„Motiv za pisanje knjige sam nasao u zbivanjima koja su usledila posle septembarskog teroristickog napada.
Posle 11. septembra 2001. godine u medijima je prodefilovao citav niz karakternih svedoka koji su nam govorili da pocinioi teroristickog napada na Svetski trgovacki centar nisu „pravi“ Muslimani, da je Islam „religija mira i tolerancije“.
Cesto cujemo da je „11. septembar zauvek promenio Ameriku“. Retko kada cujemo koherentno objasnjenje sta se to zapravo desilo sto je uzrokovalo promene. Po prvi put u svojoj istoriji Amerika je naterana da se suoci sa islamskim fundamentalizmom na nacin na koji je on nasrtao na ostatak sveta skoro zadnjih 14 vekova.
Povod naseg razgovora sa dr Srdjom Trifkovicem je njegova najnovija knjiga koja je upravo izasla iz stampe, a koja nosi naslov: „The Sword of the Prophet“- ili „Prorokov mac“
Vasa knjiga ima i podnaslov, koji glasi: „Politicki nekorektan vodic kroz Islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet“. Kako biste zeleli da citaoci razumeju Vasu knjigu i sta Vas je motivisalo da napisete ovu knjigu?
Motiv za pisanje knjige sam nasao u zbivanjima koja su usledila posle septembarskog tero-ristickog napada. Posle 11. septembra 2001. godine u medijima je prodefilovao citav niz karakternih svedoka koji su nam go-vorili da pocinioi teroristi-ckog napada na Svetski trgova-cki entar nisu „pravi“ Muslimani, da je Islam „religija mira i tolerancije“.
Takodje nam je receno da je Islam kroz celu svoju istoriju bio veoma tolerantan prema Jevrejima i hriscanima; da su Muslimani , kada su ostavljani na miru, uvek bili za toleraniiju i miroljubivu koegzistenciju sa narodima drugih vera, kao i da ekstremizam nije i ne predstavlja glavno odlicje Islama. Sve to, medjutim, naprosto nije tacno.
Mislim da je najvaznija lekija koju smo naucili iz septembarske tragedije ta da verska ubedjenja povlace posledie. Ne moze se negirati veza izmedju Islama i napadaca na Svetski trgovacki entar. Razlog zbog cega se liberalni establisment trudio da nas ubedi da je Islam bezopasan i da ne preti nikome je da njegovi pripadnii ne uzimaju religiju ozbiljno, jer su i svoju izgubili.
Zelja im je da izjednace vrednosti i status izmedju Islama, Hriscanstva, Budizma i prakticno svih ostalih „izama“ koja nam se nude na polju verovanja , sto je veoma opasno. Islam predstavlja opasnost za nasu civilizaiju. On je u sustini agresivan i netolerantan.
Ovom knjigom zelim da ukazem na korene zla koji poticu jos iz zivota proroka Muhameda i koji mogu da se nazru u Kuranu.
Kada govorimo o odnosu izmedju Islama, Zapada i ostalog dela sveta skoro uvek imamo dva suprotna misljenja: jedni veruju da je Islam „religija mira i toleranije“, dok druga strana veruje sasvim suprotno. Da li je moguce govoriti o islamskom fundamentalizmu a da pritom ne budemo obojeni kao netolerantni prema verniima Muhamedanske vere u ovom nasem globalistickom drustvu?
Vrlo je tesko bas zbog toga sto ce, kako ste upravo rekli, „globalisti“ uvek insistirati da je pogresna i neosnovana tvrdnja da Islam predstavlja opasnost po nasu ivilizaiju. Oni ce uvek pokusati da izjednace sve vere i religije, a u sustini ce pokusati da negiraju njihove vrednosti.
Ali ako pogledamo osnovni tekst, istorijske zapise – konkretno, sta islamska tradiija govori o Muhamedovom zivotu, o tome kako se ponasao prema jevrejskom zivlju u Medini, o tome kako su se njegovi naslednii, prva cetiri kalifa, odnosili prema porobljenim narodima u Mesopotamiji, Siriji, Pales-tini i Egiptu – videcemo osnovnu karakteristiku Islama: da vidi svet rno-belo. Na jednoj strani imamo svet vernika a na drugoj svet nevernika.
