Moja elegancija pre je posledica loše konkurencije. Mnogi politicari ostali su i svojim izgledom u vremenu pre trideset godina, kada im je i ideologije nestalo Veliborka Staletovic
Pa to je neozbiljno!
Ovo je bila prva reakcija Zorana Živkovica na ponudu da razgovaramo o temama koje nikako nisu vezane za njegovu politicku i, trenutno, ministarsku profesiju. Potom je malo razmislio, osmehnuo se i odvratio: „Što da ne? Vidimo se…“
Reporter: Obicni ljudi smatraju da policajci uživaju samo u hapšenju. Uživa li ministar policije još u necemu?
Nemam odnos prema hapšenju kao cinu, jer nisam policajac profesionalac, vec politicar na mestu policajca, tako da hapšenje definitvno nije nešto u cemu uživam. Poslednjih sedam-osam godina politika je potpuno dominirala mojim životom, i s te strane, uživanja je bilo 24. septembra, 5. oktobra, kao i 1.aprila.
Ali, šta je s obicnim, životnim užicima?
U trenutcima kada sam s porodicom, odnosno sa svojom decom, najviše uživam. Otkad sam u Beogradu, vrlo je malo takvih momenata, ali je i ranije bilo tako. Volim da idem u pozorište i trudim se da predstave gledam i sada kada imam manje vremena. Pre mesec dana bio sam u Sarajevu i imao jedno slobodno vece, te sam otišao u pozorište, bez protokola, sam. Volim da budem s prijateljima i onda kada to nisu samo poslovni ili politicki sastanci, jer mnogi moji poznanici i prijatelji iz gimnazijskih dana nisu politicari, pa se s njima cesto vidam vikendom. Volimo dobro da pojedemo (što se vidi!) i da popijemo dobro pice u malim kolicinama.
Idete li još uvek na fudbalske utakmice, mada niški Radnicki nije više ono što je nekad bio?
Domaci fudbal uopšte ne gledam. Bio sam na nekoliko utakmica u zadnjih mesec dana onako protokolarno, a poslednji put sam bio na fudbalskoj utakmici u Nišu kada je Radnicki igrao u kupu Uefa. Bilo je to 1981.godine. Išao sam na sve košarkaške utakmice, a i rukomet sam pratio redovno.
Jeste li se bavili nekim sportom?
Nisam trenirao, ali bila je jedna ekipa koja je decenijama zajedno igrala basket.
Uvek lepo mirišete. Kako vam to uspeva?
Nemam omiljeni parfem. Znam kako miriše mnogo ženskih, ali mi je potpuno svejedno koji muški parfem stavljam.
Koji sada nosite?
Obican after-šejv žilet, a koristim farenhajt.
Koliko vam supruga pomaže u izboru parfema?
Ona pomaže u mnogim drugim stvarima, a parfeme kupujem kada vidim da mi ga je ponestalo, i to je uvek bez plana. Oduvek sam ih ja kupovao njoj.
Sigurna sam da vam supruga bira lepe košulje, možda kravate ili odela? Ko uopšte brine o vašem looku?
Da, ona pomaže, ali biram ipak ja. Nemam neki poseban odnos prema modi. Oblacim stvari u kojima se osecam komotno, ali i pre nego što sam poceo da se bavim politikom, radio sam takve poslove da sam morao da izgledam solidno. Zato je meni odelo zapravo radna odeca. Najvažnije je da se što manje gužva i da je u nekoj „politicarskoj“ boji, a i kažu da ako nosite tamnije boje, izgledate mršavije.
Nemojte biti tako skromni. Uvek ste doterani i vrlo elegantni…
Ma, to je pre posledica loše konkurencije. Mnogi politicari su i izgledom ostali u vremenu pre trideset godina kada im je i ideologija nestala. Ili, ne pridaju pažnju svom izgledu. Zato medu njima nije teško izgledati elegantno.
Verujete li u ljubav?
Da, jer ona je najvažnija.
A vaša supruga?
Cini mi se da veruje.
Koliko teško vam pada razdvojenost od porodice?
Tek kada sam s njom, vidim koliko mi nedostaje, a kada nisam, onda se trudim da poslom, koga uvek ima dovoljno, potisnem brigu. Moja supruga radi u Beogradu poslednjih nekoliko meseci, a deca su kod bake i deke. Vidam ih jednom sedmicno.
Deca vam najviše nedostaju?
