„Vanredni izbori se raspisuju ili po želji Vlade ili pod pritiskom parlamentarne vecine. Trenutno pritiska parlamentarne vecine nema. Medutim, da se nismo dogovorili oko iskljucenja DSS-a iz DOS-a, imali bismo vanredne izbore“
U jeku višemesecne politicke krize i priprema za predsednicke izbore u Srbiji gotovo niko nije ni primetio da se navršilo 500 dana od kada je Zoran đindic nasledio Mirka Marjanovica na celu srpske vlade. S jedne strane, ne može se poreci da je u tom periodu ostvaren niz znacajnih uspeha, pre svega na polju monetarne stabilizacije, ponovnog uspostavljanja bankarskog sistema i povratka zemlje u medunarodnu zajednicu; s druge, imamo seriju politickih skandala proisteklih iz sukoba DSS “ ostatak DOS-a, neispunjena ocekivanja gradana u vezi sa životnim standardom, uz povremene neprijatne recidive Miloševiceve ere, kao što su nerazjašnjena ubistva, sprega policije i kriminalaca, te niz pokušaja zloupotrebe vitalnih institucija sistema u stranacke svrhe. Paradoks tranzicije ogleda se i u cinjenici da vladajuca koalicija u Srbiji još uvek ima u svom nazivu rec „opozicija“, dok je covek cije se ime još formalno nalazi u imenu te koalicije “ Vojislav Koštunica “ inicirao sastavljanje vlade u senci. Poslednjih nedelja, igre bez granica s poslanickim mandatima u Skupštini podrile su legitimitet najvišeg zakonodavnog tela i nategle dosovsku vecinu do tacke pucanja. S obzirom na to, prvo pitanje premijeru đindicu odnosilo se na spekulacije da ce, kao prvi na listi DOS-a, na prvom skupštinskom zasedanju morati da sedne u poslanicku klupu.
„VREME“: Da li se vracate u Skupštinu Srbije?
ZORAN đINđIC: Ne, nema potrebe za tim.
Cinjenica je, ipak, da posle oduzimanja mandata poslanicima DSS-a, parlament više ne odražava odnos snaga u politici.
To nije tacno, rec je o jednom velikom nesporazumu. DOS je pobedio kao koalicija na osnovu programa reformi, a ne kao zbir stranaka, niti bi te stranke pojedinacno, svaka za sebe, mogle da osvoje toliki broj glasova. To se ogleda u koalicionom ugovoru, u kome se ne pominju stranke sa njihovim pravima, nego obaveze koalicionih partnera da podržavaju predloge Vlade i program reformi. Vec tada je bilo jasno da je DOS dobio taj mandat i da smo svi mi kao stranke samo sredstva za obavljanje tog posla. A ako govorimo o podršci javnog mnjenja, u maju i junu pre dve godine, DSS je imao cetiri odsto, kao i Koštunica, DS pet odsto, a Savez za promene, kao nukleus DOS-a, trideset odsto. Znaci, ljudi su vec tada želeli jedan program iza koga stoje stranke, a ne stranke koje ce se svaki dan dogovarati kako da usklade svoje programe. Dakle, nisu stranke unele delove svog birackog tela u DOS, nego je DOS dobio biracko telo za reforme.
DSS je prekršio taj ugovor time što je na grub nacin permanentno pokazivao da program reformi više nije njegov program. Glasali su protiv Vladinih zakona i stupili su u parlament ne da se upuste u raspravu i eventualno kritikuju Vladu, vec s ciljem da sprece održavanje sednica. Stvaranjem vlade u senci postali su klasicna opozicija. To je kao da u fudbalskom timu imate beka koji sistematski daje autogolove, a vi ste, navodno, zbog nekih obzira dužni da ga držite u timu. Dakle, oni su prekršili ugovor i time su izgubili pravo na mandate.
Ne ulazeci u pravni aspekt oduzimanja mandata koji je takode sporan, ostaje cinjenica da jedna od najjacih politickih stranaka u Srbiji više nema predstavnike u parlamentu. To znaci da je put prevazilaženja krize kroz skupštinsku debatu sada zatvoren.
