Šta je obeležilo prvih mesec dana od kako ste na čelu Osečkopoljske i baranjske eparhije?
– U tih mesec dana episkopskog rada upoznavao sam se sa problemima i teškoćama sa kojima se naš narod susreće, kako duhovnim tako i životnim, koji su uvek aktuelni u životu svakog čoveka i svakog hrišćanina pojedinačno. I sami znate da je život ovde veoma težak, i susrećemo se s raznim problemima, ali vera u Boga i crkvu daje nam garant života i opstanka na ovim prostorima.
Rođeni ste u Vukovaru 30. jula 1987. godine i najmlađi ste episkop na ovim prostorima, što za vas to znači?
– Ja po godinama jesam najmlađi, ali s druge strane osećam i veliku dozu odgovornosti prema onome što mi je povereno od strane naše crkve, tj. od našeg Sabora. Veliko je breme episkopske službe i, uopšte, nositi na svojim plećima, i rukovoditi narodom u duhovnom smislu. Svakako da je tu i težina mog poziva koji su mi arhijereji dali u zalog, ali uvek se uzdam u one reči jevanđelja da treba da nosimo svoj jaram, jer je breme Hrisovo lako ako shvatimo suštinu našeg poslanja.
Šta je najviše uticalo na Vaš duhovni razvoj?
– To je svakako božji priziv koji sam dobio da pođem putem bogoslovskih škola, a to je bilo u vremenu opredeljenja koju školu da upišem. To i odlazak u moju duhovnu majku, manastir Krku, koji je za mene univerzitet duhovnosti na ovim prostorima, je ostavilo najveći trag u mom životu. Naravno, dubok trag na mene ostavio je i moj susret sa mojim duhovnim ocem, episkopom Fotijem, sa kojim sam na neki način upoznao šta je to jevanđelje, hrišćanska vera i to kakva je lepota u vršenju i ispunjavanju božje zapovesti. On je čovek vrline koji je plenio svojim životom, i svakako je bio sigurno pristanište svima nama mladim bogoslovima.
U Vašoj prvoj besedi nakon ustoličenja rekli ste da je Vukovar mesto biblijskog stradanja iz čega se da zaključiti da prema Vašem rodnom gradu imate poseban senzibilitet?
– Naravno. Vukovar je mesto mog telesnog rođenja, školovanja, i u njemu sam proživljavao sve teskobe grada kroz period mog života u njemu. Nisam slučajno rekao da je Vukovar mesto biblijskog stradanja, jer on to zaista jeste. Uljuljkane međuljudske odnose koji danas postoje, i koji nisu dobri, trebamo graditi u jednom novom duhu, a to su jevanđeljske vrline, jer su one trajne. Jedino na takav način možemo izgraditi pozitivno društvo. Vukovar zaslužuje da bude jedno mirno mesto kao što je i bio, a mi Srbi ćemo tome doprineti.
„Trebamo širiti ljubav, a ne mržnju“
Vašem su hirotonisanju, između ostalih, prisustvovali i hrvatski nadbiskupi Đuro Hranić i Antun Škvorčević, koji su istaknuli da su zbog prošlog rata poljuljani međunacionalni odnosi koji opterećuju ekumensku saradnju. Verujete li da bi ti međunacionalni odnosi i ekumenska saradnja u neko dogledno vreme mogli biti, ako ne prevaziđeni, barem bolji?
– Svakako da nada postoji. I sam dolazak biskupa na moje ustoličenje je dobar znak da ti naši odnosi treba da se izgrađuju. Ja sam ih i u pozdravnoj reči za trpezom nazvao braćom u Hristu, i zaista ih tako doživljavam. Te naše otežavajuće odnose trebamo prevazilaziti jevanđeljem, a mi to najbolje znamo. Trebamo širiti ljubav, a ne mržnju, i onda će doći i do boljih međuljudskih odnosa.
Uz, ne tako davno, novoizabranog episkopa dalmatinskog Nikodima najmlađi ste episkop u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Duvaju li to neki novi vetrovi u SPC-u?
– Mislim da je crkva tu možda prepoznala energiju mladog čoveka, jer kad je čovek mlad ima i veći entuzijazam i više želi, ali svakako da je mišljenje starijih episkopa u savetodavnom smislu veoma bitno jer od njih se trebamo učiti iskustvu, a sa našom mladošću nadograđivati. To što sam najmlađi ne smatram nekom velikom prednošću, ali svakako velikom odgovornošću.
U slobodno vreme bavite se pčelarstvom, a svojevremeno ste sarađivali i na realizaciji emisije Reč pravoslavlja na Hrvatskom radiju Knin. Koliko danas imate vremena za takve i slične aktivnosti?
– Danas je jedna nova okolnost i nove su obaveze tako da nemam baš puno vremena za aktivnosti te prirode kao što sam nekada imao. Pčelarstvo je bio moj hobi u kojem sam uživao, i tražio neki moj prostor za odmor, a rad na radijskoj emisiji je bilo moje izgrađivanje u jednom drugom obliku misije, a to je putem medija. Smatram da je danas veoma važno biti u medijima, pa svakako i rečju jevanđelja, jer se i tu dobija misionarski prostor koji je neophodan za život crkve.
The post INTERVJU: Episkop Heruvim: „Vukovar zaslužuje da živi u miru“ appeared first on srbi hr.
