Prošlo je nešto više od šest godina od kada se Dušan Lakić vratio u svoju porodičnu kuću u Islamu Latinskom. Mnogo duže od toga, tačnije nedugo nakon što ju je u ratu napustio, njegovu zemlju i imanje zauzeo je i obrađivao komšija Marinko. I pored činjenice da se Dušan vratio i da, izuzev zemlje, drugih prihoda za život nema, Marinko je zemlju nastavio koristiti sve do prošle nedelje. Dušan ga je, kaže, upozoravao da nema šta tražiti na njegovoj zemlji ali, osim psovki, zauzvrat nije dobio nikakvu reakciju.
U nedelju je, baš iz tog razloga, otišao na svoje imanje i stavio natpis “Zabranjeno, privatno vlasništvo“. Samo par sati kasnije isti natpis bio je bačen, a Marinko traktorom uzorao zemlju kako bi je pripremio za zasade. Tada dolazi do onoga što je Dušanu ulilo strah u kosti i po prvi put ga nateralo da posegne za lekovima za smirenje.
– Ja sam popodne, zajedno sa bratom od tog istog Marinka, otišao da obiđem zemlju i da i njemu ukažem na problem koji mi pravi njegov brat. Kada smo stigli do njive, u susret su nam išli Marinko i njegova supruga. Njegov brat ga je upitao ko je bacio tablu koju sam ja postavio na svojoj zemlji, i tada je došlo do incidenta. Marinko mi se uneo u lice, opsovao mi mrtvu majku četničku i zapretio da će me ubiti, da će me zaklati i da će mi biti gore nego ’91. godine. Strašne pretnje i psovke mi je uputio da od straha nisam sve ni zapamtio – vidno uzrujan opisuje Dušan.
Iako u prvi mah nije razmišljao da slučaj prijavi policiji, jer kaže kako mu takve psovke nisu prvi put upućene od kada se vratio, nakon par sati ipak je to uradio zbog straha sa sopstveni život. U policijskom zapisniku tačno je preciziran svaki detalj i svaka reč tog incidenta, a povodom istog izjavu je potvrdio i Marinkov brat.
„Samo sam tražio svoju zemlju“
Iako se nikada i ni sa kim nije sukobljavao, naročito ne oko sopstvene zemlje, ovaj put Dušan ističe kako više nije mogao da izdrži nepravdu koja se dešava ne samo njemu nego i drugim Srbima koji o tome ne žele da govore.
– Nisam tražio ništa tuđe, nisam ničije dirao ni ugrožavao, a smatram da su moje vlasništvo predugo koristili. Jedan deo zemlje su mi zauzeli kako bi preko nje napravili seoski put do polja, i zbog toga se nisam bunio iako me niko za to nije pitao. Smatrao sam da ne trebam praviti problem oko toga ako ljudima već koristi, ali ne mogu dozvoliti da mi sve oduzmu kao da me nema ovde. Ja imam sve papire koji potvrđuju vlasništvo nad zemljom, vratio sam se i živim ovde, nemam nikakve prihode jer nemam godine za penziju, a socijalnu pomoć mi ne daju upravo iz razloga što imam svoju zemlju pa mogu nju obrađivati. Da me neko nekada pitao da mu ustupim deo, da neko hoće da radi jer nema svoje, ja bih im pomogao, ali ne mogu dozvoliti da me neko maltretira. Nije on jedini slučaj, još je takvih koji nas ne gledaju ni kao ljude koji su živeli ovde i ranije, ni kao pravoslavce, ni kao Srbe, za njih smo mi isključivo četnici i tako nam se i obraćaju – kaže Dušan.
I prošle godine bilo je kamenovanja kuća Srba povratnika
Pod velom noći, nekoliko osoba je kamenicama i prošle godine razbijalo grilje, roletne, prozore i fasade Srbima koji su se vratili da žive na svome. I o tome je policija napravila uviđaj i zapisnik, ali se o počiniocima i danas ćuti. Sve to navelo je Dušana da zatraži pomoć jer, kako kaže, on više ne može da živi u strahu zbog toga što je Srbin.
– Tri noći ja ne spavam. Prvi put u životu sam tražio lek za smirenje. Ja znam kako me ko gleda i zbog čega, nemam problem s tim ako me neko mrzi zbog toga što jesam, ali želim da živim u miru i da ne strahujem od toga da izađem iz kuće. Šta ja znam šta je u čijoj glavi i na šta je ko spreman i sposoban, ja znam ono što mi je otvoreno rečeno i sa kakvom mržnjom je izgovoreno. Nemam nikoga od komšija u blizini, niko ne bi ni čuo da mi se nešto dogodi. Po prvi put sam zaključan u svojoj kući u strahu za ličnu sigurnost. Zato sam se obratio i policiji, zato sam odlučio i javno da kažem šta se dešava jer kasnije može biti kasno. Niti tražim da ga osuđuju i šalju u zatvor, niti imam novca za advokata da se razvlačim po sudovima, niti me zanima bilo kakva odšteta, samo želim mir i slobodu da živim u svojoj kući i radim na svojoj zemlji bez straha da će me zbog toga neko ubiti ili zaklati – nemoćno zaključuje Dušan.
Nije Dušanov slučaj, bar kada se radi o Islamu Latinskom, jedinstven ni specifičan, no javno o tome niko ne želi i ne sme govoriti. Dok jedni imaju problem sa dokazivanjem vlasništva nad zemljom, drugi imaju problem sa onima koji njihovu zemlju nedozvoljeno koriste godinama unazad.
Na parcelama koje su u vlasništvu Srba najčešće se baca smeće, građevinski otpad koji se dovozi sa različitih strana, imanja se pretvaraju u deponije i tako šalje još jedna od poruka kako, na svojoj zemlji, odavno nisu dobrodošli. Čini se da ih je previše i u onih šest domaćinstava koliko ih se ovde vratilo.
The post Islam Latinski: Komšija mu psovao mrtvu četničku majku i pretio smrću appeared first on srbi hr.