On je bio zatvoren time što su oni tri meseca bojkotovali parlament. Moja ponuda od samog pocetka glasi: postavite svoje uslove, ali se vratite na program s kojim smo dobili izbore. Ja ne mogu da se cenjkam oko programa, ali mogu da se cenjkam oko nacina ucešca u programu. To je politika, i meni nije strano da sa svakim partnerom pregovaram oko toga šta njima kao stranci treba. Medutim, ne mogu da pocnem te pregovore od nule, da pristanem da zaboravimo reforme i da razgovaramo kao nezavisni akteri na politickoj sceni. Ni moj ni njihov kredibilitet ne proisticu iz politickog delovanja, jer ja sam delovao deset godina, pa sam imao svega nekoliko procenata podrške. Ako bih sada rekao da sam nezavisna licnost, to ne bi bilo fer, jer ja crpem svoj kredibilitet na osnovu toga što sprovodim neke reforme koje ljudi žele, a to važi i za njih. Dakle, ja im porucujem da se vrate izbornom programu, koji je u osnovi jednostavan, i onda da se na tom programu dogovaramo o nacinu funkcionisanja koalicije.
Oni su tu ponudu vec odbili. Da li vi stvarno verujete da se postojeca situacija može razrešiti bez parlamentarnih izbora?
Ja ne vidim šta bi izbori tu rešili.
Za pocetak, bilo bi jasnije ko ima koliko mandata, ko je vlast, a ko je opozicija.
Ne, jer DSS od pocetka nije bio zainteresovan za ušešce u radu Skupštine, vec iskljucivo za njeno radikalno osporavanje. Oni hoce da budu istovremeno i vlast i opozicija, i ocigledno nisu nacisto sa svojim identitetom. Da li to znaci da svi mi treba da idemo na izbore zbog njih? Ako se javi još neko i zahteva izbore, onda postoji jednostavan mehanizam da se to testira. U Skupštini ima 131 poslanik bez DSS-a, i meni je dovoljno da šest ili sedam od njih glasa za nepoverenje vladi da kažem da ova vlada nema vecinu. Ja politicku stabilnost merim tom jednostavnom vecinom od oko sto trideset poslanika.
Mi smo u pocetku bili spremni da tolerišemo ponašanje DSS-a, da kažemo dobro, oni su negde izmedu vlasti i opozicije, i racunali smo da ce do sledecih izbora narod shvatiti taj njihov kukavicluk. Oni su, medutim, to shvatili kao dokaz naše slabosti. DSS je opstrukcijom parlamenta, formiranjem vlade u senci i izjavama da ih odluke DOS-a ne obavezuju prekoracio liniju tolerancije. Oni su krenuli da svakoga dana kroz opstrukciju parlamenta ruše sistem i time dokazuju da im niko ništa ne može. Onda je to postalo pitanje “ mi ili oni. Inace postoji jedno dosta mlako raspoloženje za reforme, i zbog mentaliteta, i zbog opšte atmosfere i zbog nedostatka energije. Bio je poceo da se stvara utisak da sistem svakog casa može da se sruši, svakog dana je bilo problema oko kvoruma, svakoga dana je bila kriza. Zar je trebalo da dignemo ruke i da kažemo: narode, nije zrelo za reforme, provešcemo sledecih dvadeset godina na slepom koloseku, zajedno s Albanijom i Makedonijom? Mi sada kao narod imamo istorijsku šansu koju jednostavno ne možemo da dozvolimo da propustimo.
Znaci, vi ocekujete da ce sledeci parlamentarni izbori biti redovni?
Vanredni izbori se raspisuju ili po želji Vlade ili pod pritiskom parlamentarne vecine. Trenutno pritiska parlamentarne vecine nema. Ja cak ne verujem da bi svi poslanici opozicionih stranaka želeli izbore. Neke od tih stranaka su u transformaciji, neke racunaju da im treba još vremena da se reformišu i boje se da bi sada, ako bi izašle, doživele poraz koji bi ih politicki uništio. Izbore hoce one stranke, uglavnom vanparlamentarne, koje nemaju šta da izgube. A ako govorimo o mogucnosti da Vlada doživi nepoverenje, to je prilicno nerealno.
Medutim, da se nismo dogovorili oko iskljucenja DSS-a iz DOS-a, imali bismo vanredne izbore. To bi znacilo da nismo u stanju da ispoštujemo koalicioni dogovor, i ta koalicija bi prestala da postoji.
