Da li su ucenjaci proroci? Moje skromno iskustvo govori da katkada jesu: ali, ne prorokuju vradzbinama vec realnim sagledavanjem cinjenica. Pre tri godine imao sam cast da s akademikom Dejanom Medakovicem, sadasnjim predsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti, s tim velikim srpskim gospodinom i ucenjakom, provedem sate i sate u razgovoru na putovanju po Fruskogorskim manastirima: nisam bio svestan da belezim reci na kojima bi pozavideo svaki prorok.
Podrazumeva se, veci deo razgovora, snimljen za radio-program, tada je cenzurisan zbog „neugodnog konteksta“ tako da citaoci „Kisobrana“ imaju retku mogucnost da intervju sagledaju u celovitoj verziji.
Crkva se zalaze
-Koliko Srpska pravoslavna crkva cini kada je rec o nasoj dijaspori?
– Srpska crkva pokusava da sledi egzodus svoga naroda, i da, gde god moze, tim ljudima koji su – bilo na privremenom, bilo na trajnom radu – stvori eparhije, da ih organizuje, poveze… da se eparhije popunjavaju, mahom, svestenstvom iz zemlje – naglasava akademik Dejan Medakovic. – Dakle, Crkva pokusava da ucini nesto za ocuvanje vere i nacioalnog identiteta dijaspore. To je jedan veliki napor koji Srpsku pravoslavnu crkvu staje vrlo mnogo truda, jer nije lako stvoriti jednoga episkopa. Kao sto znate, episkop mora da ima fakultet, mora da ima odredjene godine, dakle ne moze biti suvise mlad, mada se danas to cesto prenebregava, mislim na godine, sto smatram da nije dobro. Tvrdim da episkop koji dobija tako veliku vlast, apsolutnu vlas u svojoj eparhiji, kome se peva „mnogaja ljeta despote“, mora biti na odredjenom stepenu iskustva, koje jedan mlad covek nikako ne moze da ima.
Satanizovanje srpske dece
-Koliko svetovna srpska vlast (ne)potpomaze dijasporu?
– U svakom slucaju smatram da je Crkva ucinila maksimalno u granicama svojih moci – veli akademik Medakovic. – To se mora priznati, to je neoboriva istorijska cinjenica. Ja bih voleo, mada to nije tako, da je i svetovna strana ucinila isto toliko, ili vise, jer, uostalom, i vece su joj mogucnosti. Onda se ne bi moglo desiti ono sto sam video i cuo u Danskoj. Srpska deca, koja su vec ugrozena asimilacijom i koja su i pre satanizovanja Srba, pa i njihovog poroda, izlozena psihickom teroru svojih nevinih, a zavedenih drugova iz skole ( koji su nesto naculi da su Srbi satane, zlikovci, siledzije…) trpe mnoga ponizenja. Ta deca svoj jezik uce iz udzbenika drugog naroda, tacnije hrvatskog, a predaju im, opet, hrvatski nastavnici. To je jedan promasaj, paradoks… To je nedopustivo i pokazuje nedovoljnu brigu matice-zemlje koja je duzna da sa daleko vise paznje prati dijasporu. Nas odnos prema dijspori mora se iz korena izmeniti, decenije su prosle, i mi vise ne mozemo u dijaspori gledati politicke neprijatelje, kao sto je to bilo s emigracijom koju su popunjavali ljudi koji su zemlju napustili usled drustvenih promena, dakle politicki neprijatelji… Nedopustivo je da druga, treca generacija, ciji je egzodus izazvan zbog nezaposlenosti u najvecem broju slucajeva, bude osudjena iz istih, i inace slabo razumljivih razloga.
Danas mozemo postaviti dve prvoklasne reprezentacije fudbalera, dva tehnicka fakulteta u Evropi, da ne govorim kako bi izgledala medicina kada bi smo okupili sve nase lekare u svetu… Isto vazi i za Australiju, Kanadu, Nemacku… ne znam sve gde ne.
Poljaci su primerni
– Da li je problem razresiv?
– Problem je ogroman. Trebalo bi ga razresiti brizljivo nacinjenim planom, iza kojeg bi stajala drzava koja bi pokrila te prazne prostore, ta prazna polja koja nasu dijasporu naprosto teraju u asimilaciju. Ja verujem da se asimilacija u jednoj daljoj perspektivi nece izbeci, to je pesimisticka slika, ali imamo modele Italijana, Poljaka, pa i naroda iz naseg okruzenja, iz kojih mozemo dosta toga nauciti. Primer Poljaka: rade sve da njihova milionska dijaspora izbegne asimilaciju, da ne prekida veze sa svojom otadzbinom. Mi smo svedoci da nasa dijaspora u crnim vremenima cini herojska dela za otadzbinu, da pokaze svoju ljubav i patriotizam. Ogromna pomoc stize upravo iz dijaspore. To se mora prihvatiti kao veliki akt patriotske solidarnosti. Ko to ne shvata, zapada u veliko ogresenje moralne kategorije. Mene interesuju posledice tog saznanja, ako odbacimo i eliminisemo nase verbalne zahvalnice, lepe reci za ogromne napore, konkretne posledice, dakle koliko ce, i da li ce, dobrocinstva dijaspore izmeniti nase okorele stavove. Recimo, pozivaju se na primer Hrvatske, traze dvojno drzavljanstvo… Svi Hrvati u dijaspori automatski imaju sva prava u maticnoj zemlji!! Ta mogucnost za nasu dijasporu ne sme i ne treba da bude presecena ili otezana. Govoreci u globalu, nasa dijaspora je polozila ispit iz patriotizma… Izuzeci su intelektualci koji su javno trazili bombardovanje Beograda, dakle ne rezima, vec svog naroda!
