Krajnji ishod obe vruce politicke teme ovog leta – rasprave o buducnosti zajednicke države Srbije i Crne Gore i predsednicki izbori u Srbiji – mogle bi verovatno umnogome da zavise od odluka predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice. I sam Koštunica je proteklih dana bio, ocito, zaokupljen tim temama, ali je odlucio da ode na nekoliko dana iz Beograda i da o svemu još jednom na miru razmisli u tišini svoje kuce u Belanovici, gde sada provodi neku vrstu „radnog odmora“. Ovaj razgovor voden je u utorak pre podne, u prijatnoj hladovini jednog bora, na obroncima planine Rudnik u Šumadiji.
Zašto se dvoumite da se kandidujete za predsednika Srbije?
– Za sve one koji znaju šta sam cinio u protekle dve godine od izbora na mesto predsednika SR Jugoslavije, moje dvoumljenje ne bi trebalo da predstavlja iznenadenje. Najviše truda uložio sam u pokušaj da se ocuva zajednicka država smatrajuci da je ona zaista u najboljem interesu i Srbije i Crne Gore i njihovih gradana, i regiona, i Evrope. Pokazalo se da postoji potreba za ocuvanjem zajednicke države Srbije i Crne Gore, ali da postoje i interesi pojedinih politicara ili stranaka koji su toj potrebi protivni. Na tom primeru se pokazuje neverovatna otudenost naše politicke elite od necega što su autenticni interesi i stavovi najšire javnosti. Moglo bi se reci da je to jedan neozbiljan, neodgovoran pristup i stav. Uostalom, naše vreme karakteriše i to što se o zajednickoj državi, kao i o mnogim drugim državnim pitanjima, neretko govori posprdno. I poslednja debata u potkomisiji za izradu ustavne povelje pokazala je ono što smo znali – da su osnovna pitanja države nerešena: pitanja granice, pitanja teritorije… Bilo cime da se bavimo, pocev od uslova života, koji se naravno iz dana u dan moraju menjati nabolje, mora se prethodno rešiti pitanje države. S druge strane, našeg kretanja ka Evropi, a sada govorimo o clanstvu u Savetu Evrope, ne može biti dok se ne reši pitanje države.
Znaci li to da su za vas predsednicki izbori u Srbiji potpuno u senci rasprave o buducnosti zajednicke države?
– Javnost, po mom najdubljem uverenju, nije protiv toga da zajednicka država opstane, ali jedan deo politicke elite u svemu tome gleda samo svoje uže, parcijalne, stranacke i poslovne interese, koji potpuno nadilaze nastojanje da se ta država ocuva. Imajuci u vidu trud koji sam uložio da se država ocuva, i pre i posle potpisivanja Beogradskog sporazuma, potpuno je prirodno da razmišljam – može li se još nešto uciniti? Može li se uciniti i taj drugi korak da se politicki sporazum pretoci u jedan pravni akt, u ustavni dokument, ustavnu povelju. Po mom sudu, bice potrebno uložiti još jedan napor da se u danima koji dolaze i to pitanje reši. Onda cu imati odgovor na pitanje – da li ono za šta se zalažem treba i dalje da nastavim da ostvarujem sa mesta na kome se sada nalazim, ili sa nekog drugog mesta.
Odmah da budem potpuno jasan, i na republickoj funkciji, na mestu predsednika Republike, takode se može raditi za opstanak zajednicke države, pri cemu su to zalaganje i napor da se nešto ucini u nekom pogledu možda još neophodniji, ako se ima na umu da najveci udarci zajednickoj državi dolaze iz obe republike, da ne kažem preko obe vlade – u Srbiji i Crnoj Gori. Ali, u ovom trenutku kada se to sve lomi, kada su ljudi koji su radili na izradi ustavne povelje utvrdili da ne mogu da se slože, mislim da me sve ono što sam dosad uradio i za šta sam se dosad zalagao obavezuje da se potrudim da posao obavim do kraja. Otud odlaganje odluke.