Slede nam predsednicki izbori u Srbiji. Vi se do sada niste izjasnili da li cete podržati Miroljuba Labusa?
Pa dobro, on je clan Demokratske stranke i mi cemo ga kao stranka podržati i odradicemo njegovu kampanju.
Hoce li DOS imati zajednickog kandidata?
Dogovoricemo se. To još nije definisano, jedan deo DOS-a, kao Gradanski savez i SDU, podržao je Labusa, a za ostale cemo videti. Medutim, ja mislim da to pitanje nije dramaticno i ne vidim zašto od svakog politickog pitanja pravimo dramu. Znaci, pitanje smenjivanja Miloševica bilo je dramaticno, pitanje opstanka reformi je i sada dramaticno. Treba napraviti jednu rang-listu, da vidimo šta je dramaticno, šta je normalno, a šta može ovako ili onako. Ili ce pobediti Koštunica ili Labus. Oba kandidata su demokratska, postoji normalna procedura i od toga ne treba praviti pitanje života ili smrti. Ko god pobedi, to nece izazvati nikakvu krizu, i ja mislim da narod treba umiriti i objasniti da nisu svaki izbori na život ili smrt.
S druge strane, ako situacija nije dramaticna, nema razloga da se sada osamnćst stranaka usaglašava oko toga. Bilo bi dobro, zbog atmosfere u koaliciji, ako bi DOS imao jednog kandidata, ali ako se to ne desi, nije nikakav gubitak. Mi smo imali koaliciju za republicke i za savezne izbore, i ako bismo imali koaliciju za predsednicke izbore, to bi bio jedan kvalitet više. DOS nije vecita koalicija, pa da mora da ima jedinstvene kandidate za svake izbore. Naravno, i o tome možemo da pregovaramo, ali za sada ne mislim da to mora da ide automatski.
Dakle, ukoliko pobedi Koštunica, vi verujete da cete moci da saradujete s njim?
Da, bez problema.
Iako trenutno prakticno ne komunicirate?
Mogu da zamislim saradnju s njim. Ja politiku ne shvatam licno i pre svega vodim racuna da obavim posao. U stranoj štampi je bilo govora o tome da ce u slucaju da pobedi Koštunica on raspustiti skupštinu, proglasiti vanredno stanje i da ce izbiti ne znam kakva kriza, ali te price jednostavno nemaju osnova. Ustav jasno kaže da predsednik Republike to može da ucini iskljucivo na predlog Vlade. Znaci, mogucnost sukoba je mala, od te saradnje ne zavisi mnogo i dovoljno je da odnosi budu korektni.
Ja sam pre dve i po godine predložio Koštunicu kao predsednickog kandidata, ja sam se zarekao da nikada necu ništa loše reci o njemu, bez obzira na to šta on uradi. Što se mene tice, on je obavio jedan istorijski posao. On nije morao to da radi, mogao je kao i mnogi drugi da kaže da to nije njegova uloga, ali je odlucio da preuzme rizik. Zbog toga kod mene ima zasluge do kraja života, ma šta da uradi, i ja se toga držim. Dakle, nema nikakve sumnje da sam ja spreman da ga u izvesnom smislu podržim, bez obzira na sve. To što je do sada uradio za ovu zemlju sasvim je dovoljno.
Koštunicu je strana štampa posle 5. oktobra nazvala „ubicom džinova“. Medutim, baš kao u bajci, problem nastaje kada se junak vrati iz bitke sa džinom i pocne da traži ruku princeze i pola kraljevstva…
Pa jeste, problem je oko uloge. Moja ideja je bila da Koštunica bude neka vrsta srpskog Huana Karlosa koji ce jednu podeljenu zemlju da ujedini, kao što je španski kralj posle Frankove smrti ujedinio zemlju koja je bila emocionalno i politicki jako podeljena. Ocekivao sam od njega da se izdigne iznad operativnih problema i politickih sukoba. Ja sam tokom prvih nekoliko meseci, kada je bilo indicija da se neki ljudi spremaju da pocnu da ga osporavaju, rekao: „Ne. On je naše zajednicko dobro, on ujedinjava ovu zemlju.“ Podsetio sam ih da je polovina stanovništva glasala za Miloševica, da su to stariji ljudi koji se plaše Zapada, vide rizik… Objašnjavao sam da su to realni strahovi, da su to naši sugradani i da nam treba neko ko predstavlja odgovor na njihove strahove, a to je Koštunica. Govorio sam da je on nama dragocen.
