Izuzetno mi je zadovoljstvo da Vam predstavim, jednu damu, koja vec dugi niz godina ostvaruje uspehe u raznim oblastima umetnosti a koja je ove godine nominovana i za „Genie Award“.
Ova nominacija predstavlja veliko priznanje kako za nju tako i za sve nas, jer je po prvi put neko nas nominovan za ovakvu znacajnu nagradu. Rec je o gospodji Bisi Scekic.
Nominovani ste za „Genie Award“ u kategoriji za najbolji zvuk na filmu. Recite nam na pocetku kakva je to nagrada?
„Genie Award“ je ekvivalent Americkoj nagradi „Oskar“ i Kanadska Akademija za Film i TV dodeljuje ovu nagradu za najbolja godisnja ostvarenja u oblasti filma. U svakoj kategoriji, bilo da je to rezija, gluma kamera ili zvuk, clanovi zirija koji su profesionalci za tu oblast nominuju po pet izuzetnih ostvarenja. Na Gala priredbi 7og februara bice proglaseni najbolji u svakoj kategoriji, na osnovu glasova svih clanova Akademije.
Sta za Vas znaci ova nominacija?
Mislim da je velika cast kad kolege na ovaj nacin priznaju tvoj rad. Ovo je rezultat mog dugogodisnjeg rada na zvuku u raznim medijima.
U kojim sve medijima ste radili? Kako ste uopste poceli da se bavite ovim pozivom?
Pocela sam karijeru na Radio Beogradu. Ucestvovala sam u prvim koracima radia 202 – programa uzivo. To je u to vrame bilo nesto sasvim novo za Beograd. Grad je oberucke prihvatio stanicu sa opustenim voditeljima i svakodnevnim gostima koji su imali znacaj za Beograd, bilo da se bave zabavom, kulturom ili politikom. Bilo je uzbudljivo i izazovno ucestvovati u pomeranju granica i rusenju postojecih normi u kreiranju i emitovanju programa na Radio Beogradu. Mislim da je najveca tajna uspeha bila mladost redakcije(prosek 24). Mladi ljudi su mnogo iskreniji u kreiranju – ne politiziraju ne pristaju na kompromis, jer jos uvek nemaju sta da izgube. Iako sam bila prva zena koja je na Radio Beogradu dobila posao tonca posle II svetskog rata (69), u svojoj karijeri miksala zvuk za najvece i tehnicki najkomplikovanije i najodgovornije programe uzivo, paradoks je da, iako sam to zelela, nikada nisam dobila sansu da radim na filmu. Film je bio muski bastion i za zenu tonca tamo nije bilo mesta.
Medjutim Vi ste ipak probili taj „muski bastion“ sto verujem da nije bilo nimalo lako?
Da izgleda da sam uspela. Ta zelja da radim na filmu mi se prvi put ostvarila u Kanadi. Paralelno sa radom na CBCju studirala sam Film na Rayerson Univerzitetu. Iako bez kanadskog iskustva dobila sam vrlo brzo sansu da radim na filmu i bila sam spremna da uportebim i pokazem svoj talenat . Za sedam godina u ovom polju, snimila sam zvuk za 12 dugometraznih i 22 kratka igrana fila, CBC Pit Pony TV seriju(18 epizoda), oko 200 epizoda raznih lutkarskih serija, 10 dokumentaraca. Na CBC- ju sam prve dve godine provela na radiju a onda sam presla na TV, gde kao terenski snimatelj zvuka radim na skoro svim emisijama.
Film koji Vam je doneo nominaciju sam imala, Vasom zaslugom, srecu da premijerno gledam. Veoma interesantan film koji svakako treba pogledati.
„Treed Murrey“ („Zarobljen na drvetu“), je prvi igrani film rezisera Njilliam Phillips-a, iako nezavisna produkcija (citaj nije imao milione dolara) postigao je veliki uspeh. Prikazuje se trenutno Torontu a dobio je pet nominacija za Genie Anjard. (za najbolji film, za reziju, originalnu pesmu, montazu dijaloga i originalan zvuk)
Poznato je da rad na filmu zahteva dugih 12-15 sati dnevno cesto u ekstremnim vremenskim uslovima. Da li je zadovoljstvo koje Vam donosi Vas rad adekvatno ulozenom trudu?
Prvo i najvece zadovoljstvo je kad su tvoj rad i talenat priznati, kad te producenti sa kojima si radio zovu za svoje nove projekte, kad ti post produkcija zvuka kaze: originalan zvuk je perfektan ne moramo da radimo nadsinhronizaciju, mozemo da sacuvamo originalnu magiju koju su svorili glumci na sceni i kada za vreme projekcije u bioskopskom mraku svi mogu da „cuju“ sta sam uradila. Veliko zadovoljstvo je da mozes da sretnes i ucestvujes uzivo u stvaranju novih divnih kreacija glumaca, filmskih radnika, koje svi ostali vide samo na ekranu.
