U današnjem broju slovenačkog lista „Delo“, Dik Marti govori o tome kako Evropu boli glava zbog Kosova, kako mu Srbija uopšte nije pomagala u pripremi izveštaja, o tome kako će se Brisel potruditi da sve padne u zaborav i zapravo ne želi da čuje istinu, zašto Euleksu ne veruje, kako su svi znali šta radi Hašim Tači i ćutali, da je CIA manje opasna od Kosova, kako su u Hagu uništeni dokazi o „žutoj kući“, a smeh Bernarda Kušnera govori o njemu samom… PREVOD INTERVJUA SA DIKOM MARTIJEM:
UBIJANJE SVEDOKA, TO JE PRAVI SKANDAL!
U svom izveštaju ste se očito svesno odlučili da pomenete neka konkretna imena, što do sada niste radili baš često. Zbog čega takva odluka?
Bio sam svestan da će to zaista izazvati pravi vihor. Za taj potez sam se odlučio jer su se sva imena koja pominjem, premijer Hašim Tači je takođe među njima, godinama i godinama pojavljivala u policijskim izveštajima, diplomatskim telegramima, kriminalističkim studijama i izveštajima mnogih stranih obaveštajnih službi, od američke FBI do britanske MI6, italijanskog Sismija, nemačke BND do grčke EYP. Na zapadu su, dakle, sve vreme znali šta se dešava na Kosovu, iako niko nije preduzimao mere. Priča je u dlaku slična sadašnjim dramama u Tunisu i Egiptu. Svi su znali da je Ben Ali običan gangster, da je zajedno sa porodicom pokrao sve što je bilo moguće pokrasti. I svi su znali da je Hosni Mubarak diktator, koji već decenijama grubo gazi ljudska prava. Ali, zapadna politika je sve ovo vreme istrajno ćutala. Tek sada su počeli da pričaju o tuniskim gangsterima i egipatskim diktatorima.
Slično su se ponašali i prema Hašimu Tačiju?
Svi su sve vreme znali šta je radio, iako bi o tome najradije i dalje ćutali.
Kao recimo Bernar Kušner, prvi vođa misije Unmika na Kosovu i nekadašnji francuski ministar spoljnih poslova, koga je spopao silovit smeh na novinarsko pitanje da li zna za trgovinu ljudskim organima na Kosovu, a onda je sve zajedno proglasio velikim besmislom?
čovek koji se smeje na tako stravičnu temu time dosta govori o sebi.
Zanimljivo je da niko do sada nije hteo da čačka po toj temi?
Iako je metod jako jednostavan. Na vlasti, recimo, imate grupu ljudi i svi su jako bogati. Ali, istovremeno, istrajno ponavljaju kako bedne su njihove ministarske plate. Odakle onda novac? Italijanska policija je borbu protiv mafije počela upravo tim pitanjem i u mnogim slučajevima je potom lopove i stavila iza rešetaka. Al Kapone je, svojevremeno, u SAD ubio puno ljudi. Ali zbog toga mu nikada nisu sudili. Jedanaest godina zatvora je dobio jer nije plaćao poreze. Ali i tu kaznu bi verovatno izbegao da sudija nije, noć pred početkom sudskog procesa, zamenio celu porotu. Naime, porotnici su bili potkupljeni. To su uradili Kaponeovi ljudi.
Kosovsku priču su svi izbegavali, da li je to bilo preopasno ponašanje?
Puno je razloga za to. Kada je NATO počeo da bombarduje Srbiju i Kosovo, na terenu nije imao svoje čete. Njegova glavna saveznica je bila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Kontakti sa njom su postajali sve tesniji. Tada su svi počeli da pričaju o zločinima Miloševića i srpske vojske na Kosovu. I zapadna štampa je pisala samo o tome. Na jednoj strani su, dakle, bili Srbi ubice, a na drugoj strani nedužni Albanci. Ali, stvari nikada nisu samo bele ili crne. Prava slika je uvek bitno zapletenija.
Nakon završenog bombardovanja, 12. juna 1999. je počeo period kada je NATO polako počeo da preuzima nadzor nad Kosovom. U tom prelaznom periodu je OVK bila jedini pravi gospodar u pokrajini. To, naravno, nije bila normalna, redovna vojska sa generalima i strogo određenom hijerarhijom. Bila je sastavljena od grupa koje su sve vreme rovarile jedna protiv druge. Ti meseci su bili strašni za Srbe. I ništa manje za Albance. Oni su tada, navrat nanos, počeli da »popravljaju« datume smrti svojih najbližih. Samo rođaci onih koji su pali pre 12. juna su, naime, dobili finansijsku pomoć i njihovu penziju. Rođaci onih koji su bili ubijeni posle tog datuma ništa nisu dobili. Datume smrti svojih rođaka, naravno, nisu menjali samo zbog para, nego i zbog časti. Naime, onaj ko je pao pre tog prelomnog datuma je bio heroj, a na onoga ko je poginuo kasnije je pala senka izdajništva.
