Znate kako naš narod kaže – svaki probirac nade otirac. Možda je ovo grubo receno, ali cini se da se nekako baš u tom pravcu krece javna rasprava o privatizaciji srpske privrede.
Najbolji primer za to je svakako kragujevacka fabrika automobila „Zastava“, koju ovdašnja javnost doživljava kao savršenu udavacu, ne videci da je zapravo rec o usedelici.
O cemu se u ovom konkretnom slucaju radi?
Nekadašnje vlasti su ne samo širile i podgrevale visoka ocekivanja stanovništva i radnika (te dolazi ovaj, te dolazi onaj, te svi su zainteresovani), vec su pricom o jedinom neprodatom tržištu u regionu precenjivali znacaj „Zastave“. Ono, kako kaže jedan ovdašnji strucnjak za procenu vrednosti srpske privrede, „tržište nije za bacanje, ali pitam se da li bi neko hteo da se uhvati u koštac sa problemima kakve ima kragujevacka fabrika automobila“. Dakle, kad su momci malo bolje pogledali udavacu, ispade da su problemi koje mladoženja treba da reši ogromni: ona vuce za sobom velike dugove, pa porodicu kojoj se ni broja ne zna, a nije ni u cvetu mladosti… I još naucila da troši tude pare: radnici „Zastave“ su sve do pregovora sa srpskom vladom i štrajka redovno primali platu i to u proseku od po 6.000 dinara, dok je taj prosek u privredi Srbije bio 4.000. Kad se sve to sabere i oduzme od miraza – nekako mlada i ne izgleda kao neka dobra prilika. Onda nije ni cudo što Božidar đelic, srpski ministar finansija, tvrdi da je „Pežo“ tek samo „malo zainteresovan“.
E, a sad je vreme da u pricu uvedemo i beocinsku cementaru. Naime, Nenad Canak ide naokolo i stalno postavlja pitanje – koje mu se ocito zbog igre reci veoma dopada – „Cije su naše pare?“. Celnik vojvodanske skupštine pri tome zaboravlja da to pitanje ima i drugu stranu medalje: ciji su naši dugovi?! Kad bi Canak nešto znao o ekonomiji, ne bi tako olako nudio ostavku u slucaju da ne nade kupca boljeg od francuskog „Lafarža“. Prvo zato što je srpska vlada vec podigla vrednost ukupnog kapitala ove cementare sa 100 na 190 miliona maraka; zato što je umesto ranije obaveze „Lafarža“ da u roku od cetiri godine uloži 40 miliona maraka bez garancije, sada dogovoreno ulaganje 70 miliona maraka sa garancijom i na kraju zato što su kratkorocne obaveze cementare (dug prema dobavljacima) skoro duplo vece od njene kratkorocne aktive (vrednost zaliha i potraživanja od kupaca).
Treci aktuelni primer je proizvodnja cigareta. U javnosti se, naime, može cuti da srpska vlada inostranim firmama nudi da u Kragujevcu izgrade fabriku stranih, licenciranih cigareta, koje trenutno na naše tržište stižu nekim krijumcarskim kanalima. Na takvu najavu odmah su se pobunili „nadležni“ iz niške Duvanske industrije (DIN). Hteli bi da ta nova fabrika bude u njihovom sastavu. Zašto bi, pitaju, oni otpuštali radnike ako posao može da im se ponudi u novoj fabrici? I zašto Kragujevcani ne nadu neko rešenje svojih problema kroz automobilsku industriju? Upuceni, medutim, ovakve stavove DIN komentarišu u stilu „hteli bi da voze spejs šatl, a ne znaju ni ‘ficom’ da upravljaju“. Nije zgoreg na ovom mestu podsetiti se ucena kojima nas je DIN izlagao kad god je želeo da iznudi povecanje cena (ne iznose robu na tržište), jer mu je takvo ponašanje omogucavao monopolski položaj na tržištu jeftinijih cigareta. Još veci monopol je ova fabrika imala kad su u pitanju proizvodaci duvana. Zašto je to važno? Zato da taj monopol ubuduce ne bi obuhvatio i cigarete višeg kvaliteta (licencirane). Dakle, jedan od ciljeva (drugi je sprecavanje šverca cigareta i zapošljavanje domacih radnika) izgradnje još jedne fabrike duvana je povecavanje konkurencije (koja je, makar kad je ekonomija u pitanju, iz raja izašla) medu domacim proizvodacima. Veca konkurencija znaci i borbu za vecu efikasnost, vecu produktivnost i tako redom u skladu sa onim što su standardna pravila igre u tržišnim privredama. A ako dodu stranci, valja uci i u trku za sirov duvan, od cega njegovi proizvodaci mogu samo da imaju koristi (vece cene, brže placanje). Fabrikama u Nišu i Vranju se, inace, nude dve godine prednosti (tek kroz to vreme bi se napravila nova fabrika) kako bi se prilagodile novim pravilima igre.
