Za Srbiju bi slovenačko-hrvatska evropska priča mogla biti i poučna
Na prostorima nekadašnje Jugoslavije nema geografije bez istorije, a bez istorije očito neće biti ni ekonomije. Veliki Amerikanac Henri Ford jednom je rekao da je ,,istorija koještarija”, a harvardski ekonomista Džefri Saks pokušavajući da objasni šta se sve dogodilo na području bivše Jugoslavije tvrdi da je na tom prostoru geografija očito bila važnija od istorije.
Naime, posle irskog, EU se sada suočava i sa slovenačkim „NE”. Ljubljana je najavila blokadu hrvatskog puta u EU zbog hrvatskog prejudiciranja linije slovenačko-hrvatske državne granice. Kao što su prkosni Irci doveli do krize EU zbog odbijanja da ratifikuju Lisabonski sporazum, tako sada i odluka Slovenije da „prikoči” brzinu hrvatskog ulaska u EU opet potencira dilemu u vezi sa budućnošću EU: hoće li to biti potpuno integralna unija, jedna evropska „superdržava” ili blisko udruženje suverenih nacija. Hoće li nacionalne vlade biti svedene na provincijske vlade, a nacionalni političari imati sve manji prostor za intervencije i odluke? Irci su već rekli šta im je bitno – da li traktorska sedišta ili visina poreza, kako izgleda jedinstvena EU regulativa i šta oni misle o njoj. Nije isključeno da se i predomisle, ali za sada je tako. Irska je članica EU i sve ostale članice moraju da vode računa o mišljenju građana Irske.
Na vrlo plastičan način i Slovenija je ovih dana pokazala šta znači biti punopravan član EU, a šta je pozicija kandidata za članstvo. Nekoliko godina ranije, u vreme kada Slovenija nije bila članica, tu istu razliku Italija je, kao članica EU, demonstrirala u odnosu na Sloveniju. Ljubljana je morala da pristane na zahteve Rima koji se odnose na imovinska prava nekadašnjih italijanskih optanata sa područja Slovenije. Kada je to rešeno, Rim više nije uslovljavao ulazak Slovenije u EU.
Pre godinu dana Hrvatska je odlučila da počne s primenom svog zakona o ekonomskom pojasu na moru koji je donesen ranije, što bi u praksi značilo da bi italijanski i u manjoj meri slovenački ribari imali određena ograničenja prilikom ribolova u delu Jadrana koji Zagreb smatra svojom ekskluzivnom ekonomskom zonom. Iako su se tada skoro sve stranke u hrvatskom Saboru izjasnile da neće ustuknuti i da hrvatska država mora početi sa primenom tog zakona bez obzira na upozorenja iz Rima i Ljubljane da će to usporiti ulazak Hrvatske u EU, vlada premijera Ive Sanadera ubrzo je sporni propis gurnula u drugi plan i istakla da je ulazak u EU prioritet države.
Jasno je da Slovenija neće odustati od svojih zahteva u odnosu na Hrvatsku. Jasno je i da EU ne poseduje mehanizam koji bi naterao Ljubljanu da koriguje svoje stavove, jer Slovenci kažu da ako su oni, ma kako to bolno bilo, svojevremeno morali da uvaže ono što su od njih tražili Italijani, sada i Hrvati moraju da uvaže ono što traži Ljubljana. A sve članice EU imaju pravo veta, konsenzus je način odlučivanja, i svi su barem teoretski jednaki. Za Hrvatsku ostaje, zapravo, da se ljuti na Italiju, a ne na Sloveniju, uz dodatna tri saznanja: status kandidata za ulazak u EU ponekad boli, posebno u ranijim fazama, put ka tom članstvu ima uzlazne, ali i silazne deonice, zemlja kandidat za članicu mora da ima politički sistem dovoljno zreo da preživi loša vremena.
Za Srbiju bi ova evropska slovenačko-hrvatska priča mogla biti i poučna. Ko će se sve, kada, i u kojoj fazi pridruživanja Srbije članstvu u EU prisetiti da određenim zahtevima eventualno i „prikoči” ulazak Srbije u EU? Kandidati za takvo „kočenje” mogu već sada da se naslute. Istina je da još nisu javno istakli svoje „prigovore”, ali ima vremena, Srbija još nije ni kandidat za članicu EU.
Doduše, Srbija je u proteklih osam godina izvršila neke reforme i neke „pseudoreforme”, dok je Zapad pružio Srbiji određenu pomoć, a još više „pseudopomoć”. No, razlika između onoga što se desilo u Centralnoj Evropi od kraja rigidnog komunizma i onoga što se dogodilo u Srbiji jeste u tome što su nekadašnji istočni Evropljani naprosto završili jednu pedesetogodišnju epizodu u svojoj istoriji i ostali ono što su nekada bili, dok se Srbija naglo suočila sa prazninom. Naravno, to se moglo i predvideti, iako je dosta nelogično, jer je Srbija imala i ima relevantnu istoriju koju bi mogla da iskoristi i nastavi mnogo bolje nego što to sada čini. Srbija se, dakle, našla u situaciji da mora da ,,izmajstoriše” sve što može od haotične unutrašnje i političke i ekonomske situacije i onoga što su joj zapadni saveznici i mentori skoro ultimativno govorili da uradi. To nije lako, jer godine socijalizma „sa ovim ili onim likom”, autarkična težnja ka jednoj u suštini ipak ideološki definisanoj utopiji, sve je to ozbiljno devastiralo srpsku inteligenciju. Koja, zapravo, sada i nema jedinstven i jasan odgovor za ustanovljeno načelo „EU regate”, kada se potencijalnim kandidatima za članstvo pojedinačno meri vreme prelaska cilja „realističnih” reformi, a o članstvu u EU sa kandidatima se vode pojedinačni pregovori koji napreduju „prema zaslugama”.
Šta onda uraditi u takvim okolnostima? Pre svega, tačno i na vreme dijagnostifikovati sve moguće „kočnice” i „kočničare”na putu ka EU i odrediti širok spektar svih mogućih poteza „deblokade”. U suprotnom, strategija ulaska Srbije u EU biće u ruševinama, jer neko je pre nas već ušao u EU…