Poraz humanizma
– Svako bombardovanje je kaznjavanje nevinih – istice akademik Medakovic. – Vrlo dobro znam da su strateski ciljevi manje ili nikako pogodjeni, dok civili najvise stradaju. To je moje iskustvo iz vremena 1944. godine kada su Amerikanci tukli 14 bombardmana. I to vece se culo da su unisteni nemacki vojnicki ciljevi, a stradali su iskljucivo civili. Nije pogodjen ni jedan jedini nemacki cilj! Dijaspora je izuzetno osetljiva. Ima sve one nedoumice, zbunjenost koja se moze osetiti u nasoj zemlji, sistem vrednosti koji ne funkcionise… Sve to je kao zakon spojenih sudova. Sve sto je u zemlji nerazjasnjeno, nedoreceno, zbunjeno, iskrivljeno i u bilo kojoj formi deformisano, odjekuje u dijaspori. Onda mi ne mozemo zahtevati jednu homogenizovanu dijasporu koja ce funkcionisati kao svajcarski sat, a istovremeno nemamo to u sopstvenoj zemlji. Isto vazi za Crkvu. Ako je Crkva podeljena, ako u njoj nema discipline, ako se moze desiti da pojedine vladike preko novina pisu svome patrijarhu, obracunavajuci se, polemisuci s njime preko svetovne stampe, to je besprimerno: zaboravljeno je jedno osnovno pravilo ponasanja cije bi krsenje cak i u jednom gradjanskom moralu bilo nedopustivo. Jednostavno, kodeks ponasanja se nagore promenio, pa cak i u slucaju svete licnosti kao sto je patrijarh koji je zaista simbol naseg jedinstva.
Dosta laznih drama
– Kako gledate na problem (ne)uvodjenja veronauke u skolski sistem?
– Ja sam za uvodjenje veronauke kao fakultativnog predmeta. Mislim da se stvara vestacka drama oko toga da li ce nasa deca uciti veronauku. Polazim od stanovista da je evropska civilizacija, kojoj pripadam svom dusom svojom, na osnovama judeo-hriscanske kulture. Ako nasa deca izlaze iz te zone, to je katastrofalna posledica. Deca treba da znaju elemente civilizacije kojoj pripadaju. Kakav ce njihov dalji put biti, to je pitanje sazrevanja, vremena… Znam mnoge moje kolege iz Karlovacke gimnazije, u kojoj se mnogo negovala veronauka, a koje su se kasnije dobrovoljno priklonile levoj opciji. I nije im zasmetalo sto su kao deca detaljno izucavali veronauku. Ali, oni su imali izbor, dakle potrebno je ostaviti deci slobodan izbor. Ako ne znate elemente svoje civilizacije, onda je napustate, secete granu na kojoj sedite. Dileme kao „Da li Bogosloviju treba vratiti u okrilje Univerziteta“ sasvim su neopravdane. Naravno, da je potrebno. Te lazne drame su obicna politicka smira. Teoloski fakultet je izopsten iz porodice fakulteta u jednom vremenu kada smo se bavili takvim nepravednim ekskomunikacijama. Ateisticka religija je isterala jednu drugu religiju, jer nece da joj kvari posao. Evropska civilizacija je ugrozena, a ja ne vidim razloga da je jos i mi iz Evrope miniramo!
– Da li Srbi imaju, prema Vasem misljenju, oformljen nacionalni plan?
– U Vasem pitanju je osetna ironija, i to razlozna ironija. Ne, Srbi nemaju svoj na zdravoj pameti zasnovan nacionalni plan. Za takav plan je potrebno nacionalno jedinstvo, sagledavanje realnih sopstvenih potencijala i snage. Pogresne procene i nemanje nacionalnog plana su kobne za svaku naciju. Nas narod ce vrlo nastradati ako se situacija uskoro ne promeni – rece akademik Dejan Medakovic u konaku jednog fruskogog manastira 1996. godine. – Ne smemo zaboraviti da smo bez oprosta i pomoci nase dijaspore mnogo, mnogo bespomocniji i na moralnom i na svetovnom planu.