Medutim, Koštunica je posle nekog vremena poceo da ulazi u politicke sukobe koji su tu ulogu poremetili. I ja i vecina ostalih u DOS-u imali smo vrlo iskrenu nameru da njemu kao „ubici džinova“ pripadne zasluženo mesto. Ali, on je prilikom hapšenja i izrucivanja Miloševica i kroz svoju stranku ušao u polemike, i onda je to izazvalo refleksan odgovor. Ako vas neko stalno napada, a vi ne odgovarate, to se u ovoj zemlji shvata kao dokaz krivice ili slabosti. Nažalost, to je u javnosti postalo jedna zatrovana tema, i svaka polemika ima veci znacaj od bilo cega konkretnog što ste uradili.
Osim sukoba sa DSS-om, i u ostatku DOS-a postoje problemi. Na primer, nedavno su oko izbora na jugu Srbije sevnule iskre izmedu vaše stranke i potpredsednika Vlade Nebojše Covica. Da li je to nesporazum ili pocetak neceg ozbiljnijeg?
To nije ozbiljan problem. Demokratska stranka je, kao i ostale stranke u te tri opštine, u specificnoj situaciji i postoji jedan nedostatak partijske discipline. Ni ja ni ostali funkcioneri stranke nemamo neke veze s tim. Optužbe na racun Covica su lokalni glasovi koji nisu usamljeni, ali to ne znaci da su u pravu.
Medutim, tim glasovima se pridružio i potpredsednik vaše stranke, savezni ministar policije Zoran Živkovic.
O tim izborima je bilo raznih prica. Sve što mogu da kažem je sledece: da nije Covic dobrovoljno pristao da se bavi time, na taj nacin se niko time ne bi bavio. To treba poštovati.
Niko ne zna da smo pre Covica imali dva koordinatora za Kosovo i za jug Srbije, jedan je bio Perišic a posle njega je bio Pravdic. Radili su tako da ih niko nije primetio. I onda sam posle nekoliko meseci ja navalio i rekao: „Ljudi, mi nemamo politiku. Treba nam neko ko ce to da preuzme.“ Javio se Covic, i mi sada imamo ekipu, cinjenice i analize, imamo stav. Možda ta politika nije u svakoj pojedinosti savršena, ali ja sam Covicu zahvalan.
Istovremeno, ministar pravde Vladan Batic vodi kampanju za samostalnu Srbiju koja je direktno suprotna politici Vlade i Beogradskom sporazumu, koji ste i vi licno potpisali…
Ja to ne vidim kao problem sve dok Vlada nije u manjini. Stranka može slobodno da zastupa svoj partijski stav sve dok to ne ugrožava sprovodenje zajednicke politike. Da nam fale glasovi u Skupštini, to ne bi moglo da prode. Onda bismo rekli: ili glasaj za ovo ili izadi iz Vlade. Ovako, imamo komotnu vecinu, pa nema potrebe da uterujemo nekakvu disciplinu. Mi na tome insistiramo samo kada nam treba operativna vecina, bilo u Skupštini, bilo u Vladi. Ako imamo vecinu, dozvoljavamo da manjina zastupa svoj stav. Mi smo jedna funkcionalna, a ne monolitna koalicija.
U svakom slucaju, ja garantujem da ce Skupština Srbije usvojiti Ustavnu povelju, a ako se to ne desi, ja cu podneti ostavku.
Ne smeta vam ni što sve više clanica DOS-a odlucuje da formira izdvojene poslanicke klubove? Nedavno je to ucinila koalicija DAN.
Taj proces imamo od samog pocetka, kada se cula primedba da stranke iz opozicije imaju više mogucnosti da preko svojih šefova poslanickih klubova izraze svoje stavove, a mi sa preko sto šezdeset poslanika imamo samo jednog. Nije dobro kad njih pet ili šest govori, a samo jedan odgovara, pa smo se dogovorili da se taj broj izjednaci. Tako je pocelo.
