora „drustvo“ pravio general HVO Tihomir Blaskic, a potom bosnjacki generali Mehmed Alagic i Enver Hadzihasanovic.
U Seveningenu, takodje, do sada nije zabelezen ni jedan sukob na nacionalnoj i verskoj osnovi, a kroz kakvu su „zivotnu skolu“ prosli bivsi pritvorenici mozda najbolje svedoce reci jednog od trojice brace Kupreskic, koji su proglaseni nevinim posle cetvorogodisnjeg tamnovanja. Po povratku u rodni Vitez, na trgu, pred nekoliko hiljada sugradjana koji su dosli na docek, u govoru punom emocija, Mirjan Kupreskic se sa suzama u ocima zahvaljivao „svim Bosnjacima i Srbima“ koji su svedocili u njegovu korist, pozivajuci sve „da nastavimo slozno zivjet zajedno kao sto smo nekoc zivjeli“.
Bogradski advokat Branislav Tapuskovic, sada jedan od trojice „prijatelja suda“, a ranije branilac bosanskog Hrvata Zdravka Mucica, ispricao nam je da ga je njegov klijent, na opste zaprepascenje svih prisutnih u sudnici, pri svakom susretu pozdravljao sa tri podignuta prsta. Milosevicev pravni savetnik Zdenko Tomanovic, prema kome su pritvoreni Hrvati posebno ljubazni, posto su ga, zbog imena, pogresno identifikovali „kao svog“, rekao nam je da je cuo Blaskica kako naredjuje svom advokatu „da gospodinu Milosevicu da svu dokumentaciju o ratu u Bosni – ako mu zatreba“.
Citalac se na ovom mestu, kao i potpisani novinar uostalom, moze zapitati: zasto novopeceni „prijatelji“ nisu nasli zajednicki jezik pre nego sto su stigli Hag? Jer onda ne bi bilo ni toliko ljudskih zrtava, ni porusenih gradova i unistenih ekonomija! Medjutim, to vec izlazi iz tematskog kruga ovog teksta i margina kojim se on bavi. O tom pitanju se, izmedju ostalog, svakog dana i raspravlja u Hagu, uz standardan uvod: „Predmet broj IT-02-54-I . Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju zaseda. Molim vas, ustanite!“