Rekli ste da je raspisivanje predsednickih izbora u Srbiji preuranjeno. Ko je i zašto, po vašem mišljenju, žurio da raspiše te izbore?
– Moralo se raditi brže na ustavnoj povelji, a ustave Srbije i Crne Gore trebalo je najpre usaglasiti sa ustavnom poveljom, a zatim održati predsednicke izbore u Srbiji. Pošto interes sada najveceg dela vladajuce grupacije u Srbiji nije opstanak nego nestanak sadašnje zajednicke države ili produženje njene agonije, onda je za njih bilo prirodno da krenu sa izborima koji odvracaju pažnju sa rada na ustavnoj povelji. Predsednik republicke vlade je vec nagovestio da bi u daljem angažovanju potpisnika sporazuma u radu na ustavnoj povelji, ucešce potpredsednika savezne vlade bilo otežano s obzirom da je on ušao u predizbornu kampanju. Može se desiti da još neko ude u predizbornu kampanju. Pa, i predsednik i premijer Crne Gore ušli su u predizbornu kampanju. Time se na dosta nevešt nacin dokazuje da cela halabuka oko izbora ima za cilj da se spreci rad na ustavnoj povelji. Jer, eto, glavni akteri su angažovani oko izbora…
Nije li tu, možda, rec i o necijem pokušaju da vas, ili još nekog od potencijalnih kandidata za funkciju predsednika Srbije, unapred onemoguce i eliminišu iz izborne utakmice?
– Jasno je da je agonija SRJ samo sredstvo, nacin i put da ne dode do novih skupštinskih izbora u Srbiji i da se vlast koncentriše u manjem krugu… Sve je usmereno na to da do parlamentarnih izbora ne dode, a ne može se doci, naravno, ukoliko se prvo odlaže sa ustavnom poveljom, a potom i sa ustavom Srbije koji bi morao biti usaglašen sa ustavnom poveljom. Jer, donošenje novog ustava Srbije automatski dovodi do izbora. To treba odložiti do 2004. godine. Mi smo, nažalost, culi od DOS-a, ili od onoga što je ostalo od DOS-a, pricu koju smo ranije slušali iz usta Slobodana Miloševica, narocito pocetkom devedesetih godina – da se izbori održavaju samo u ono vreme kada im to sleduje i da mandat jedne vlade i jednog skupštinskog saziva mora trajati pune cetiri godine. Miloševic je posle izvesnog vremena, kalkulišuci na razne nacine, od toga odustajao. Ali, sada ponovo cujemo tu pricu – sve, samo ne izbori.
Sve je usmereno samo na to da skupštinskih izbora ne bude a da se ima što potpunija vlast, makar i nad parcetom zemlje, makar to bila samo Srbija, a ne zajednicka država, makar to bio jedan deo Srbije, makar se vlast i feudi delili i sa Cankovim autonomašima u Vojvodini, onima koji kad kažu autonomija, misle na državnost. To je, naravno, nacin razmišljanja koji veoma podseca na Miloševica, jer on je želeo da sacuva potpunu vlast, makar ta vlast bila svedena samo na Dedinje… Mi jednostavno mandat od biraca za to nismo dobili. Pored mnogih drugih izneverenih obecanja biracima, mene zapanjuje to da neko može dve godine posle izbora potpuno da zaboravi da smo pobedu nad Slobodanom Miloševicem izvojevali tako što smo se zalagali i biracima obecali da cemo sacuvati zajednicku državu, doneti novi ustav te države i novi ustav Srbije, Miloševiceve zakone zameniti novim, demokratskim. Pitam se: da li ce ostatak DOS-a i G17 u istoriju uci na taj nacin što su uspeli da i ono što je ostalo od Jugoslavije potpuno rasparcaju.