I dok se koplja lome oko ovih konkretnih prica, vozovi prolaze kad je suština u pitanju. Jer, šta je najvažnije u procesu privatizacije? Prvo je da ona bude tako postavljena da se kao njen rezultat dobije efikasnija privreda uz što niže socijalne troškove i drugo da ne bude korupcije, ili, kako bi se to modernim recnikom reklo, da bude transparentna. Što se prvog cilja tice, to znaci da privatizovana preduzeca proizvode i rade sa manjim troškovima i da imaju vece profite. Svakako pri tome valja voditi racuna da se ta efikasnost ne postiže tako što ce stranci kupiti fabriku zato da bi je zatvorili. Socijalni troškovi podrazumevaju što manje otpuštenih radnika, a ako do otpuštanja vec dode (za sada je u opticaju cifra da ce negde oko 400.000 ljudi ostati bez posla, jer ih je toliko prekobrojnih), onda da se za te ljude obezbedi socijalna pomoc dok im se ne nadu nova radna mesta. Upravo prihodi od privatizacije (dakle, ono što bi Nenad Canak hteo za sebe) treba da se koriste za saniranje troškova tranzicije, odnosno viškova radne snage i pokrivanje unutrašnjih i spoljnih dugova. Ministarstvo za privatizaciju Vlade Republike Srbije tvrdi da je upravo iz tih razloga naklonjeno privatizaciji kroz odabir strateškog partnera – što znaci nekog jakog, u svetu poznatog i priznatog preduzeca iz iste delatnosti. Naravno, ostaje da se vidi hoce li to opredeljenje delovati i u praksi, ali se ono, u principu, ne može dovoditi u pitanje, tim pre što su i sve medunarodne finansijske organizacije (poput Medunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke) podržale izabrani koncept.
A kad su korupcija, iliti transparentnost u pitanju, sve ce biti jasno vec nakon pojave prvih javnih oglasa (tendera) za prodaju firmi. Oni, naime, treba da sadrže sve podatke koji su relevantni za proces privatizacije. Sva pravila igre, naime, treba da budu javna i svima dostupna pod podjednakim uslovima. U Ministarstvu za privatizaciju kažu da ce tenderi imati nekoliko kljucnih zahteva koji ce uticati na odabir partnera: na prvom mestu je zahtev za obezbedenje kontinuiteta rada firme (da ne bude kupljena pa zatvorena), zatim je tu visina ulaganja u domacu firmu koja se kupuje, pa spremnost da se ucestvuje u socijalnom programu neophodnom za amortizaciju troškova tranzicije (pomoc otpuštenim radnicima), potom dolazi uticaj na zaštitu covekove okoline i na kraju visina transakcione cene (koliko je ko spreman da plati). Svaki od ovih kriterijuma imace odredenu težinu prilikom donošenja odluke (ponder), sa kojom ce inostrani kupac biti upoznat nakon što pošalje prvu ponudu, koja ga ne obavezuje. Suština je da sve što utice na odabir partnera bude javno (transparentno) jer, kako je primetio jedan strani strucnjak, „iskušenja korupcije bice velika“, pa ništa ne treba prepuštati veri u poštenje. To je ono cime ovdašnja javnost treba zdušno da se bavi, a ne time ko ce šta prodavati.
Ovako kako se sada ponašamo izgleda da mu privatizacija danas dode nešto nalik na fudbal: svi znaju najbolji tim, svi bi da budu selektori i samo što se još pokojne babe nisu ukljucile u celu pricu. No, znate šta još naš narod kaže – mnogo babica kilavo dete.
