Da li je Zapad davanjem nezavisnosti Kosmetu podigao u Evropi još jedan zid, skoro dve decenije posle rušenja onog u Berlinu
Mora da se Osama Bin Laden sada slatko smeje. Ostaće zabeleženo u istoriji da je Avganistan prvi priznao Kosmet kao nezavisnu državu. Da sam na mestu političara u Prištini ozbiljno bih se zabrinuo. Jer, jednu zapadnu kolonijalnu tvorevinu, Kosmet, međunarodno je priznala čista američka kolonija Avganistan. Razbojnici iz Kabula saopštili su da je vlada Avganistana to učinila „jer je Srbija svojevremeno podržavala sovjetsku okupaciju Avganistana”.
Verovatno oni u Kabulu danas i ne razlikuju Srbiju od one nekadašnje Jugoslavije, jer Jugoslavija nikada nije priznavala sovjetsko vojno prisustvo u Avganistanu i zbog toga u Kabulu i nije bio ambasador SFRJ, već samo otpravnik poslova. Kao što je u to vreme i otpravnik poslova ambasade Turske u Kabulu bio Husein Avni Bosthali, a otpravnik poslova ambasade SAD u Kabulu Džon Glasman. Sve u vreme sovjetske vojne okupacije Avganistana. Lično sam poznavao dotičnu gospodu sa koktela u turskoj ambasadi u Kabulu, inače najvećoj ambasadi posle sovjetske. I sada smo mi kao podržavali sovjetsku invaziju na Avganistan, jer smo u Kabulu tada imali otpravnika poslova, a Turci i Amerikanci nisu, iako su i oni imali otpravnika poslova. Istina, Avganistanci su na taj problem gledali malo suptilnije, pa su oni imali svog ambasadora u Beogradu; bio je to gospodin Mangal, čiji je brat general Mangal bio guverner provincije Nangarhar. U Džalalabadu u leto 1989. godine general Mangal mi je objašnjavao zašto je njegova provincija svetski rekorder u proizvodnji opijuma. Bila je velika vrućina u palati bivšeg avganistanskog kralja gde smo razgovarali, u daljini su se beleli vrhovi Tora-Bore i Spin Gara, planina u kojima sada verovatno pije čaj Osama Bin Laden.
Kada sam se posle nekoliko dana iz Džalalabada vratio u Kabul, šef KHAD-a, odnosno tajne službe Avganistana, general armije Ghulam Faruk Jakubi pričao mi je kako je na školovanju u Istočnoj Nemačkoj, u školi Stazija imao seminar tokom kojeg je saznao da je Kosmet u svim analizama na prvom mestu idealnih terena za proizvodnju i distribuciju droge u Evropi. Tri godine kasnije u Kabul su ušli američki saveznici mudžahedini i pobili oko 50.000 ljudi. Amerikanci su ih odmah priznali. Zatim su došli talibani, proterali iz Kabula mudžahedine, pa su i oni pobili nekoliko desetina hiljada ljudi. Ubijali su žene na fudbalskom stadionu u Kabulu, vešali su ljude po banderama avganistanskih gradova. Onda su Amerikanci predložili talibanima velike poslove u vezi sa trasom budućeg naftovoda, pa su „crne turbandžije” putovale po Teksasu i razgovarale sa političko-naftnim vrhom Amerike. Nisu se dogovorili o ceni, pa su ih Amerikanci uzeli na nišan.
U međuvremenu je Osama Bin Laden vredno radio i putovao. U Tirani je 1995. godine imao sastanak sa Hašimom Tačijem, Ramušom Haradinajem, tada već bivšim šefom albanske tajne službe SHIK, Baškimom Gazidedom i sadašnjim albanskim premijerom Sali Berišom. O čemu su sve tada razgovarali mogu da pretpostavim. Nešto je o tom sastanku svojevremeno zavapio i američki senator Pat Roberts iz bezbednosnih struktura Kongresa. Pa je posle ućutao. U oktobru 2001. u Sofiji su se sastali Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja, i Muhamed el Zavahiri, brat zvanično drugog čoveka Al Kaide dr Ajmana el Zavahirija. Pričao mi je o tome Ralf Murke, iz obaveštajne službe Interpola, rekavši da su 13. decembra 2000. godine dobili podatak da je „braca” Zavahiri boravio svojevremeno na Kosmetu. Da mi je znati zbog čega? Zbog onih 140 mudžahedina iz jedinice „Abu Bekir Sadik” u oblasti Drenice, ili onih 40 mudžahedina iz jedinice „Bravo” i „Bravo-1” takođe u Drenici? Da li u Vašingtonu nadležni znaju sve to? Pa, naravno da znaju! Da li im je zbog toga barem neprijatno? Nimalo!
Ne čudi me što američki predsednik Džordž Buš nikako ne uspeva da shvati moral državnika Bele kuće. Više me čudi što deo srpske političko-intelektualne elite ne može da spozna da su neredi i ispadi na beogradskim ulicama, zapravo, samo senke kosmetskih duhova koji podsećaju na posledice ubistva na nivou države. Naravno, ne računajući one koji su usput i „popalili” izloge i prodavnice. Nezavisna država Kosovo, to je krizno žarište na Balkanu za dugi niz godina.
A intifada (ustanak) na srpski način posledica je američkog eskapizma (bežanja od stvarnosti) na račun Srbije. I nije toliko znak da se u Srbiji povećava broj ogorčenih ljudi, već je pre reč o stalnom porastu, neverovatno brzom porastu broja poslušnih, pokornih ljudi u redovima srpske elite, koji skoro mirno prihvataju američki stav: „moramo da vam uzmemo Kosovo, da bismo spasili Srbiju”.
Dani pred nama pokazaće da li je noć između prošlog četvrtka i petka sa narodnim mitingom na platou ispred Doma narodne skupštine zaista bio seizmički politički događaj u celoj Srbiji, ili se sve svelo na stvarni zemljotres u okolini čačka? Da li je Zapad davanjem nezavisnosti Kosmetu podigao u Evropi još jedan zid, skoro dve decenije posle rušenja onog u Berlinu? Ili su zapadnjaci dobri u upravljanju, ali užasni u demokratiji. Podela nekadašnje Jugoslavije i preseljenje etničkih grupa u posebne državice pod zaštitom Zapada? Kraj hladnog rata na Balkanu? Ili početak od nule?
