Iako ne toliko atraktivan kao ekspresno razrešenje Dinkića, potez vlasti kojim se rekonstruiše Vlada drugi je pozitivan potez DS, u doduše odbrambenoj i defanzivnoj, iznuđenoj partiji koju ova stranka igra sa stvarnošću i građanima ove zemlje. Vođa G17 upućen je na klupu ekspresno i hladno na opšte iznenađenje takoreći svih. S druge strane, o rekontrukciji se govori barem šest meseci, pa to što nas nisu iznenadili znači da su značajno zakasnili, ali ne i da nisu učinili dobar posao. Za sebe.
Jasno je da su realne prilike priterale Vladu uz zid, da se pretežak balast učinaka te vlade, nadvio nad Demokratskom strankom koja ne želi da sa tim balastom čeka naredne izbore. Zašto bi priznali grešku kada je mnogo jeftinije da odgovornost posredno namiruju razjurivanjem ministara, a ne tanjenjem podrške birača. Takva moneta za potkusurivanje je opšteprihvaćena i svi političari u svetu se, sem jednog ovdašnjeg i bivšeg, bez sentimentalnosti odriču usluga svojih kompromitovanih ljudi. Hirurg čisti tamo gde je gnoj.
Rekonstrukcija jeste dobar i potencijalno isplativ potez ako čitavu stvar pogledamo iz buduće perspektive, a ne iz sadašnjosti u kojoj moramo uzeti u obzir veoma loše, a dominirajuće učinke vlasti. Ako se sve to gleda u predizbornoj kampanji, a pod pretpostavkom da će u narednih godinu dana mnoge stvari bar za malo biti popravljene, ili će nekolike stvari biti popravljene za malo više, tada, u tom trenutku, moći će da se odreknu mnogih današnjih „rezultata“. Tada će biti mogućno reći (a što sada nije) i koji ministri nisu valjali. Mogu se svom snagom obrušiti i na dojučerašnje koalicione partnere i tome slično. Ali, naglašavaće se to što su problemi pravovremeno uočeni i da se efikasno rešavaju. Takve dinamičke, optimističke tendencije u predizbornim kampanjama su bogomdana tema i jesu dobar vetar u leđa. Zbog toga, iako ponižen, Dinkić nije izašao iz vlasti, uprkos svojoj dosadašnjoj praksi.
Rekonstrukcija jeste dobar i potencijalno isplativ potez ako čitavu stvar pogledamo iz buduće perspektive, a ne iz sadašnjosti u kojoj moramo uzeti u obzir veoma loše, a dominirajuće učinke vlasti. Ako se sve to gleda u predizbornoj kampanji, a pod pretpostavkom da će u narednih godinu dana mnoge stvari bar za malo biti popravljene, ili će nekolike stvari biti popravljene za malo više, tada, u tom trenutku, moći će da se odreknu mnogih današnjih „rezultata“.
DS je tek sad, pred kraj mandata, prilično okasnelo, počeo da vuče ozbiljnije poteze. Dosad je uglavnom vođena štetna, neozbiljna i nesigurna politika. Pomenimo samo Rezoluciju u SB UN, ili dodeljivanje Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu… Nešto se, zapravo, dogodilo nakon toga, a koincidiralo je možda sa Skupštinom DS. Od tad je DS počeo samouverenije da „igra“. To svakako nema veze sa Jeremićevim debaklom u kojem je „šef srpske diplomatije“ prošao mnogo gore nego na skijanju, ali, čini se da i te kakve veze ime sa đilasovim usponom u stranci. Ili je pak sve to zbog toga što je doteralo cara do duvara. No, da bismo sagledali stvarnu poziciju DS, moramo da pogledamo i pozicije drugih − gde su i kako su se pozicionirali.