Da li vam je kosovska strana pomagala u istrazi?
Ne. U Prištini su me, doduše, ljubazno primili. Pobrinuli su se za moju sigurnost, ali od zvaničnih krugova nisam dobio nikakve korisne informacije. Slično je bilo i u Albaniji. Stav Tirane je bio potpuno jasan: Albanija nikada nije pripadala Jugoslaviji, nije bila deo konflikta, zato nemamo nameru i motivaciju za istragu. Ali činjenice su, naravno, bile potpuno drugačije. Danas nema nikakve sumnje o tome da je OVK operisala i na albanskoj teritoriji i da je tamo imala svoje baze, zatvore i da su tamo ubijali zarobljene ljudi. Nekoliko grobnica su već našli.
Albaniju ste, naravno, već posetili. Da li ste možda pogledali i zloglasnu »žutu kuću« u selu Ripe kod Burela u centralnom delu države, gde su »operisali« pobijene zarobljenike?
Za tim nije bilo nikakve potrebe, jer tamo sada ničega više nema. Pored toga, ta nesrećna »žuta kuća« je samo mala mrvica u inače dosta zapletenom mozaiku kosovske drame. Ali, tamo su bili neki moji svedoci.
Ekipa haškog tribunala za zločine na teritoriji nekadašnje Jugoslavije je uništila sav dokazni materijal koji je našla u toj »žutoj kući«. Da li se to desilo namerno?
Informacije o nezakonitoj kosovskoj trgovini ljudskim organima su, u javnosti, počele da kruže 2003. godine. U vrhu Unmika i haškog suda su se godinu dana kasnije odlučili za temeljit pregled te nesrećne kuće. Tada su tamo vodili i grupu novinara. U kući i oko nje su pronašli krvave mrlje, lekove, igle od inekcija i druga medicinska pomagala. članovi porodice K. koja je stanovala u kući su bili jako kontradiktorni u svojim izjavama. Jedan od muških članova porodice je, recimo, tvrdio da su u tim prostorima klali stoku. Jedna od žena je tvrdila da je tamo rodila dete.
Takve kontradiktornosti tada nikome nisu smetale?
Očito ne. Ekipa iz Haga je pokupila pronađene stvari, koje su potom čuvali u kancelariji glavne haške tužiteljke. Godine 2009. sam govorio sa Karlom Del Ponte. Nije mi pričala samo o »žutoj kući«, nego mi je servirala i niz drugih informacija. O logorima OVK i o svojim razgovorima sa ljudima koji su tamo vozili zarobljenike. I pomenula je dokazno gradivo koje su tada nakupili u Albaniji. Zato sam otišao u Hag da bih lično pogledao predmete iz »žute« kuće. Ali moje iznenađenje je bilo potpuno. Naime, rekli su mi da su dokazi bili nevažni i da su ih zato uništili. Materijal su, naime, uništili u vreme dok je Karla Del Ponte bila još uvek tužiteljka, a o tome je nikada nisu obavestili. Objasnili su mi da se pri tome radilo o, u suštini, normalnom postupku.
I ubedili su vas?
Nikako. Dokazni materijal se, naime, ne uništava tek tako. Nigde na svetu.
Zašto ne?
Prosto zato jer se tokom naredne dve-tri godine mogu naći novi dokazi, novi svedoci koji bi znali da nešto više kažu o događajima u Albaniji i u toj zloglasnoj kući. Takvi dokazi se, po pravilu, uništavaju tek kroz dvadeset, trideset godina. Kada je priča završena, a ne odmah nakon što su ih našli. U Hagu su mi priznali da je to bila greška. Nenamerna greška. Da su to uradili zbog smrada koji se širio iz tih albanskih dokaza…Za mene je to neverovatno i neprihvatljivo izvinjenje.
Da li vam je Karla Del Ponte i konkretnije pomagala u ovom slučaju?
Ne, potvrdila mi je neke stvari koje sam već otkrio.
Da li vam je možda pomagala Srbija?
Srpski tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević sada tvrdi da nam je jako pomagao i da je, u lovu na istinu, već čak i dalje od moje istine. To, naravno, nije tačno. Iz Beograda nisam ništa dobio. Izvori koje sam koristio u sastavljanju izveštaja nisu ni iz Srbije i nisu ni iz Rusije, kao što se to dugo »namigivalo«. Nadao sam se da će mi ruske obaveštajne službe pomoći nekom informacijom, ali to se nije desilo.