Verovatno ste tokom rada imali prilike da sretnete i da radite sa mnogim poznatim licnostima.
Da, lista je duga. Izdvojila bih samo neke: Jon Vought, Aleck Boldnjin, Peter Ustinov, All Pacino, Erick Stoltz, Sarah Polley, Paul Grosh, Cintia Dale, Tia Carrere, Don McKeller, Adam Beach, Snja Smits, Redz Harrington, Nill Simon, Arthur Hiller, Norman Jenjison, Atom Egoyan, Patrisha Rosema…
Takodje bi zelela da naglasim da je zvuk nerazdvojni deo danasnjeg filma. Istorija filma deli se na period nemog i zvucnog filma. Od svih momenata iz istorije filma verovatno najvise ljudi zna za podatak da je prvi zvucni film bio „Dzez pevac“, sa All Johnson-om. Bez tona slika ne bi imala pravu vrednost, pravu magiju kojom nas film uvek privlaci.
Sledeci put kad na filmu cujete: „Ja te volim“, „Moje ime je Bond, James Bond “ ili „Sviraj tu pesmu ponovo, Sam“ (Casablanka), setite se da iza njih, publici uvek nevidljiv, stoji jedan Ton Majstor – „Tonac“, koji je svojim mikrofonom i magnetofonom zabelezio tu presudnu recenicu.
Nasi citaoci su Vas vec upoznali i kao organizatora izlozbi likovnih umetnika. Kako se to uklapa u svet zvuka?
To je moja prva ljubav. Od novca koje sam dobila za svoj 16-ti rodjendan kupila sam prvo platno. Danas u svojoj kolekciji moj suprug Milan i ja imamo preko 150 umetnickih dela. U Beogradu sam imala dosta prijatelja slikara, a kao sto znate Beograd ima vrlo bogatu likovnu scenu i ponekad je bilo tesko stici na sva otvaranja, na sve hepeninge ali, to je bilo nesto sto mi je nedostajalo prvih godina u Torontu.
Sa grupom istomisljenika 1995., upustila sam se u avanturu organizovanja Art Salona. Iako sam vec poznavala veliki broj slikara koji ovde zive i rade, to je bila prilika da sretnem veliki broj novodoslih umetnika, emigriranata pokupljenih u vihoru rata .
Rad na organizaciji, skupljanju fondova bio ogroman ali, kada sam obilazila umetnike i videla koliko se oni zrtvuju, samo da bi kupili materijal, da mogu da rade, stvaraju, samo da se sacuvaju kao umetnici -nije mi bilo tesko jer je to znacilo dovesti publiku za koju oni stvaraju. Na prvoj izlozbi 1995. ucestvovalo je 28, a na drugoj 1996., 40 umetnika, i imali smo po tri gosta iz Beograda.
Oba salona su bila hit. Preko 400 ljudi je doslo na otvaranja cak se od posetioca koji nisu mogli da udju formirao red ispred galerije Del Bello, pa je pokojni Eudjidio, vlasnik galerije, izjavio: da ce morati da kupi vecu galeriju ako nastavimo da izlazemo kod njega. Sledece dva projekta koje smo organizovali Milan i ja, su bile 1997. izlozba Mite Komatine, slikara iz Beograda u „Pradzis“ galeriji, a 2000-te izlozba Dusana Petricica, karikaturiste i ilustratora u Torontu, u galeriji „Mikelandjelo“. Vi ste uostalom pratili taj dogadjaj, prve izlozbe jednog karikaturiste i ilustratora u Torontu, koji su zabelezile sve vodece novine i TV u Torontu i Beogradu. Posebno bih htela da pomenem, da smo uvek imali veliku podrsku sponzora, ukljucujuci i vas , bez kojih svakako svi ovi dogadjaji ne bi dobili zasluzenog nivoa tretman.
Zahvalili smo se g. Bisi Scekic za ovaj ekskluzivni intervju dva dana pred proglasenje dobitnika „Genie“ nagrade.
„Nezavisne Novine“ ce takodje biti na ovoj velelepnoj manifestaciji a citaoce pozivamo da u cetvrtak 7. februara u 20 c, budu kraj TV prijemnika i da drze palceve ovoj izuzetnoj zeni koja je i ovom nominacijom dokazala da je zena vredna paznje i postovanja.
