Milošević je na čelnoj poziciji SNV-a zamenio iskusnog srpskog političara Milorada Pupovca, a ovo je njegov prvi intervju za naš portal nakon što je stupio na ovu važnu dužnost.
Prošlo je već više od mesec dana kako ste izabrani za novog predsednika SNV-a. Koliko je ta činjenica promenila vaš dosadašnji rad u politici?
– To je velika odgovornost i velika čast jer je Srpsko narodno veće vodeća organizacija Srba u Hrvatskoj, po meni najvažnija i najznačajnija. Činjenica je da sam na mestu predsednika nasledio čoveka koji je tu organizaciju osnovao i vodio 22 godine i koji ju je podigao iz temelja kada je ona bila samo ime i ništa više. Podigao ju je na jedan visok nivo kao organizaciju koja ima brojne programe i kao takva je prepoznata kao krovna institucija Srba u Hrvatskoj. Odgovornost koju funkcija predsednika sa sobom nosi je velika, da ne kažem i teret, ali na meni je da pokušam da još unapredim njen rad. SNV je jedan veliki pogon sa brojnim programima, a to zahteva i moj mnogo veći angažman i uključenost iako sam i ranije u rad SNV-a bio dosta upućen. Rad će mi dosta olakšavati činjenica da u tom poslu nisam sam, Milorad Pupovac je i dalje tu kao predsednik Saveta SNV-a, a tu su i moje dve zamenice Aneta Vladimirov i Dragan Jeckov, kao i generalni sekretar Saša Milošević.
Kao što ste i sami rekli, vaš prethodnik, Milorad Pupovac, ostavio je veliki trag u radu ove institucije, opterećuje li vas hoćete li moći da opravdate očekivanja naroda koga predstavljate?
– Ne, i ne razmišljam o tome. Svestan sam i nasleđa i odgovornosti. Milorad Pupovac je preko 30 godina u politici i prepoznat je kao vodeći političar Srba u Hrvatskoj, ali da mislim da nisam u stanju da obavljam tu dužnost ne bih je ni prihvatio. Pokušaću da sprovedem svoje ideje, a sve mi olakšava činjenica da u svemu ipak nisam sam, da uz sebe imam čitav tim ljudi sa kojima ću usko sarađivati i donositi odluke.
Vreme u kom ste preuzeli ulogu predsednika centralne srpske institucije prepuno je brojnih izazova. U Hrvatskoj raste nesnošljivost, netolerancija, govor mržnje, revizionizam, rehabilitacija ustaštva, narod se iseljava… Šta SNV može da uradi da se ove pojave, ako već ne mogu sasvim da se iskorene, barem ublaže?
– Te pojave, nažalost, ne možemo da iskorenimo. To su procesi koji su uzeli isuviše velikog maha da bi ih mi sami mogli zaustaviti. Možemo da ih usporimo i ublažimo, ali samo u saradnji sa drugim srpskim organizacijama sa kojima treba da budemo čvrsto povezani i da imamo dobru programsku bazu. Tu pre svega mislim na Zajedničko veće opština, SPD Privrednik i SKD Prosvjetu. Te naše glavne institucije treba dobro povezati i onda zajedno, svaka na svom području delovanja, raditi u istom smeru kako bi suzbili istorijski revizionizam, borili se za obrazovnu i jezičku ravnopravnost, za razvoj naših povratničkih sredina koje su ekonomski, socijalno, infrastrukturno i prvenstveno demografski devastirana i da zajedno razvijamo antiasimilacionu politiku. Asimilacija je jedan proces koji je jako izražen, pogotovo u urbanim sredinama, to je jedan prirodan proces koji mi moramo pokušati da ublažimo i zaustavimo. Ubrzan je upravo ukupnom atmosferom u društvu i po meni je on najviše posledica diskriminacije i stigmatizacije Srba u Hrvatskoj.
Možemo li tu da računamo i na pomoć nekog iz većinskog naroda i na vlast u državi kakva je da je?