Mislite li da u Moskvi znaju dosta o tome šta se dešavalo na Kosovu?
Mislim da Rusi znaju mnogo toga, ali od njih nisam ništa dobio. Niti su probali da se povežu sa mnom. Sve informacije, obuhvaćene izveštajem, su isključivo iz Albanije i sa Kosova.
A Evropa? Kako se prema vama ponašao Euleks?
Stvar je donekle zapletena. U Euleksu je nekoliko jako profesionalnih ljudi, koji bi želeli da dobro obave svoj posao. Ali uslovi u kojima rade su očajni i neprihvatljivi. Tu nema nikakve tajnosti. Svi prevodioci su domaćini. Puno je lokalnog osoblja. Zato iz Euleksa sistematično cure i najpoverljiviji podaci. Euleks, recimo, ima dostup do baze podataka kosovske policije, do podataka o vlasnicima automobila, ali to im ne pomaže puno, jer kosovska policija odmah sazna ko je iz Euleksa »kopao« po bazi podataka i koga je tražio. Drugi problem su stalne promene osoblja.
Pripadnici Euleksa stalno dolaze i odlaze?
Onome ko dođe iz Belgije ili recimo Irske je potrebno nekoliko meseci da upozna atmosferu, način rada i kada se uvede u posao, vrati se odakle je došao. Zato su rezultati porazni. Međunarodna zajednica nije nigde u svetu uložila toliko novca u svakog pojedinog čoveka kao što je to uradila u slučaju Euleksa. Ali nema nikakvog efekta. Euleks na Kosovu sam stvara kontradiktornosti. Albanski šofer koji je zaposlen u Euleksu dobija hiljadu evra plate. Plata kosovskog policajca je trista, sudijina petsto ili šesto evra na mesec. Toliko zarađuje čistačica u međunarodnom predstavništvu. To nije dobro.
Euleks dakle nije prava institucija za istraživanje zločina koje pominjete u svom izveštaju?
Kada bih ja bio advokat svedoka, ne bih svojim strankama nikada savetovao da svedoče pred takvim Euleksom. I to ne zato jer ne bih verovao ljudima iz Euleksa, nego zato što oni rade u takvim okolnostima u kojima ne mogu da zaštite svedoke. Po ugledu na haški sud, identitet svedoka treba otkriti 30 dana pre početka sudskog procesa. To je, na Kosovu gde uopšte nemaju zakon o zaštiti svedoka, potpuno nedopustivo, jer u tom međuvremenu može svašta da se desi. Poznati su slučajevi kada su svedoke tako zastrašivali da nikada više ni usta nisu otvorili. U procesu protiv Dauta i Ramuša Haradinaja je odbrana našla čak 40 svedoka, ali desetoro ih je ubijeno. Onako usput. To je veliki problem za nacionalno i međunarodno pravosuđe. Ubijanje svedoka je pravi skandal, a ne moj izveštaj.
Ali o tome za divno čudo niko ne govori?
Jer se boje. Kosovo je mala država. Svi se međusobno poznaju, što pre ili kasnije dovede do »incestoidne« atmosfere. Bio sam bukvalo šokiran kada sam video da nekadašnji vodeći ljudi Unmika zauzimaju položaje koje plaća kosovska vlada. To naravno nije nezakonito, ali takav promiskuitet ne bi mogao da bude primer poštene i nezavisne politike. Nekadašnji drugi čovek Unmika je danas, recimo, na platnoj listi gospodina Haradinaja. Nekadašnji pripadnik Unmika je savetnik premijera Hašima Tačija. Da li se u takvoj atmosferi zaista može pripremiti pošten sudski proces?
Premijer Hašim Tači je ovih dana zapretio da će objaviti imena svih svedoka koji su sa vama razgovarali.
To je pretnja, pritisak na svedoke, o kom smo već razgovarali. Naravno da je to nedopustivo.
Rekao je da će vas tužiti. Da li ste već dobili poziv da dođete na sud?
Ne još. Ali na takve stvari sam navikao. To za mene nije ništa novo. I Poljaci su mi pretili tužbom nakon što sam objavio izveštaj o tajnim operacijama CIA, ali kada je istina počela da izlazi na dan, očito su se predomislili.
Odakle su vaši svedoci? Sa Kosova?
Sa Kosova i iz Albanije. Više od toga ne mogu da kažem. Ti ljudi nisu bezbedni nigde na svetu.
Kako se vi osećate u svemu tome? Tokom zasedanja parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strasburu su vas neprekidno čuvali?