E sad, sve dok izglasavamo zakone, to nije problem. Prvi put kad neki zakon ne prode, imacemo krizu, a ako se to desi drugi ili treci put, pašce Vlada. Svako glasanje o važnim zakonima je glasanje o poverenju Vladi. Do sada nijedan zakon koji je Vlada predložila nije propao u tom smislu. Dva ili tri su bila bitna: o privatizaciji, radnim odnosima i o poreskom sistemu, a ako bi neki manje bitni zakoni bili vraceni na doradu, to ne bi bilo ništa strašno. Znaci, u tom raslojavanju poslanickih klubova ne vidim krizu, nego želju nekih stranaka da se promovišu za neke buduce izbore. Ove dve godine su zacas prošle, sledece dve ce proci još brže.
Jedna od stvari koje vam se cesto stavlja na teret je bliskost pojedinih visokih funkcionera, clanova DS-a, sa ljudima iz famoznog surcinskog klana.
Javni funkcioneri ne bi smeli da se krecu u tim krugovima. Ja se s tim ljudima iz Surcina nisam sreo više od dve godine. Bilo je vreme kada je to bilo pitanje preživljavanja, kada smo šetali ulicama, i tada je bilo važno da li ce neko na vreme da dode i da kaže: „Ja sam dobio nalog da te ubijem, imaš pet minuta da se izgubiš.“ To se dešavalo, i pojedini moji kriticari koji su u to vreme bezbedno sedeli po kabinetima to zaboravljaju. Znate, postoji jedna engleska poslovica koja kaže da covek treba da ima prijatelje i u raju i u paklu. Ta poslovica važi za neke situacije, ali ne za sve, i ne za svakoga. U meduvremenu je došlo do promene sistema i sada za tako nešto nema više nikakvog opravdanja.
Postoji nacelan problem u vezi s neefikasnošcu sudstva i policije, i to je moja najveca frustracija. Mogao bih satima da vam pricam o tome. Ono što se svuda u svetu prihvata kao dokaz, kod nas ne važi, i dovoljno je da kriminalac povuce priznanje i nade par svedoka pa da bude osloboden. To nije samo stvar zakona, nego i mentaliteta. Vlast se ne doživljava kao nešto stabilno, i ako covek treba da bira da li ce da se sukobi sa zakonom ili ce da kaže nešto što ce ga dovesti u sukob s nekom kriminalnom grupom, on uvek bira ono prvo.
S obzirom na okolnosti, takvo ponašanje je racionalno.
Jeste, manje je rizicno ne saradivati s vlastima nego ne saradivati s kriminalom. Mi sada imamo jedan zid cutanja oko svih važnijih slucajeva. Pogledajte slucaj Radeta Markovica. Zašto bi neko rizikovao da svedoci protiv njega, kad ce taj Markovic sutra da izade iz zatvora i da mu ucini nešto nažao? Situacija na relaciji policija“pravosude je dramaticna i mi u roku od dva-tri meseca tu moramo nešto radikalno da uradimo. To se ne odnosi samo na Surcin nego i na Zemun, i na Jagodinu i na Beograd…
Šta cete konkretno uraditi?
Pa, imacemo specijalnog javnog tužioca i uvešcemo specijalni postupak za teška krivicna dela. Taj postupak nece biti specijalan po sadržaju, nego prema prioritetima. Znaci, sudice se po zakonu, ali ne može se na isti nacin tretirati trgovac heroinom i neko ko je obio trafiku, a trenutno se tako radi. Dakle, na teške slucajeve ce se obratiti posebna pažnja, bice poseban izbor sudija, celo sudsko vece ce se baviti time, rocišta ce se zakazivati u minimalnom roku. Kad se izrekne presuda, u zatvor ce se ici odmah, a ne kao sada, kada se na izvršenje ceka po dve-tri godine, pa se predmet u meduvremenu izgubi i na kraju ne bude nikakvih sankcija. Mora da bude jasno da se organizovani kriminal ne isplati jer ce biti skopcan sa realno velikim rizikom.
Zatim, povecacemo efikasnost kriminalisticke policije. Vec sada puno investiramo u tehniku, ljude i strukture koji se bave suzbijanjem najtežih vrsta kriminala. Mi sada imamo difuznu policiju sa oko trideset pet hiljada zaposlenih, od cega je dvadesetak hiljada realno na ulici, a svega par stotina se bavi kriminalom koji je zapravo devedeset odsto brige naroda.
