Sve do poslednjeg rata, čiji su tragovi u Islamu Grčkom i danas vidljivi gotovo na svakom koraku, Mladen Despot živeo je u svojoj porodičnoj kući zajedno sa suprugom i sinom. Nisu bili posebno imućni, živeli su skromno, ali za tadašnje prilike pristojno. Sin jedinac bi je mali pa je supruga vreme provodila s njim kući, dok je Mladen radio sve što je stigao kako bi im osigurao egzistenciju. Radilo se i gradilo u skladu sa mogućnostima, ali u uslovima boljim no što su danas.
– Pre rata svi smo živeli u ovoj kući. Sam sam je napravio za svoju porodicu, tadašnju suprugu i sina jedinca. Imali smo sve uslove, struju, vodu, bunar, svoj krov nad glavom. Supruga je sa sinom bila kod kuće, a ja sam radio na različitim mašinama, bavio se poljoprivredom, zarađivao gde sam stigao i sve je išlo nekim svojim normalnim tokom – priseća se Mladen.
Rat je, kao i u drugim mestima, ovdašnjim ljudima preusmerio životne tokove. Mladenova izbeglička odiseja trajala je više od deceniju, a onda je odlučio da podnese zahtev za obnovu devastirane kuće i vrati se u Islam Grčki.
Sa suprugom se razišao pa su ona i sin ostali u Srbiji, a on sam krenuo u novi početak, kako bi se reklo, od nule.
– Ni sam ne znam gde, za to vreme izbeglištva, nisam stigao. Bio sam u Kruševcu, Ćićevcu, zatim su nas poslali na Kosovo da bih, nakon nekog vremena, odatle opet pobegao nazad za Ćićevac. Tu sam našao posao i ostao raditi kod jednog gazde sve dok sam boravio tamo. Za sve to vreme povremeno sam dolazio da obiđem zemlju i imanje. Više ni sam ne znam koliko je sve to trajalo. Pre četrnaest godina podneo sam zahtev za obnovu kuće, a ima dvanaest ili trinaest da sam se definitivno vratio – kaže Mladen.
Život u nekoliko kvadrata
U onome što je od kuće ostalo nakon rata, bez najosnovnijih uslova za povratak, rešio je da sačeka državnu obnovu kako bi dalje mogao sam raditi. Nekoliko kvadrata devastiranog prizemlja prilagodio je sebi za život. Narednih dvanaest godina tu je proveo bez struje, vode, sanitarnog čvora, bez krova, ispod ispucale ploče koja propušta kišu i stvara vlagu. Obnova kuće svrstana je u treću kategoriju, rešenje je stiglo, ali do danas ništa više od toga.
– Nisam imao previše izbora. Računao sam da je bolje da ovde sačekam tu obnovu, pa da i sam učestvujem u poslovima. U nekoliko kvadrata sebi sam organizovao život. Tu mi je kuhinja, spavaća i dneva soba, sve u jednom. Jedno vreme mogao sam tako da izdržim, ali je svaka dolazeća godina bila teža. Kako kuća nema krov, a ploče su ispucale, vremenom je sve više počelo da prokišnjava. Voda mi kaplje iznad kreveta. Zimi ložim vatru pa se zbog prevelike kondenzacije stvara vlaga. Vidite da je sad sve crno na plafonu. Nakon procene oštećenja kuće, rekli su mi da je svrstana u treću kategoriju za obnovu i da će mi uplatiti novčana sredstva u određenom iznosu. Pre godinu i po dana tražili su da otvorim račun u banci za uplatu sredstava i to sam odmah učinio. Račun je otvoren, nedugo zatim stiglo je i rešenje i do dana današnjeg sve je na tome ostalo – nemoćno će Mladen.
Bez kiše nema života, a kada počne onda je još gore
Kako god da okrene, kaže Mladen, rešenje za svoje muke ne vidi. Ako kiša pada, ploča prokišnjava u prostoriju u kojoj boravi, a ako je nema, nema čime ni suđe ni veš da opere. Gradske vode nema, a vremenom su propali i bunari u kojima su imali izvorsku vodu.
Priču koju nam Mladen priča potvrđuju i poznanici koje zatičemo u njegovom dvorištu. Islam Grčki je, između ostalog, poznat i po tome što obiluje podzemnom vodom. Tačnije, na svega nekoliko metara dubine, bušotinama se dolazilo do vode. Upravo tako je nastao i bunar pored Mladenove kuće. No, da li zbog detonacija za vreme rata, ili kasnijih bušotina kava* (*bušotine za vodu) u kraju, bunar je ispucao i vode više nema.