Da, deca su mala. Cerka Milena ima devet i po godina, a sin Marko tri i po. Prošle nedelje bili smo na cetiri strane: ja u Beogradu, supruga u Nišu, cerka u Sokobanji sa školom, a sin na Kopaoniku.
Koliko ste se ranije posvecivali svojoj deci?
Milena se rodila 1991, a ja sam od januara 1994. poslanik. Više me je vidala na televiziji nego kod kuce. Marko je roden 21. septembra 1997, baš na dan izbora, i to onih koje je Demokratska stranka bojkotovala. Odvezao sam suprugu u porodilište, a u stranci u Nišu pravili smo žurku za svoje clanove koji su radili na antiizbornoj kampanji. Bilo je oko pet sati po podne. Ona se porodila oko deset. Rekao sam joj da imam dve stvari da joj kažem: dobra vest je da je dete dobro, a loša da Šešelj dobija veliki broj glasova. Kada sam došao u prostorije stranke, prvo su me pocepali, znate ono – košulju. Pred ponoc je došao strani posmatrac kome ništa nije bilo jasno: stranka bojkotuje izbore, Šešelj ima ogroman broj glasova, a kod nas veselje. Pitao je šta se dogada. Rekao sam mu da sam ja dobio. On kaže kako ste dobili kad ne ucestvujete, a ja sam mu rekao: Dobio sam dete. Sa cerkom sam provodio vikende, subotom ujutro smo išli na dorucak na mekike koje su se prodavale na autopijaci u Nišu. S Markom sam mnogo manje. Niceg posebnog nema u našim životima, osim što se, nažalost, retko vidamo.
Nedostaje li vam i domaca kuhinja?
Ne bi se po meni moglo videti, ali odlicno kuvaju i moja majka i tašta i supruga.
Kako se u Beogradu hranite? Imate li vremena za beogradske kafane?
Retko a da to nije poslovno. Kada imam vremena, onda odem u Tabor, Verdi, Kalemegdansku terasu, pivnicu u Cetinjskoj i Sindelic.
Kako doživljvate susrete s ljudima koje ste i ranije poznavali? Mislite li da vas sada prepoznaju kao prvog policajca u zemlji ili ste za mnoge onaj stari Zoran Živkovic?
Dok sam bio gradonacelnik Niša, doživljavao sam da mi ljudi s kojima se poznajem više od dvadeset godina prilaze sa „gospodine“, persiraju, biraju neke posebne teme. S njima odmah prekidam tako da pricam jer zaista nema potrebe da menjamo nacin komunikacije.
Mislite da se niste baš nimalo promenili?
Promenio sam se možda fizicki, ali imam nove poznanike i stare prijatelje. Promenio sam cigarete pre šest meseci, ali sam ostao kod niških. Dvadeset godina pušio sam moravu bez filtera. Dok boravim u Nišu, odlazim na ista mesta kao i pre. Imam problem kada hocu da odem u pozorište i kada hocu da kupim kartu, pa niko nece da mi naplati, što nije u redu, a i daju mi obicno mesto u prvom redu od koga boli vrat.
Nema novih prijatelja…
Mislim da se teško stvaraju prava prijateljstva posle gimnazije, i nisu to ona proverena prijateljstva. Ovo sada su poznanstva, ili kolegijalna ili partijska, ali takode su vrlo intenzivna.
Jedan ste od retkih ministara koji ne gasi mobilni telefon.
Imam dva broja u aparatu i zaista nema razloga da se krijem, jer je ono što radimo javno.
Šta je za vas uspeh?
Ostvariti cilj a da pri tome nikoga ne povredite, odnosno da vecina bude zadovoljna.
Šta je najveci životni uspeh Zorana Živkovica?
Prvo, to što smo supruga i ja uspeli da sacuvamo porodicu i pored razdvojenosti i životnih problema, a drugi veliki uspeh je da sam video Miloševica u pritvoru i sve ono što se desilo da bi do toga došlo.
Kada ste se poslednji put iz duše nasmejali?
Nije se desilo ništa posebno što bi bio povod za zdrav smeh. I vicevi koji se pricaju imaju onaj crni prizvuk i kasnije vidite da uopšte nisu smešni. Ponekad se smejem nastupima radikala u skupštini. I serija Simpsonovi odlican je razlog za smeh.
A zaplakali?
Secam se dobro – 5. oktobra, od suzavca ili onoga što je baceno na nas.