Predsednicki izbori u Srbiji, pogotovo ako se i vi kandidujete za tu funkciju, bice neka vrsta referenduma ili plebiscita o sadašnjoj republickoj vladi. Nije li, stoga, neobicno da vlada, koja – po vašem mišljenju – sve cini da izbegne prevremene skupštinske izbore, žuri da raspiše predsednicke izbore, na kojima ce se biraci opet, makar indirektno, izjašnjavati o njoj?
– Ne vidim u tome nelogicnost. To je vlada koja je u nekoliko navrata izbegla da dopusti parlamentu da se o njoj izjasni, koja, zapravo, ni posle više od godinu i po dana rada nije podnela parlamentu racun o svome radu. Objašnjenja su prosto neverovatna. Prvi put, kada je pitanje poverenja vladi pokrenuto u samom parlamentu od pojedinih opozicionih stranaka, konkretno od SRS, odgovor je bio da pitanje poverenja vladi ne mogu da pokrecu stranke koje nisu glasale za tu vladu. Izbegavalo se podnošenje izveštaja, ukoliko tu ne racunamo ono što predsednik vlade katkad govori pred TV kamerama, recimo, slavodobitno se obracajuci povodom 500 dana rada vlade …
Stoga mislim da je jedina korist od ovih predsednickih izbora to što ce omoguciti da dode do politickog plebiscita o vladi.
Da li bi nas pobeda predsednickog kandidata u Srbiji koji važi za oštrog kriticara đindiceve vlade, približila vanrednim skupštinskim izborima?
– Bili bismo bliže izborima kada bi se ta vlada ponašala odgovorno, ali ta vlada se ne ponaša odgovorno. O njenoj neodgovornosti i nepoštovanju važeceg prava još više govori njena jagma za mandatima drugih politickih stranaka. Bojim se da ce se ta vlada, koja izbegava da se u parlamentu suoci s kritikom svoga rada, u jednom trenutku, ovako ili onako, suociti sa nekim drugim nezadovoljstvom izvan parlamenta.
Zašto vaša stranka (DSS) nije iskoristila priliku da tu vladu obori u parlamentu, uz pomoc socijalista, radikala, svejedno?
– Zato što smo tada smatrali da toj vladi treba pružiti šansu i nastojali smo da na svaki nacin uticemo na to da se u vladi dogovaramo. Da budem još jasniji, ponašali smo se skrupulozno, za razliku od ostatka DOS-a, koji se ponašao beskrupulozno. Štedeli smo vladu, priznajem, i u tome je možda bilo preterane trpeljivosti i popustljivosti. To nam se prebacuje a i sami sebi to prebacujemo. Tu je naravno, i pitanje da li treba da se nademo u društvu stranaka protiv kojih smo se koliko juce zajednicki borili. To sebi u tom trenutku nismo mogli da dopustimo. Možda je to propuštena prilika, ali u svakom slucaju je korisno što su u meduvremenu pokazane prave namere vlade ili vladajuce grupacije u Srbiji, jer desilo se nešto što istorija parlamentarizma ne pamti. Da neko ko ima tanušnu vecinu u parlamentu jednostavno otme, pokrade jednu petinu poslanika, izbaci ih iz parlamenta nasilno, grubo, ne pozivajuci se ni na šta, samo da bi svoj položaj ojacao.
Ali, kažem, u svakom zlu ima i neceg dobrog. Pokazalo se, sa casnim izuzecima, pravo lice DOS-a i pravo lice Vlade Srbije.
Da li i cinjenica da ce predsednicki mandat onoga ko pobedi na predstojecim izborima u Srbiji biti vrlo kratak, samo do usvajanja novog ustava, posle cega slede ponovni izbori, možda doprinosi vašem dvoumljenju da se kandidujete?