Po pitku vodu Mladen mora gotovo kilometar peške do prvog komšije. Tako funkcioniše godinama, u balonima noseći vodu za piće i kuvanje, dok za sve ostalo koristi kišnicu koju, pomoću improvizovanog oluka, uspe uhvatiti u burad.
– Bez kiše nema života, a kada počne zadaje mi glavobolju. Bunar više nije u funkciji pa hvatam svaku kap kiše za svakodnevne potrepštine. Ploču sam par puta sam krpio da ne prokišnjava, ali vreme je učinilo svoje i sada to više nema puno efekta. Komšija me spašava. Od njega donosim vodu za piće, kuvanje. Šta da vam kažem, sve se vrti u krug – priča Mladen.
U sedmoj deceniji života, narušenog zdravlja, bez ikakvih sigurnih primanja, jedino što mu je preostalo jeste da se okrene poljoprivredi. No, i to je morao smanjiti. Iako je godinama pribavljao alat i mašine kojima bi sebi mogao osigurati egzistenciju, sve to i dalje stoji jer nema struje koja je pokretač svega.
– Kako god da se okrenem, problemi su na sto strana. Napravio sam sebi improvizovanu radionicu, kupovao različite mašine u vreme dok sam radio, bavim se bravarijom, kome god šta zatreba tu sam da napravim, ali ništa ne mogu bez struje. Imam bušilice i brusilice, mlin, ali to sve stoji jer ih nema šta pokrenuti. Da mogu mlin upaliti koristio bi i meni i drugima, ali ovako badava stoji. Prihode nikakve nemam, a najgore je što nemam uslove da svojim radom osiguram sebi bilo kakvu egzistenciju. Jedino na šta se još mogu osloniti to je poljoprivreda. Nekada sam imao pet hiljada čokota vinove loze. Danas obrađujem tačno polovinu od toga, i nadam se da neko zlo u vremenu neće naići da bar od toga imam neke koristi. Ovaj kraj poznat je po poljoprivredi i plodnoj zemlji, može se živeti od poljoprivrede ako ima ko da radi. Meni ništa nije teško, koliko god više nije ni zdravlje dobro a ni godina malo, pozajmim traktor pa pravac vinograd. Ali, sve je teško kad je čovek sam, život je težak na svim poljima – sa uzdahom će Mladen.
Pokvario se i polovni agregat
Jedno vreme, kaže, koristio je polovni agregat koji je kupio od komšinice. On je njoj radio neke poslove na kući, a ona mu je kao kompenzaciju dala agregat. Lakše mu je bilo bar da svetlo upali kad mrtav umoran sa njive dođe u kuću. Zbog slabe jačine ni za šta ga drugo nije mogao ni koristiti. U međuvremenu i agregat se pokvario. Danas, kada su dani duži nego zimi, a posla u polju znatno više, nije redak slučaj da Mladen ode na spavanje pre nego što i sunce zađe.
– A šta ću drugo? Ujutro poranim u vinograd, popodne opet tamo ili idem pomoći na njivi nekom od komšija. Kada dođem umoran nemam s kim reč da progovorim, nemam televizor da nešto pogledam, pa odem leći dok se još vidi. Sve sam ovo drugačije zamišljao kada sam se odlučio na povratak. Mislio sam da ću obnoviti kuću, osposobiti radionicu, stvoriti neke normalne uslove da mi se i sin jednoga dana vrati, da i on ima nešto svoje, da ima odakle početi. Sada vidim da od svega toga nema ništa. Ko zna koliko će još vremena proći da se nešto pokrene, i ko zna kakvog ću tada zdravlja biti da još nešto mogu i sam napraviti. Sve je ovo životarenje, daleko od života. Ne mogu od njega očekivati da se vrati kad vidite i sami u kakvim neuslovima ja proživeh više od decenije – pomirljivo će Mladen.
Suvišno ga je, nakon svega ovoga, i pitati da li mu je dosadilo čekanje. A kome i ne bi nakon svih ovih godina? I koliko ih još treba proći da ovaj čovek dočeka obnovu svoje kuće, priključak za struju pa da se za vodu i bunar, nekako, i sam pobrine.
Proces obnove, nedostatak sredstava, lista čekanja, kriza ili nešto treće, uvek je tu milion izgovora za stvari koje se dešavaju pred našim očima, ljude i njihove sudbine koje vidimo, a kao da ne vidimo, opravdanja koja lakše prihvatamo samo da odgovornost skinemo sa naših pleća.
A ko će onda pomoći Mladenu i njemu sličnima, ili smo zaista postali takvo društvo da sve lakše možemo nego pomoći ljudima u nevolji, ma kakve god da su?!
The post Islam Grčki: Život bez struje, vode i krova nad glavom appeared first on srbi hr.