Zar nije jedan deo problema u nepostojanju zakona o finansiranju politickih stranaka, kao što tvrdi dr Vladimir Goati? Neko ko ima novac može kroz stranke da utice i na policiju i na sudstvo.
Ne, u strankama nema para i to je zaludna prica. Naivno je verovati da bi se time rešio problem jer niko ne prijavljuje da je dao ili primio mito.
Da, ali kad je država u besparici, svašta se dešava. Na primer, postoji prica da Cane Subotic finansira neke vidove specijalnih jedinica jer je njihova oprema skupa a u budžetu nema para…
Nije tacno, apsolutno ništa se ne finansira. Prvi put cujem za to. Postoje neki vidovi sponzorstva, na primer, kada ja skupim desetak banaka i preduzeca i kažem da smo imali poplave, da ne možemo kampove da finansiramo iz budžeta, ili da nam treba krov za Narodni muzej, i onda oni potpišu neki ugovor.
Korupciju cemo suzbijati kroz poresku kontrolu. Kad vidimo da neciji životni stil ne odgovara njegovim legalnim prihodima, onda cemo ga pitati odakle mu novac, kuca, automobili, školarina za decu u inostranstvu… Nema potrebe da istražujemo koji mu je kriminalac dao pare, dovoljno ce biti da ne ume da objasni odakle mu, pa cemo mu ih oduzeti. Uostalom, zakon o poreskom sistemu vec predvida takav postupak.
I onda taj neko, kao nedavno Nebojša Pavkovic, kaže da mu je žena radila u inostranstvu pa je tamo zaradila pet kuca?
I to se može proveriti. Iz inostranstva cemo tražiti podatke gde je radila, koliki je porez tamo prijavila…
Osim korupcije i kriminala, gradani su zabrinuti i zbog pada životnog standarda.
Životni standard nije pao, naprotiv. Imate jasne statisticke pokazatelje koji govore da su, na primer, 1996. godine prosecnoj porodici bile potrebne dve prosecne plate za potrošacku korpu, a sada je dovoljna jedna. Druga je stvar što su ljudi ocekivali više od promene sistema. Ja stalno govorim da je rušenjem Miloševica završeno samo jedno poluvreme, a da sada igramo drugo, i jako je važno da utakmicu izguramo do kraja
Meni je jasno da nezadovoljstvo postoji, ali ono potice iz povecanih ocekivanja. U vidokrug naroda ulazi sve više mogucnosti, pa raste i nezadovoljstvo što ne mogu da ih sve ostvare. Kad su vam jedine alternative život ili smrt, zadovoljni ste što ste živi. Kad postoji izbor da li da odete na letovanje u Grcku, ili u Crnu Goru ili u Tursku, a ne možete, onda ste trostruko nezadovoljni, pogotovo kad vidite da neki ljudi idu.
Ako neko ima sto mogucnosti, a može da ostvari deset pa je stoga devedeset odsto nezadovoljan, onda je to za mene napredak. Pre dve godine je imao tri mogucnosti, a to je da ne ide u rat, da ne umre od gladi i da se ne razboli, pa je bio zadovoljan sto posto ako je sve tri ostvario.
Ono što ja mislim da je važno jeste da Srbija, prvi put posle niza godina, ima mogucnost da se pokrene u pravcu Evrope. Takva prilika se javlja jednom u pedesetak godina, možda i rede. Prvi put u istoriji mi imamo pred sobom Evropu koja emituje neke pozitivne signale. Kad je Karadorde pisao Napoleonu i tražio pomoc protiv Turaka, dobio je odgovor da je Turska saveznik Francuske u borbi s Rusijom. Slicno je bilo i 1904, kada smo se zakacili s Austrijom oko Bosne, a potom i s Nemackom. Prvi put imamo situaciju da nam spolja ne dolaze prepreke, nego podrška. To je vetar u naša jedra, i ako sada ne iskoristimo ovu šansu, onda ce to biti veca šteta nego što smo propustili prethodne dve.