Svet vernika je onaj u kome je uspostavljena vladavina islamske zajednie – umma. Ostatak sveta – al harb – predstavlja svet nevernika, ratova i xihada. Ne moze biti mira izmedju Islama i okolnog ne islamsko sveta. Zbog cega je jos od doba Muhamedovog prorocanstva i njegove hixre, begstva iz Meke u Medinu, Islam zartao graniu izmedju sebe i ostatka sveta koja se pretvorila u polje neprestanih su-koba.
Xo Biset je u uvodniku Vase knjige identifikovao rast islamskog fundamentalizma kao najvecu pretnju „zapadnim“ vrednostima od zavrse-tka Hladnog rata. Medjutim, svedoi smo tesne saradnje iz-medju propagatora islamskog fundamentalizma i zapadnih stratega protiv hriscanskih Srba u Bosni i na Kosovu, kao i u Ceceniji protiv Sovjeta. Kako objasnjavate saradnju i medjusobno razumevanje tih dveju strana?
Muslimanska strana prihvata tu saradnju prilicno inicno, kao stvar real-politike. Ovo postaje jasno kada se vidi kako su muxahedini koristili americko oruzje i nova u Avganistanu, da bi posle to oruzje okrenuli protiv americkih letilia, ukljucujuci i „stingere“ koje su dobili od Amerike za rat protiv ruskih helikoptera.
Sto se tice americkih stratega, mozemo reci da su se pona-sali izuzetno neodgovorno. Oni – kao Zbignjev Bzezinski, koji je bio iniijator (kako se sam pohvalio) „odlicne ideje“ da koristi Mudzahedine protiv Sovjeta – veruju da mogu da uzjasu tigra, da nadmudre Muslimane i da ih iskoriste za ostvarenje svojih spoljno-politickih cljeva i da ih kasnije ukrote i kontrolisu. Duha su ispustili iz boe i on je krenuo da im se sveti. Sasvim ste ispravno pomenuli hladni rat: postoji znatna slicnost izmedju pretnje koju je sa sobom nosio komunizam i pretnje koju nosi Islam.
Islam ustvari nije religija, odnosno nije SAMO religija. Bas kao i komunizam, Islam je kvazi-religiozna totalitarna ideologija. On predstavlja jednu psihozu koja tezi da postane globalna, univerzalna.
U unutrasnjoj organizaiji tzv. „uspesnih islamskih drustava“, kao sto su Saudijska Arabija i Iran, u forma mentis – stanju svesti zagovrnika takvih drustava, nalazimo slic-nost sa komunistickim (ili pak fasistickim) oblikom totalitarizma.
Mislim da bi bilo tesko proeniti da li je Saudijska Arabija vise fasisticka ili kvazi-komunisticka, kad se uzme u obzir nedostatak unutrasnjih sloboda, kontrola svih oblika drustvenog i politickog organizovanja. Osnovni sistem vrednosti i pogleda na svet na kojem su mladi ljudi odgajani je totalitaran, uporediv i sa komunizmom i sa fasizmom. Nije slucajno da je Islam nasao svog najboljeg saveznika bas u Hitleru, u naionalsoijalizmu.
Za vreme Drugog svetskog rata nemacki S vodja Hajnrih Himler je smatrao da je Islam prirodni saveznik naionalsoijalizma. Na muslimanskoj strani veliki muftija jerusalimski Al Huseini, ujak sadasnjeg palestinskog vodje Jasera Arafata, aktivno je promovisao dzihad na strani naionalsoijalisticke Nemacke.
Da li je fundamentalizam religiozni odgovor ili odgovor na politicko stanje u svetu?
Fundamentalizam uvek u sebi ima religioznu komponentu i onda kada tvrdi da nema veze sa religijom, kao sto je bio slucaj sa komunistima. U komunistickom stanju svesti uvek postoji religiozna komponenta, kao sto je teznja za prestankom istorije, teznja da se iznadje konacan odgovor, savrseno drustvo u kome nece biti eksploataije, sto je ocigledno religiozan impuls.
U isto vreme fundamentalizam koji tvrdi da je samo religiozan uvek je i politicki, jer zahteva odredjen model politicke i drustvene organizaije kao nacin ostvarenja svojih verskih ideala. Ocigledno je da je islamski fundamentalizam eminentno politican iako je religijski motivisan.
Dokle ce fundamentalisti imati podrsku americkih i zapadnih stratega?