Može, naravno i to sam ja i najavio u svom programu. Mi se moramo jače povezivati ne samo sa našim manjinskim organizacijama nego i sa organizacijama većinskog naroda koje su nam programski bliske i koje se bore za ljudska i manjinska prava. Tu pre svega mislim na antifašistička udruženja, Dokumentu i sl. To su organizacije koje su i do sada delovale u tom pravcu, ali moramo isto tako pronaći i organizacije u inostranstvu sa kojima delimo slične ili bliske poglede kada je manjinska problematika u pitanju.
Na položaj manjina u društvu najviše utiče stav vlasti
Iako je manjinsko pitanje u Hrvatskoj zakonima i Ustavom generalno dobro rešeno čini se da samo Srbi imaju problema kada je o provođenju ovih zakona u praksu reč. I kampanja SDSS-a na evropskim izborima na površinu je izbacila i one manje vidljive stvari, da li se išta promenilo u percepciji društva kada su prava Srba u pitanju?
– Kampanja SDSS-a mislim da je bila uspešna bez obzira na to što stranka nije velika i mislim da je povećala svest o problemima Srba u javnom mejnstrimu. Ipak, negativna kretanja koja traju već dosta dugo nije lako promeniti. Za to je potrebno mnogo više od jedne kampanje koja je trajala mesec dana, jer treba uzeti u obzir i to da se čak i deca vaspitavaju na način da imaju predrasude. I nedavno je objavljena jedna studija koja na jasan način pokazuje da su Srbi u udžbenicima prikazani negativno i to onda postaje jedna prevladavajuća priča. I kažem, kampanja je bila afirmativna i pozitivna a uspela je i da probleme Srba dovede u žižu pažnje javnosti, ali za promenu negativnih kretanja potrebno je puno više od toga.
Ima dosta onih koji tvrde da srpski politički predstavnici to nisu u stanju da reše, koliko uopšte od njih zavisi rešenje svih tih nerešenih pitanja poput registracije škola, upotrebe ćirilice i sl.?
– Treba biti realan. Činjenica je da su problemi brojni jer Srbi žive na celom području Hrvatske i svaki od tih krajeva ima neke svoje probleme. Kada imamo ovakvu atmosferu u društvu, koje i inače nije sklono i voljno da se pitanja Srba rešavaju, onda sve postane još složenije i teže. Zapravo, o svim tim pitanjima jedino srpski predstavnici i vode brigu. Mi u tome nemamo pomoć ni od jedne hrvatske političke stranke i da mi ta pitanja ne potežemo ni jedno od njih nikada i ne bi bilo rešeno. Evo samo jednog primera, koji o tome najbolje govori, a to je elektrifikacija. S kim god smo razgovarali svi su se složili da to treba uraditi, da je u 21. veku nezamislivo da neko nema struju i sl. Međutim, mi smo jedini koji su to pitanje potezali i koji smo to gurali. Uprkos sveopštem odobravanju niko se drugi nije zauzeo da se to pitanje reši.
Čini se da se Srbi nalaze u svojevrsnom vakumu. S jedne strane su prisiljeni da budu uz vlast, a sa druge, ta ista vlast se prema njima odnosi veoma hladno i ignorantski.
– Ne treba biti naivan, na položaj manjina u društvu najviše utiče stav vlast prema tom pitanju. Nažalost, iskustvo govori, da samo ako se u Saboru računa na vaše ruke nešto od toga može da se ostvari, pa čak i ono što je zakonom zagarantovano. To je naša realnost.
Jedan od problema je i potkapacitiranost, kako privući mlade školovane ljude da se uključe u život zajednice, da se politički angažuju, kako ih zadržati da ne odlaze iz zemlje?