– O tome ne razmišljam. Moje kolebanje je, kao što sam vec rekao, vezano za sudbinu naše zajednicke države i za dodatne napore koje treba uložiti za njeno ocuvanje. Cini mi se da je potrebno da se razjasni ono što je sporno u vezi sa ustavnom poveljom i obavezom potpisnika, a to sam osecao i pre nego što sam stavio svoj potpis na taj sporazum. Sem toga, veoma mi je važno da se prethodno razjasni i principijelno pitanje mandata jedne politicke stranke koji su oteti. Inace, nisam opterecen pitanjem dužine predsednickog mandata jer smatram da je u svemu najvažnije, kako ste i sami rekli, plebiscitarno izjašnjavanje za jednu ili drugu politiku.
Verujete li da sporna pitanja u vezi sa ustavnom poveljom mogu da se reše samo u krugu domacih aktera, ili ce morati da posreduje i Evropa. I, šta se može ocekivati od Evrope, buduci da ni oni nisu u svemu jedinstveni, jer se gledišta Havijera Solane razlikuju od predloga Venecijanske komisije?
– Prirodno je da je stav visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku dosta neodreden, dok Venecijanska komisija, koju je oformio Savet Evrope, ima više ekspertski karakter, jer iznosi samo svoje mišljenje. To mišljenje je vrlo dobro. Ono podseca na prostu cinjenicu da država može biti iznutra uredena ovako ili onako i da je vreme nekih klišea o federacijama, konfederacijama, unitarnim državama iza nas a da prilike zahtevaju neka nova rešenja. Pogotovo to važi za prilike na Balkanu posle raspada jedne složene države, posle ratova i medunarodnog prisustva u Bosni, na Kosovu, u Makedoniji itd. Ali, ta rešenja moraju biti takva da ne idu nauštrb onih svojstava koja državu cine državom, sposobnom da komunicira sa drugim državama i medunarodnim organizacijama.
Više puta sam to isticao – postoji prvo Beogradski sporazum, onaj njegov politicki deo na kome sam najviše radio i uticao na njegovo stvaranje, bez mešanja spolja. Taj sporazum je vrlo odreden i kamo srece da su se svi njega držali – mi bismo ovog trenutka vec imali ustavnu povelju.
A kako bi mogao da se reši spor sa mandatima u Skupštini Srbije?
– Mislim da ce se to rešiti po pravilima onog dela sveta u koji hocemo da udemo i svaki dan se busamo u grudi da mu vec pripadamo. Ta pravila obavezuju. Videli smo kako ta pravila obavezuju i jednu novostvorenu koaliciju u Crnoj Gori – savez koalicije Zajedno za Jugoslaviju i liberala. Oni su posle raspisanih izbora pokušali da menjaju izborna pravila i opomenuti su od evropskih institucija. Mislim da je to u redu, ma koliko se, inace, u mnogim drugim stvarima ne slagao sa politikom dosadašnje Vlade Crne Gore. Vlada Srbije i poslanici u parlamentu, uveren sam, sa tom cinjenicom ce se suociti i kad je rec o OEBS-u i kad je rec o Savetu Evrope. Nažalost, bolje bi bilo da je to pitanje rešeno unutar zemlje. Ali, ono je vec internacionalizovano i to zaslugom DOS-a.
Šef misije OEBS-a u SR Jugoslaviji je nedavno u intervjuu NIN-u izneo mišljenje da bi bilo ipak najbolje da se taj spor reši pred domacim sudskim institucijama. Dakle, izgleda da ni OEBS baš ne žuri da se u to umeša?
– I DSS je tu imao potpuno jasan stav – sacekati da se naše institucije izjasne. One su se izjasnile. Savezni ustavni sud se izjasnio. Onda smo, na moje zaprepašcenje, mogli cuti od ljudi iz stranke koja se dici velikim brojem pravnih eksperata, Gradanskog saveza Srbije, da odluke Saveznog ustavnog suda mogu a ne moraju da se sprovode. Neverovatan je voluntarizam u ostatku DOS-a. I nepoznavanje Ustava.