Priprema izveštaja o CIA i moj obračun sa njom je bio bitno lakši. Do podataka sam došao pomoću ljudi koji rade u CIA ili su neposredno sa njom povezani. CIA zapravo nije tako opasna kao što se čini na prvi pogled. CIA ne namerava da pobije moje svedoke. Ni mene. U to sam ubeđen. Kosovo je sasvim druga priča. Tamo su još uvek klanovi, vlast je tesno povezana sa kriminalnim strukturama. Na Kosovu se još uvek kunu u krvnu osvetu. Kao nekada na Siciliji.
I albanski premijer Sali Beriša je bio jako kritičan prema vašem izveštaju?
Mislim da je bio jako nervozan. Moj izveštaj je spretno iskoristio za domaću političku upotrebu. Predstavio ga je kao pretnju od spolja. To je stara politička prevara. Političari uvek traže protivnike, unutrašnje ili spoljne, da bi onda lakše vladali domaćom političkom scenom. Sali Beriša ima sada kod kuće jako velike probleme, zato mu je ovaj izveštaj zapravo jako dobrodošao.
Kažete da ne verujete Euleksu. Šta mogu Amerikanci da urade u ovom slučaju?
Amerikancima više verujem nego Evropljanima. Zašto? Jer su omiljeniji na Balkanu. Mislim da bi rešenje iz SAD za Kosovo bilo lakše prihvatljivo nego bilo kakva naredba iz EU. Brisel se tu baš puno ne uzima broji. Kao ni Euleks. Tu su spremni da poslušaju samo Amerikance. I u Stejt Dipartmentu sada ozbiljno premišljaju šta uraditi. Više no značajna je izjava Tomasa Kantrimena, jednog od pomoćnika Hilari Klinton i dobrog poznavaoca Balkana, koji je pre nekoliko dana rekao da u Stejt Dipartmentu jako ozbiljno shvataju moj izveštaj i da su spremni na saradnju. To nije nevažna stvar. Jer je Tačija za lidera Kosova izabrala demokratska stranka, u njenom imenu Ričard Holbruk i Medlin Olbrajt. Suprotna strana tvrdi da je spasavanje Tačija besmisleno, jer se više ne može sarađivati sa političarem sa kojim su već petnaest godina samo problemi. Tači se, naime, stalno pojavljuje u izveštajima stranih obaveštajnih službi kao čovek koji je neposredno povezan sa organizovanim kriminalom. Ali ko bi zamenio Tačija? Na to pitanje ni u Vašingtonu nemaju pravi odgovor.
Problem je i u tome što je Kosovo zapravo američki projekat. Vašington se najviše zalagao za nezavisnost Kosova. Evropska Unija je u tome uglavnom samo klimala glavom?
To je tačno. Ali Amerikanci su izuzetno pametni. Taj projekat su mudro prepustili Evropljanima. Tako je Kosovo preko noći postalo evropska glavobolja.
I šta će onda da uradi Evropa?
Bojim se da će Brisel učiniti sve da slučaj što pre utone u zaborav. Sada govore da neću da dam dokaze Euleksu. To ne mogu da uradim. Mojim svedocima sam obećao da se im ništa neše desiti. Zato te ljude jednostavno ne mogu da izdam i da ih prepustim tragičnoj sudbini nekih drugih svedoka na Kosovu. Kada bih njihova imena dao Euleksu, istog trenutka bi se našli u smrtnoj opasnosti. Jedino rešenje je posebna istražna jedinica van Kosova, sa posebnim ovlašćenjima i sa jako ozbiljnim programom zaštite svedoka. Što znači da bi ti svedoci sa svojim porodicama morale da žive u inostranstvu, pod novim imenima. To je jedino rešenje. Evropa to nikada neće prihvatiti. Jer zna da bi moji ljudi, pomoću takvog rešenja, zaista progovorili. I otkrili da je dobar deo evropske politike sve vreme znao šta se dešava na Kosovu. Da li mislite da Brisel želi da čuje tako nešto?
U svom izveštaju kažete da ste njime hteli da postanete glas onih ljudi sa Kosova, iz Albanije i iz Srbije takođe, koji već godinama uzalud traže istinu o svojim nestalim rođacima i koji žele da stanu na put nekažnjavanju za zločine počinjene tokom nedavnog rata.
Da. To sam učinio za njih, ali za svoj unutrašnji mir. Mnogi poslanici u Strasburu su mi govorili o hrabrosti. Iako se ne radi o hrabrosti. Zato bih hteo da podsetim na reči generala Carla Alberta dalla Chiese koji je, tokom sedamdesetih, pobedio terorizam u Italiji i potom tu svoju bitku platio životom. Poginuo je u atentatu u Palermu, zajedno sa ženom. Kada su ga pitali o hrabrosti, uvek je odgovarao: »Postoje stvari koje ne radimo zbog hrabrosti, nego zato da bi jednom mogli mirno da pogledamo u oči svojim unucima i svojoj deci.«