– To je izazov koji je postavljen i pred većinski narod, ali je u našem slučaju to mnogostruko izraženije, jer smo manjina i jer smo stigmatizovani, a uz to nas se i kolektivno okrivljuje. Zato i jesmo u situaciji da nam je zaista teško privući mlade ljude da se više angažuju i da svojim imenom i prezimenom stanu iza svog nacionalnog identiteta. To je svakako jedan od težih zadataka na kom ćemo u narednom periodu morati da radimo, da privučemo mlade da se politički angažuju i pored svesti o tome da će u jednom trenutku zbog toga možda i sami imati negativnih posledica. Već nekoliko godina deluje Politička akademija SNV-a i kroz nju je prošlo preko stotinu mladih Srba intelektualaca. Nastojali smo da ih upoznamo i sa radom SNV-a i sa radom svih drugih srpskih institucija i pokušali smo da ih motivišemo da se i sami društveno angažuju.
Antifašizam je deo našeg identiteta i mi ga se ne možemo odreći
Hrvatska je članica EU ali stiče se utisak da Srbima to puno i ne pomaže jer od ulaska Hrvatske u EU problemi su postali još izraženiji. Kako to promeniti? Imate li kontakte sa evropskim zvaničnicima i institucijama? Jesu li upućeni u situaciju i ako jesu možemo li očekivati neku reakciju?
– U jednom trenutku se činilo da će ulaskom Hrvatske u EU i naše društvo biti zrelije, a Hrvatska se i sama obavezala da će štititi prava manjina, a evo, skoro da se počelo događati obrnuto. Mi imamo određene kontakte sa evropskim institucijama, ali tu ne treba gajiti preveliku nadu da će EU reagovati na ovo što se kod nas dešava. Istina, Evropski parlament je prošle godine doneo jedan dokument u kom priznaje da u celoj Evropi jača ksenofobija, nacionalizam i mržnja prema drugačijima, pogotovo prema manjinama, ali da sama nema mehanizam da te pojave iskontroliše i da na njih reaguje. Taj mehanizam postoji prilikom ulaska u Uniju, ali kada država jednom u nju uđe više je niko ništa i ne pita. Tu smo mogli nešto da učinimo da smo uspeli da osvojimo jedan mandat u EU parlamentu jer bi zadatak našeg predstavnika bio da se izbori da se stvori pravni mehanizam kome bi građani mogli da se obrate kada su im ugrožena manjinska prava.
Ali, Hrvatska ima predstavnike u EU parlamentu zar je toliko nemoguće očekivati da neko od njih 12 bude naklonjen da se ti problemi srpske manjine u Hrvatskoj reše? Zar su zaista svi toliko slepi na sve ovo što se događa?
– To je ono što sam već u prethodnim odgovorima pomenuo. O našim problemima niko drugi ne vodi brigu. Nas se često optužuje da mi neke probleme potenciramo. Pa naš je posao da mi o tim problemima govorimo kako bi se počela rešavati. To nije nikakvo potenciranje nego smo mi i izabrani da o tim problemima govorimo. Nažalost, ni jedan evroparlamentarac iz Hrvatske, među kojima je zaista i nekoliko vrednih koji se bave i važnim temama, nije se bavio ovom temom koja je isto tako veoma važna i koja se tiče prava jednog velikog broja građana Hrvatske.
Hrvatska se često na spoljnopolitičkom planu poziva na antifašističke tekovine, ali vladinih predstavnika redovno nema na obeležavanju važnih antifašističkih datuma. I među Srbima je dosta onih koji misle da je vreme da i Srbi prestanu biti dežurni antifašisti, je li to moguće, ima li tu nekih opasnosti za nas?
– Antifašizam je jednostavno deo identiteta Srba u Hrvatskoj. Slažem se da može ispasti da smo pokriće za hrvatski antifašizam, ali mi to radimo radi sebe a ne radi drugih. Činjenica je da u Srbu nije bio niko od predstavnika vlasti. Na Dan antifašističke borbe 22. juna ih je bilo, ali opet bez predstavnika političkog vrha. Sve su to primeri toga kakav je odnos države prema antifašizmu, da je on više protokolaran i za pokazivanje prema van, a ne iskren i stvaran, ali mi to radimo zbog toga što je antifašizam u našem narodu duboko ukorenjen, deo je našeg identiteta i mi ga se ne možemo i ne smemo odreći.