Sad su stvari potpuno jasne. Ono što je sada potrebno jeste poštovanje prava. Na koji nacin ce to biti ostvareno, sasvim je svejedno. Mislim, to je ono što nama najviše nedostaje i to je jedna od najvecih boljki vladajuce vecine u Srbiji u protekle skoro dve godine – potpuno i cesto oglušivanje o važeci pravni poredak, ma kakav on bio. Nije cudo što je skoro na stub srama stavljeno moje zalaganje za poštovanje prava, za pravnu državu, za vladavinu prava. Nije slucajno što je onako podsmešljivo u jednom delu te vladajuce koalicije govoreno o legalizmu. Legalizam, nego šta. Sve pociva na tome. To je jedno od najsvetijih pravnih nacela. On sprecava da volja pojedinca ili trenutne vladajuce vecine bude pretocena u zakon. Zakon je zakon, on ne može služiti parcijalnim interesima.
Ali, to sa mandatima ipak nije samo pravni problem. To je i politicki problem. Politicki problemi se ne mogu efikasno rešavati samo pravnim sredstvima. Da li ste vi spremni na neku vrstu dogovora i kompromisa oko tih mandata ili termina prevremenih skupštinskih izbora u Srbiji?
– Apsolutno. Ali u skladu sa pravom, a ne mimo njega. Šta hocu da kažem? Mogli smo cuti, da li iznudeno ili ne, izjavu republickog premijera da DSS može dobiti nazad svoje mandate pod uslovom da se dobro vlada u parlamentu. Ne, onaj ko se dobro ne vlada je Vlada Srbije. Ona se ne vlada dobro, ne u onom smislu u kom Zoran đindic govori, nego tako što ne poštuje važece zakone i sporazume izmedu stranaka. Kompromis je, znaci, moguc, ali samo u okviru važeceg pravnog poretka.
Jedna od najvecih politickih afera – navodni pokušaj zloupotrebe vojske i navodno planirani upad u jednu od zgrada Vlade Srbije – nije nikada do kraja razrešen. Deo javnosti je stekao utisak da ste vi iz nekih razloga pokušali da to zataškate. Verujete li, nakon svega što se dogodilo, da ste u tome možda nacinili bilo kakvu grešku ili pogrešnu procenu?
– Nikakve greške nije bilo. Nikakvog upada u Vladu Srbije nije bilo. Vlada Srbije vlada izmišljotinama i prevarama. I prica o upadu koji se nije desio je izmišljena jer, na kraju krajeva, da se desio onda bi se za to znalo, postojala bi neka obijena vrata, postojali bi neki pretuceni ljudi, nešto bi se desilo. Od svega toga se ništa nije desilo. Bila je samo jedna indicija da postoji mogucnost prisluškivanja telefonskih razgovora o cemu se, inace, naširoko govorilo u našoj javnosti. Na to je skrenuta pažnja onima ciji je posao da se time bave. Ti ljudi su se u skladu sa svojim ovlašcenjima postarali da utvrde u cemu je problem i utvrdili su da se na tom spornom mestu nalaze pojedine vladine ustanove. Zakljuceno je da da se u to ne treba dalje upuštati, pogotovu u mesecu opterecenom svim i svacim (bilo je to na pocetku juna, ne treba da podsecam šta se sve dešavalo do i od Miloševicevog izrucenja Hagu).