Jelovnik
Pregovaracki timovi Srbije i Crne Gore ovih dana izjavljuju da dogovora o sudbini federacije nema i da ga do kraja avgusta najverovatnije nece biti. Uprkos tome, vi ste nedavno dali prilicno optimisticku izjavu da ce Ustavna povelja biti doneta u predvidenom roku. Na cemu zasnivate taj optimizam?
Rec je o tehnologiji pregovora koja je pogrešna, a ne o suštini. Politicki je veoma korektno što predstavnici svih partija u Srbiji i Crnoj Gori imaju prilike da se dogovaraju i izraze svoje stavove, ali ako je cilj da se dode do teksta koji bi bio osnova za dogovor, to nije najbolji nacin. Dakle, pitanje je da li nam je prioritet da petnćst stranaka mesecima prica o tome kako ko zamišlja zajednicku državu ili je prioritet da se napravi jedna funkcionalna konstrukcija.
Ja sam ocekivao da ti pregovori upadnu u corsokak i izjavio sam svojevremeno da dvadeset sedam ljudi nisu u stanju da usaglase ni jedan jelovnik. Oni su mi kao odgovor poslali jedan jelovnik iz savezne skupštine koji su svi potpisali “ žao mi je što ne mogu da vam ga pokažem, eno mi ga kod kuce “ i rekli su: „Eto vidiš da može.“ Medutim, tu je posredi jedan mali trik: ja nisam rekao da oni ne mogu da potpišu postojeci jelovnik, nego da ne mogu da naprave novi. Tako su mogli da potpišu i postojeci ustav, ali ovde treba napraviti nešto novo. Da su napravili nov jelovnik, ja bih to shvatio kao dokaz njihove kreativnosti.
S druge strane, dve osobe bi lako mogle da izaberu tri-cetiri jela i da sastave nov jelovnik, tako da mislim da ce se tako i naci rešenje. Mi smo kao Vlada Srbije bili zainteresovani za ekonomski deo sporazuma i taj deo smo brzo i bez pompe usaglasili. Seli smo Filip Vujanovic i ja i rešili smo problem. Usaglasili smo carine, problem inspekcije, uz minimum natezanja. Znaci, ja sam siguran da za ovih deset dana na isti nacin možemo da usaglasimo i taj politicki deo. Jedino pitanje koje bismo mogli da ostavimo otvoreno jeste nacin izbora, ali to nije racionalno, nego arbitrarno pitanje.
Kad kažete „mi“, onda mislite na Vujanovica i sebe?
Mislim da vlade Srbije i Crne Gore to pripreme, a da onda naši poslanici u ustavnoj komisiji to usvoje. Nema potrebe da gosti sastavljaju jelovnik “ dovoljna su dva kuvara.
Investicije
Dosad ste više puta izjavljivali da ste nezadovoljni nivoom stranih investicija u domacu privredu. Zašto stranci ne ulažu više?
Tu postoje dva razloga. Prvi je generalna uzdržanost investitora u poslednjih godinu-dve dana, ne samo u odnosu na nas. Drugi razlog je što smo kasno završili dogovor s Pariskim klubom, i što smo tokom tih razgovora bili optereceni Haškim sudom kao politickim uslovom koji su Amerikanci postavili da bi nas tamo podržali. Tako smo tek u decembru prošle godine odvojili stare dugove od novih. To je bilo neophodno da se investitori ne bi bojali da ce im biti pripisani raniji dugovi preduzeca u koje ulažu. Dakle, dok nismo preko Pariskog kluba povukli tu crtu, nije moglo biti znacajnijih investicija.
Realno, nivo investicija u Srbiji je cetvrtina potrebnog. Nama su potrebne dve milijarde dolara godišnje. To je novac za koji smo izracunali da možemo realno da apsorbujemo, a više od toga ne bismo mogli da upotrebimo.
Kod našeg stanovništva u slamaricama ima oko cetiri milijarde, ali još ne postoje mehanizmi i nivo poverenja koji je potreban da bi ljudi to uložili. Mi se nadamo da cemo kroz ubrzanu privatizaciju za mala i srednja preduzeca stvoriti neke male privredne oaze, tako da, na primer, neki covek iz Šapca vidi da postoji neko preduzece, da je to realna svojina, i onda se reši da kupi deonice jer ce mu to doneti veci prihod nego da sedi na tim parama.