Danas su vladajuće stranke u Srbiji DS i SPS, kao što su opozicione SRS i DSS. Pored partija opozicije i vladajućih partija postoje i one koje nisu samo vladajuće, ili samo opozicione. Nazvaćemo ih, uslovno, lažnom opozicijom i lažnom vlašću. LDP je u lažnoj opoziciji kao i SNS Tome Nikolića, mada se međusobno razlikuju. G17 ponaša se i kao opozicija i kao vlast, dok manjinske stranke mori sopstvena konkurencija. Posebna je, ali ne i nerazumljiva, pozicija Nove Srbije koja još uvek koketira sa bivšim, iako je uveliko sa novim partnerom. Ako bi sve ovo bila neka vrsta horizontalne podele, vertikalna podela odnosi se na ideološku orijentaciju svake stranke i čvrstinu njene ideološke posvećenosti. Na levoj strani je LDP, a na desnoj su SRS i DSS. Njihova posvećenost sopstvenom ideološkom programu limitirana je mogućnošću da participiraju u vlasti, ili podrže vlast kako zbog partikularnih ili ličnih interesa tako i zbog mogućeg benefita koji im za takvu politiku sleduje od birača. Elem, LDP svoj ideološki rakurs ponekad relativizuje jer njegovi birači očekuju da podrži vladajuću DS, dok birači SRS ili DSS takvu stvar tim strankama ne bi oprostili. Svi ostali, manje ili više uspešno, vode dnevnu politiku bez značajnijih programskih utemeljenja i međaša, vođeni isključivo motivom da se što bolje pozicioniraju za predstojeće izbore. Pošto je u takvoj bici prednost ne pominjanje programskih dokumenata i smernica, ne iznenađuje to što SNS i ne žuri i sa usvojanjem sopstvenog programa. Dovoljne su samo nekoliko zvučnih, izlizanih parola kojima nije istekao rok trajanja, kao ona o Evropi i njenoj bezalternativnosti. Tome treba dodati i već proverenu verbalnu torturu o potrebi da se sprovodi socijalna pravda, borba protiv korupcije i kriminala, poboljša sudstvo i državna uprava, da joj se doda glazura od spremnosti da se revidira neka od spornih pljačkaških privatizacija i eto dovoljno materijala da se vodi politika − od danas do sutra.
DS je tek sad, pred kraj mandata, prilično okasnelo, počeo da vuče ozbiljnije poteze. Dosad je uglavnom vođena štetna, neozbiljna i nesigurna politika. Pomenimo samo Rezoluciju u SB UN, ili dodeljivanje Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu… Nešto se, zapravo, dogodilo nakon toga, a koincidiralo je možda sa Skupštinom DS. Od tad je DS počeo samouverenije da „igra“.
Sigurno je, međutim, da i u ovom poslu ima uspešnijih i neuspešnijih. Nekima koji su u prošlosti obećavali kule i gradove sada teže ide. Međutim, gradonačelnih Beograda nema taj problem. On je praktičan čovek, rešava male probleme građana i ne gubi vreme na trivijalna prepucavanja. On je čovek od akcije. I u tome je, primećuje se, uspešan. Toliko uspešan da mu se nije omaklo da debatuje o visokoj politici i daje obećanja, ne samo zbog toga što time, kao, neće da se bavi, već zato što zna koliko je to klizav teren, a koliko je ovaj drugi, teren na kojem igra, nepresušan izvor političkog kredibiliteta. Taj, tzv. inženjerski ili tehnokratski rezon stvara uspešnog političara čak i kad mu nedostaje politički program. Međutim, između uspešnog tehnokrate, inženjera-političara i prodavaca magle postoji velika razlika jer prvi, nedostak političkog programa nadomeštava obiljem malih rezultata, a trgovac magle samo krije sopstvenu nesposobnost velikim pričama. Samo velike priče pokrivaju male rezultate.