To je cela prica. Od svega toga nacinjena je izmišljotina, direktno podmetanje. Ali, kad je rec o Vladi Srbije, to i nije jedina afera koju je ona proizvela. Vlada Srbije vlada aferama. Nijedna od tih afera nije rašcišcena do kraja. Podseticu vas na slucaj nesrecnog Gavrilovica koji je ubijen posle razgovora u mom kabinetu. Posle toga je Vlada Srbije jednostavno žrtvu pretvorila u krivca. Culi smo na koji nacin je o pokojnom Gavrilovicu govoreno i u Vladi Srbije i na koji nacin je to pripisano kabinetu. Slicne stvari se redaju posle toga, besmislica do besmislice – udari, saradnja sa Vojskom Republike Srpske u rušenju režima, prica o tome da neko hoce da isprovocira sukob izmedu vojske i policije… Vojska se prošle godine baš u junu oglasila o svemu tome. Jednostavno, to je nacin na koji ta vlada postoji. Marketing i afere su nacin postojanja Vlade Srbije. Ona svoje postojanje dokazuje na taj nacin. Takvih slucajeva imate koliko hocete. Setimo se, na kraju krajeva, i špijunske afere Momcila Perišica. Cela stvar je pretvorena u nešto drugo. Možda je bilo nekih propusta u radu Uprave bezbednosti, mada oni nisu dokazani. Ako su postojali, bili su minimalni. Cela ta prica je pretvorena u pricu o tome da Uprava bezbednosti jednostavno nije pod kontrolom, da ona kontroliše celo društvo. I nešto što bi u svakom civilizovanom društvu bilo rešeno na jedan nacin, pretvoreno je u nešto drugo zahvaljujuci kontroli nad medijima. Da li treba da govorim na koji nacin se ta kontrola ostvaruje, koji su to instrumenti? Hvala bogu, ljudi pocinju da pišu o medijskim manipulacijama, o centru u Vladi Srbije koji ne služi za normalnu komunikaciju, za normalne informacije, vec za dezinformacije.
Kome je to više štetilo, kome je više koristilo?
– Svakako da je štetilo i jednoj i drugoj strani. Najviše je štetilo državi. Ali, moram reci da istina na kraju krajeva uvek ispliva. Onaj ko je pokušao da vlada neistinama mora na kraju da se suoci sa tim da je neistina – neistina. Ta strana mora biti na gubitku i polako jeste na gubitku. Imamo pred sobom niz takvih slucajeva koji je trebalo da prikriju nešto drugo; prvo, ono što je vlada trebalo da cini, a nije cinila – neuspehe u toj politici, reforme koje su ostale prazna prica, koje su, umesto da budu pokretac, postale kocnica promena. Kada govorim o neuspehu reformi, izuzimam, naravno, onaj deo koji funkcioniše, pre svega makroekonomski, dakle monetarni sistem, deo fiskalnog sistema, suzbijanje inflacije, itd. Šta se, medutim, postiglo u svemu ostalom – kad je rec o industrijskoj proizvodnji, unapredenju poljoprivrede, razmeni sa svetom, o zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti? To je trebalo prikriti ovakvim pricama.
Ovakvim pricama trebalo je, izgleda, prikriti nasrtanje na volju naroda i krivotvorenje te volje. To nije samo oduzimanje 45 mandata DSS u Skupštini Srbije vec i onemogucavanje da ta, po svim anketama najjaca stranka, bude pedstavljena u Saveznoj vladi. I mesto ministra finansija u Saveznoj vladi je DSS-u oteto. Na tom mestu se vec mesecima, potpuno suprotno Ustavu i zakonu, nalazi covek koji je vršilac dužnosti ministra, iz G 17 plus. Takvih stvari imate koliko hocete.
Sve izmišljene afere, od prve do poslednje, ukljucujuci i ovu Pavkovicevu, neslavno su se olupale o glavu svojim tvorcima. Na kraju se sve svelo na price o kafama, sendvicima… To vam je najbolji primer da su na kraju krajeva ipak tvorci izmišljotina više na gubitku. To naravno proizlazi iz necega što je rekao Ljuba Davidovic da narod nikada ne gubi parnicu. Onaj ko se sa narodom parnici, on je na gubitku. Ovo što radi Vlada Srbije je parnica sa narodom.
Zašto u Srbiji nema zakona o finansiranju politickih stranaka? Da li ste vi, DSS, spremni da obelodanite vaše stranacke finansije, spiskove donatora i iznose donacija koje je vaša stranka dobila? Da li na te prihode placate porez?
