ISPOVEST BOBANA MILENKOVIćA IZ VRANJA, ZAROBLJENIKA CIA
TORTURA U OTADŽBINI
• Po povratku iz zatvora u Manhajmu saslušavala ga Državna bezbednost i terala da prizna „koje je sve tajne odao“ • Sakrili pisma iz Nemačke i pustili moje roditelje da veruju da sam mrtav, ogorčen je Milenković
U svojoj ispovesti o 38 dana provedenih u zarobljeništvu u Albaniji i Nemačkoj, i putovanjima od Košara do Tirane, potom do Manhajma, pa do Budimpešte i Srbije, Boban Milenković iz Vranja, koji je 13. aprila 1999. godine kao pripadnik Vojske Jugoslavije pao u ruke šiptarskim teroristima, posebno ističe da mu ni dan-danas nije jasno šta se sve događalo i ko je sve znao da je bio u tajnom zatvoru CIA i u NATO bazi kraj Frankfurta:
– čim su nas na granici sa Mađarskom sačekali predstavnici naše vojske i neki visoki oficiri, odmah sam shvatio da su oni obavešteni o našem dolasku. Prvo što mi je palo na pamet bila je priča Makedonaca – prevodilaca, još u zatvoru, o tome da je jugoslovenska vojska zarobila na srpsko-makedonskoj granici trojicu američkih pilota, čiji je avion oborila naša RV i PVO i da ćemo Šefko Tairović i ja biti razmenjeni za njih. Izgleda da se to i ostvarilo.
Mada se nadao, Boban nije otputovao za Vranje:
– Potpuno neočekivano, sa granice sa Mađarskom odvezeni smo Šefko i ja u Beograd, pravo na saslušanje. Ne znam koja je to državna ustanova, ali mislim da je bila Državna bezbednost. Nekoliko sati su od mene tražili da priznam šta sam ispričao u zatvoru CIA, kome sam preneo informacije o stanju naše vojske, o planovima, borbenom stanju i naoružanju… Nisam mogao da verujem. Iako sam stalno ponavljao da nisam ništa ni pričao, ni priznao, jedan od inspektora koji su me saslušavali uneo mi se u lice i drsko rekao: „Slušaj, ja sam obavešten šta si sve pričao u zatvoru i nemoj da mi izigravaš nevinašce. Priznaj šta si pričao i da završimo…“
Svi plakali
– Kada sam stigao pred kuću susedi su počeli da se raduju. Moji roditelji su stajali kao ukopani. Plakali su i oni i sestre. Kasnije mi je rečeno da su od majke jednog mog kolege iz jedinice na Košarama dobili informaciju da sam ubijen. Nisu mogli moji da se smire.
Saslušanje u DB-u u Beogradu završeno je uveče, ali, ispostavilo se, samo za taj dan:
– Odvezli su nas u hotel „Bristol“, gde je ispred sobe postavljena straža. Nisu nam, iako sam molio, dozvolili da se bar telefonom javim roditeljima… Sutradan su nas rano probudili i opet odveli na saslušanja. Trajalo je ceo dan, do kasno popodne, pa opet u hotel, opet pod stražom. Trećeg dana vojni džip odvezao nas je na autobusku stanicu u Beogradu, gde su nam kupljene karte i 20. maja 1999. poslati smo kućama.
U Vranju su Bobana već bili prežalili. Svi su bili u šoku kada su ga videli pred kućom . Ali, radost u porodici zbog njegovog dolaska trajala je veoma kratko:
– Pošto sam otišao do neuropsihijatra, koji mi je savetovao duži odmor i oporavak, desetog dana po povratku iz Vojnog odseka u Vranju dobio sam poziv da se hitno javim. Otišao sam i odmah, iako se nisam oporavio, dobio vojni raspored, da doslužim vojni rok. Jedina povoljnost je bila što nisam poslat nazad na ratište, već sam ostaou Vojnom odseku.
čekajući pravdu
Boban Milenković će zatražiti pravdu i pred Međunarodnim sudom. Odlučio je da progovori nakon gotovo osam godina, pošto je u Evropskom parlamentu u Strazburu formirana posebna Komisija za tajne zatvore CIA u Evropi, na čijem je čelu italijanski poslanik Klaudio Fava.
Tu je Boban Milenković otkrio nešto što, kako kaže, ni u snu nije mogao da pretpostavi:
– Ja nisam imao nikakve kontakte sa roditeljima, nije mi bilo dozvoljeno da im se javim telefonom. Ipak, napisao sam dok sam bio u zatvoru u Nemačkoj nekoliko pisama, jer su predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta obećali da će proslediti pisma do mojih u Vranju… Ta pisma moji roditelji i sestre nisu dobili. Ali, ja sam ih pronašao. U Vojnom odseku u Vranju, u jednom ormanu, dok sam sređivao dokumentaciju, naiđem na paket. Otvorim ga i u njemu sva moja pisma iz Nemačke. Zašto ih nisu dali mojim roditeljima? Ko su ti neljudi koji su tako odlučivali? Pustili su moje da veruju da sam mrtav, da sam ubijen… Bruka i sramota, neljudski. Ne znam šta mi je u tom trenutku bilo teže, ono zatočeništvo u Albaniji i Nemačkoj, ili neshvatljiv postupak naših u DB-u koji su me ispitivali u Beogradu i onih neljudi koji su sakrili pisma koje sam poslao roditeljima…
Boban Milenković se ipak nada da će i u Evropskom parlamentu u Strazburu i drugim međunarodnim organizacijama u Evropi i svetu konačno pokrenuti sve mehanizme za utvrđivanje i tajnih zatvora CIA i NATO-a, ali i istine o događajima iz 1999. godine.