Sve dok postoji fikcija u centrima odlucivanja u Vasingtonu da SAD ima pouzdane saveznike u Saudijskoj Arabiji i Pakistanu. Sa globalne strane gledano, najveca pretnja zapadnim interesima dugorocno dolazi iz islamskog sveta. A najveci i najcvrsci stub islamske infiltraije u svetu je vec preko cetvrt veka Saudijska Arabija, koja je direktno finansirala izgradnju i izdrzavanje dzamija i islamskih centara sirom Zapadne Evrope i Severne Amerike.
Saudijska Arabija je veoma kruto totalitarno, teokratsko drustvo u kome o nekakvoj demokratiji i ljudskim pravima nema ni govora, drustvo u kome nema drugog zakona i ustava osim serijatskog prava i Kurana. Cinjenia da se Amerika mnogo brine o postovanju ljudskih prava i o krsenju zakonitosti drugde u svetu a da upravo vrlo vesto zaobilazi pitanje prirode islamskog rezima u Saudijskoj Arabiji ocigledan je primer kratkovidosti i dvojnosti standarda, koja se sveti samoj Americi.
Na isti nacin mozemo da govorimo i o Pakistanu. Pakistan je vrlo dvolicno pomagao na jednoj strani Taliban, a na drugoj se pravio da je saveznik Amerike. Razvijao je nuklearno oruzije, pomagao teroriste u Kasmiru i pruzao uporiste citavom nizu teroristickih organizaija sirom islamskog sveta od Cecenije i Balkana do Indonezije, Timora i Filipina. Medjutim, Amerika se i dalje pretvara da je Pakistan pouzdan i dugorocno stabilan americki saveznik.
U sustini Pakistan i Saudijska Arabija su inherentno nestabilni. U Saudijskoj Arabiji imamo na vlasti jednu kleptokratiju koju cine 30.000 pripadnika vladajuce kuce Ibin Saud, dok ostatak naije zivi u strahu od verske poliije, koja sprovodi vahabisticku varijantu Islama a da pri tom inherentne napetosti ekonomske, soijalne i psiholoske koje donosi neminovna modernizaija tog drustva ostaju neresene.
Alternativa kuci Ibin Sauda nije jedna demokratska Saudijska Arabija koja ce na naki nacin doci do pomirenja izmedju zapadnog sistama vrednosti i demokratije i islamske tradiije, vec izgleda da ce alternativa biti neko poput Bin Ladena. Smatram da je zatvaranje ociju pred tom cinjeniom u Vasingtonu, jedna od najvecih gresaka Dzordz Busa.
Zanosenje sa nekakvim ratom protiv terorizma uz planirano prosirenje na Sadama Huseina, a u isto vreme ostavljanje pitanja u Pakistanu i Saudijskoj Arabiji neresenim, isto je kao da pokusavate da zapusite tanku pukotinu na brani na jednom kraju a na drugom ostavljate ogromnu bresu nepokrivenu.
Da li zapadna spoljna politika , politicke toleranije i demokratski nacin zivota nosi u sebi i seme sopstevnog unistenja?
Tolerantnost i otvorenost jednog drustva ne bi moralo da znaci neku fatalnu sklonost ka samounistenju, pod uslovom da u tom drustvu ostanu i osnovi verovanja u prinipe sopstevnog identiteta, proslosti, sopstvenog korena, sopstevne kulture i materie.
Problem savremenog Zapada nije toliko u samoj demokratiji i postovanju razlicitosti. Problem savremenog Zapada je prestanak vere u sospstvene postulate. Onog trenutka kada je vladajuca klasa savremenog Zapada, vladajuci liberalni establisment proglasio da Zapad vise nije zasnovan na kontinuitetu vrednosti evropske kulture, civilizaije i tradiije, vec da je po-stao jedan multikulturni koktel svega sta se zatekne u njegovim graniama u bilo kom datom trenutku i da nema vise svoje korene u jasno definisanom i geografski i verski omedjanom zapadnom prostoru, znaci ono sto se nekad zvala evrohriscanska ivilizaja, tog trenutka on postaje podlozan svim mogucim drustvenim, duhovnim i politickim infekijama.
Zapad je jos uvek imao izrazen sopstveni indentitet u doba Hladnog rata i zbog toga je uspeo da se odupre pretnji komunisticke infiltraije. U ovom trenutku bojim se da sa relativizaijom sistema vrednosti i sa odrianjem sopstevnih korena i proslosti, taj imuni sistem je ozbiljno nagrizen i to pruza veliku sansu islamskom fundamentalizmu.