– Prihodi i rashodi DSS su dostupni javnosti i potpuno su transparentni. Ali, nacin na koji se finansiraju stranke je nedopustiv. Na to smo više puta upozoravali, pokrecuci inicijativu da se donese zakon o finansiranju stranaka. Ali, te inicijative DSS-a su odbijene. U jednom trenutku je kao rezultat nekakvih sporazuma našim zalaganjem bio donet skup pravosudnih zakona, ali oni su vrlo brzo potpuno izmenjeni i još jedanput je izazvano nezadovoljstvo ljudi koji rade u pravosudu.
Pada u oci i može zaista samo da izazove zgražanje nad ljudima koji danas govore o reformama i promenama cinjenica da su oni propustili priliku da se Ustav Srbije promeni i da se izbori za predsednika Republike održe ne po Miloševicevom ustavu vec po novom ustavu. Propustili su još nešto – da za ove predsednicke izbore, makar i ovako održane i po Miloševicevom ustavu, donesu i odgovarajuce propise koji bi bili drugaciji, ukljucujuci i one koji bi regulisali finansiranje stranaka i kampanje. Svega toga nema.
Pazite, tu nije kraj price, da ne budemo naivni. Postoji niz drugih zakona, koji se, ako hocemo u Evropu, moraju doneti.
Recimo, zakon o sukobu interesa, zatim zakon o nespojivosti funkcija. Nema ni zakona o politickim strankama, ni demokratskih izbornih zakona. Zakon o finansiranju stranaka sam vec pomenuo. To su jednostavno stvari koje se moraju urediti. One nisu uredene i s tim se ulazi u izbore.
Ima li i stranog novca u našoj politici. Da li se i „strani faktor“ sada direktno angažuje na domacoj politickoj sceni?
– To je nešto na šta sam ukazivao i ranije. Mislim, zaista, da DSS može podignuta cela da ude u bilo koje izbore posle onoga što se desilo i što je potvrdeno i na izborima 24. septembra 2000. godine. Tada su, ako se secate, SAD, pošto nije bilo diplomatskih odnosa, osnovale kancelariju u Budimpešti, na cijem je celu bio sadašnji americki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri. Budimpešta i Segedin bile su Eldorado velikog broja opozicionih stranaka i nevladinih organizacija.
Nekako uoci tih izbora 2000. godine na jednoj pres-konferenciji u Vašingtonu, postavljeno je portparolu Stejt departmenta pitanje o finansiranju stranaka, a on je odgovorio da jedna stranka nije finansirana iz Vašingtona, a to je DSS. To je ono što znam.
To su valjda neke stare ljubavi koje se ne prekidaju i koje se izražavaju u novcu. Neke od tih veza su nesumnjivo ostale i do dana današnjeg. Ovde smo sada zasuti raznim konferencijama koje organizuju neke nevladine organizacije. U razgovorima sa nekim dobronamernim i razložnim predstavnicima Saveta Evrope rekao sam da ce preko tih bezbrojnih konferencija nevladinih organizacija, gde se naravno obrcu, a zašto ne reci i rasipaju, velike pare, i sama ideja reformi biti ogadena.
Cini li vam se da neke strane zemlje ili vlade sada imaju svoje favorite na predstojecim predsednickim izborima u Srbiji?
– Navijanje nesumnjivo postoji, samo je pitanje nacina na koji se navija. U to necu da se upuštam, ali je sigurno da se ta vrsta navijanja može dokazati u nekim drugim postupcima pojedinih vlada.
Ako se kandidujete na predsednickim izborima u Srbiji, da li verujete da biste mogli da pobedite u prvom krugu?
– Dajte da prvo vidimo hocu li se kandidovati. Sasvim nacelno, dobro je kad covek veruje u sebe, bez toga nema pobede, ali nije dobro kada je ta vera tolika da apsolutno potcenjuje sve protivnike.
Ali, problem sa ustavnom poveljom nece, izgleda, biti definitivno rešen do poslednjeg datuma za prijavljivanje.
– Nece, ali ce stvari biti jasnije. Ta kola su se zaglibila. Neki korak dalje koji nas upucuje na to da li se iz tog gliba može izaci bice dovoljan za donošenje odluke.