Odnos prema Srbima u Hrvatskoj prepun je glupih predrasuda
Kako komentarišete nemušti i nedefinisan odnos vlade i predsednice prema ustašama i ustaškom pokretu? Čini se da ga nikad konkretno i na pravi način nisu okarakterisali i osudili? Je li u pitanju strah od reakcije desnice ili možda i ne vide potrebu da to urade?
– Ti stavovi su prigodničarski, od prilike do prilike, nisu konzistentni. Mi imamo desnu konzervativnu i vladu i predsednicu, ali tako je i u Evropi pa je odnos prema nacizmu i fašizmu vrlo jasan. Uzmimo za primer Austriju, tamo ovi naši desničari ne smeju da rade ono što im je ovde dozvoljeno. Ovde kod nas, stavovi se menjaju od prilike do prilike, a teško mi je reći jesu li takvi stavovi iskreni i jesu li izazvani strahom od desnice iako mislim da ta desnica u Hrvatskoj zapravo i nije toliko jaka i da vlast ne bi trebala da je se plaši.
Srbe se često optužuje da žive u Hrvatskoj, a da se mole za kišu u Šumadiji, da su produžena ruka Srbije, da ne vole zemlju u kojoj žive. Kakav je vaš stav, na čemu se zasniva politika Srba u Hrvatskoj, je li ona autentična ili zavisi od odnosa Hrvatske i Srbije?
– Ona je sigurno autentična i prvenstveno zavisi od odluka koje donose politički predstavnici Srba u Hrvatskoj. Naravno da odnosi Srbije i Hrvatske značajno utiču na klimu i društveno okruženje i kada su ti odnosi zategnuti puno je teže rešavati bilo koji problem. Zato mi i pozdravljamo svaki pomak na bolje u tim odnosima. Imamo Srbe u Hrvatskoj i Hrvate u Vojvodini, odnosno u Srbiji, i treba voditi brigu i o jednima i o drugima i za sve je najbolje kada su ti odnosi otvoreni. To da živimo ovde a molimo se za kišu u Šumadiji je glupa predrasuda. Svakom je valjda jasno da je nama stalo da se u Hrvatskoj dobro živi jer ako je ona ekonomski jaka i Srbima u Hrvatskoj bi trebalo da bude bolje, lakše bi se zaposlili, imali bi veće plate, bilo bi više novca za povratničke krajeve, a ako bi nama bilo dobro Hrvatima bi, u tom slučaju sigurno bilo još i bolje.
Napad u Biskupiji je zločin iz mržnje
Intervju sa predsednikom SNV-a započet je jutro nakon napada maskiranih huligana na goste jednog kafića u Biskupiji u kom je praćena utakmica između Crvene zvezde i Jang Bojsa.
– Šta reći. To je po meni zločin iz mržnje koja je isključivo uperena protiv građana srpske nacionalnosti, a ne bilo kakav obračun navijača. Čuo sam se sa Anjom Šimpragom, ona je bila sa nekima od onih koji su napadnuti. Bila je i u bolnici i rekla je da među povređenima nije devetogodišnje dete, kako su to neki mediji objavili, najmlađi koji je povređen ima 16 godina, ali je u kafiću bilo dece i žena. Pred kafić je, prema svedočenju očevidaca, došlo pet automobila iz kojih je izletelo petnaestak maskiranih napadača i kada su upali unutra tukli su sve koje su dohvatili. Ne znam kako to objasniti. Bio sam u Tavankutu u Srbiji kada je igrana prijateljska utakmica između reprezentacija Hrvata u Srbiji i Srba u Hrvatskoj i tamo sam video decu koja nose dresove Hajduka i hrvatske reprezentacije i to je za mene nešto što je normalno, a ovde ispada da ne smeš navijati za klub iz Srbije. Mislim da je to strašno.
The post INTERVJU Boris Milošević: „Sve srpske organizacije moramo još bolje da povežemo“ appeared first on srbi hr.