Drugim rečima, posle Skupštine DS vidimo izvesnu konsolidaciju te stranke. Pojavio se Dragan đilas čijim političko-inženjerskim sposobnostima ni formalna ni istinska opozicija nema protivmeru, pandan ili alternativu. Drugo, DS na unutrašnjem planu vuče poteze koji joj u najmanju ruku ne mogu doneti dodatnu štetu, a to nije malo. Stranka se iz pozicije „pijanog broda“ vratila na mesto trezvenijeg ključnog političkog aktera koji vuče dinamične poteze, kontrolišući igru, kao i stvarne i fiktivne protivnike. Na taj način doveli su sebe u položaj da im posle narednih izbora najgora moguća varijanta bude stvaranje vladajuće koalicije sa SNS. Za SNS koalicija sa DS-om je, pak, najbolja moguća varijanta. Najbolja kratkoročno jer je za SNS neizvesno šta će od te stranke ostati nakon takve koalicije. A možda to i ne brine dvojac koji je vodi, možda je ona i stvorena za jednokratne političke aktivnosti…
S druge strane, istinska opozicija razdrobljena i o svom jadu zabavljena, ostavljena je na milost i nemilost jednocifrenoj podršci birača čije će se dileme pojačavati, najverovatnije, formiranjem novih − radikalno desnih partija. Ukoliko se te stranke formiraju i izađu na izbore, pobeda DS biće još efikasnija, s tim što nije verovatno da će i DSS i SRS biti parlamentarne stranke, što opet, i ne mora da bude loša opcija.
Drugim rečima, posle Skupštine DS vidimo izvesnu konsolidaciju te stranke. Pojavio se Dragan đilas čijim političko-inženjerskim sposobnostima ni formalna ni istinska opozicija nema protivmeru, pandan ili alternativu. Drugo, DS na unutrašnjem planu vuče poteze koji joj u najmanju ruku ne mogu doneti dodatnu štetu, a to nije malo. Stranka se iz pozicije „pijanog broda“ vratila na mesto trezvenijeg ključnog političkog aktera koji vuče dinamične poteze, kontrolišući igru, kao i stvarne i fiktivne protivnike.
Najveća odgovornost, čak i istorijska, leži na SNS. Videli smo dosad da se ta stranka nije suštinski suprotstavila vladajućoj DS, već da se samo preporučuje kao eventualno bolji (iz)vršilac posla (vlasti). Bila bi to kvantitativna, ali ne i kvalitativna promena, što naravno, skoro nikome nije dovoljno. Značajan broj njihovih birača bili bi, posle saradnje sa DS-om, veoma razočarani. Demokratskoj stranci ta koalicija ne bi bila optimalna ne samo zbog toga što jedna zajednička programska crtica o evrointegracijama nije dovoljna za mirno vršenje vlasti, već i zbog toga što su obe stranke približne snage. Naime, kad su koalicioni partneri približne veličine onda se vlast tako i deli, a u Srbiji se vlast nerado deli, svako želi da ima većinu, bar u svom resoru. Ali, međunarodnom faktoru odgovara mirna i čvrsta, jaka vladajuća koalicija pre svega zbog Kosova i NATO.
Stoga, nije izvesno da nam predstoji burna predizborna godina. Možda će neizvesnosti biti manje nego što se očekuje. Jedni će pokušavati da poprave loše rezultate vladavine, drugi će se dodvoravati biračima i Evropi. DS je u toj priči favorizovan jer je, sem inicijative i poluga vlasti koje su mu u posedu, doživeo i pozitivnu korekciju kursa pred važnu utakmicu. Još (jedino) da se s tim potencijalom ne ugruva naknadnim lutanjima. Za izbore nije bitna odluka birača danas, nego u danu za glasanje. A na to će uticati i niz varijabli od kojih možemo samo da naslutimo neke: svetska kriza, povratak Vojislava Šešelja, nezaposlenost, standard…
Birači i jednih i drugih sve to različito će ceniti. Međunarodni faktor, ma šta to bilo, nekim političkim takmacima neće verovati na reč, nego će ih testirati. A nema boljeg testa lojalnosti od ponižavanja, pa ko duže izdrži. A oni treći politički subjekti, što su razuđeni po celoj političkoj mapi Srbije u ovoj priči su efemerni ili sporedni, jer su sami sebi dodelili to mesto.
