Prikaz knjige Balkanske uspomene, Vasilij Štrandman
Nedavno su se pred srpskom čitalačkom publikom pojavili memoari ruskog diplomate Vasilija Štrandmana, početkom 20. veka predstavnika carske vlade Nikolaja II Romanova u bezmalo svim balkanskim prestonicama: u Sofiji i Carigradu (1908–1909), na Cetinju (1910–1911), te u Beogradu i Nišu (1911–1915). Kao učesnik i očevidac dramatičnih događaja koji su u to vreme potresali Balkan: proglašenja nezavisnosti Bugarske, austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, carinskog rata između Srbije i Austrougarske, Balkanskih ratova 1912–1913, i početka Prvog svetskog rata, savestan diplomatski činovnik Štrandman uredno je vodio službenu prepisku i sa svojom vladom u Petrogradu (Sankt Peterburgu) i sa vladama zemalja u kojima je bio akreditovan, kao i sa diplomatama drugih država. Vodio je usto i privatne dnevničke beleške sa ličnim utiscima o pojedinim ljudima i događajima, stvarajući tako bogatu građu na osnovu koje i napisao ovo delo.
Iako memoarska proza često nije pouzdan izvor za tumačenje istorijskih pojava upravo zbog naglašenog subjektivističkog tona, čini se da ova opaska ne važi za Štrandmanovu knjigu, po svemu sudeći validan istorijski izvor. Tome je sigurno pridoneo i čudnovat Štrandmanov životni put koji je ovog časnog čoveka, ruskog patriotu sa švedskim prezimenom i velikog prijatelja Srpskog naroda, tokom njegovih najplodnijih profesionalnih godina doveo na Balkan u vreme velikih političkih komešanja.
Događaji su hteli da po izbijanju Velikog rata Štrandman pređe Niš, gde je proveo prvu ratnu godinu. Potom je akreditovan za rad u ruskom poslanstvu u Italiji. U Rimu je dočekao Boljševičku revoluciju i krvavo smaknuće carske porodice. Taj tragični događaj, preloman po rusku istoriju, bacio ga je u depresiju od koje se nikada nije oporavio. Poslednju godinu rata, 1918, proveo je kao dobrovoljac u ‘‘svojoj voljenoj junačkoj srpskoj vojsci’‘, u činu konjičkog majora. Bio je ordonans Prestolonaslednika Aleksandra, sa kojim je obilazio front i učestvovao u vojno-diplomatskim razgovorima. Posle rata ostao je u Beogradu u statusu ‘‘izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra’‘ beogradske Ruske vlade Admirala Kolčaka do 1924, da bi posle Drugog svetskog rata i komunističke revolucije u Jugoslaviji izbegao u Vašington, gde je proveo poslednje dane svog života.
I upravo u američkoj prestonici, kao bezmalo poluvekovni izbeglica, napisao Balkanske uspomene tokom 1950-ih, bez namere da ih ikada objavi – što njegovim kazivanjima daje dodatnu verodostojnost i pouzdanost kao istorijskom izvoru. Štrandmanove Balkanske uspomene su ipak postale dostupne čitalačkoj publici zahvaljujući naporu dr Jovana Kačakija, koji je godinama tragao za rukopisom, i naporima izdavačke kuće Žagor iz Beograda. Raduje činjenica što je ova knjiga doživela svoje prvo svetsko izdanje na srpskom jeziku, pojavljujući se kod nas kao poklonjenje čoveku i diplomati koji je čitav život posvetio dobrobiti Rusije i Srbije – zemljama koje je podjednako smatrao svojim.
Iz Balkanskih uspomena se već na prvi pogled uočava da su Štrandmanova sećanja od velike važnosti za političku i društvenu istoriografiju Balkana, istoriju diplomatije, antropologiju, političke nauke, čak i za književnu kritiku.
U njima se naziru ciljevi ruske politike na Balkanu, naročito kada je carski poslanik u Beogradu bio Nikolaj Hartvig (1909–1914) koji je po saznanju sadržine austrougarskog ultimatuma jula 1914. upućenog Srpskoj vladi umro od srčanog udara. Hartvig je sahranjen na beogradskom Novom groblju uz prisustvo najviših srpskih političkih i javnih ličnosti. Na sahrani je bila i delegacija seljaka iz raznih srpskih krajeva, da oda počast diplomati koga su od milošte zvali ‘‘Nikola Hartvić’‘.
Štrandmanova zaostavština takođe obiluje činjenicama o prirodi diplomatije, zakulisnim radnjama diplomata, njihovim međusobnim odnosima zavisnim ponajviše od odnosa njihovih država, ali i o stavu ruskih diplomata iz Beograda prema carskoj vladi u Petrogradu i ruskim poslanicima u drugim državama. Ove zabeleške pružaju jasnu sliku o komplikovanosti diplomatije, o povremenoj surovosti, oštrini, neprijatnosti i protivrečnosti te državne delatnosti u kojoj i lične osobine diplomata mogu da preokrenu zvaničnu politiku zemlje uprkos želja njene vlade. U diplomatiji se naime već stolećima suštinski ništa nije promenilo, sve budući zasnovano na odnosu snaga i moći među državama, pri čemu velike sile nikada ne biraju načine da ostvare svoje ciljeve, menjajući i unapređujući jedino tehničko-tehnološka sredstva za njihovu ‘‘implementaciju’‘.
Štrandman tako piše da je njegov pretpostavljeni, Hartvig, preuzimao na sebe balkansku politiku Rusije, naročito u vreme intenzivnih pregovora o srpsko-bugarskom sporazumu protiv Osmanskog carstva, ne mareći mnogo za mišljenje šefa diplomatije Sergeja Sazonova koga je mrzeo kao i ruskog poslanika u Sofiji, Anatolija Nekljudova.
Zanimljivo je da je Štrandman nekoliko odeljaka svoga dela posvetio agresivnim medijskim kampanjama pojedinih zapadnih zemalja, a naročito Austrougarske, za vreme Balkanskih ratova. Austrijska štampa je tada masovno i neizostavno pisala o varvarskom razračunavanju poludivljih balkanskih država za osmansko nasleđe, uz stalne optužbe za navodne zločine nad nevinim muslimanskim civilima u ‘‘Evropskoj Turskoj’‘. Sve te optužbe bile su i tada usmerene protiv srpske vojske i države, iako je ona, prema svedočenju dopisnika sa terena, poštovala sve međunarodne konvencije i običaje međunarodnog ratnog prava.
Srpska vojska je naime bila visoko disciplinovana, za razliku od bugarske za koju Štrandman tvrdi da je na svom delu fronta počinila mnoge masakre, što se u međunarodnoj štampi uopšte nije pominjalo. Iza ovakve agresivne medijske kampanje o ‘‘zlim Srbima’‘ stajali su uznemirenost i strah Austrougarske zbog srpskih pobeda koje su remetile njenu balkansku i bliskoistočnu politiku.
Prema Štrandmanu, Austrougarska je budno motrila na svaki korak srpske vlade i vojske kako bi uočila kakvu nesmotrenost ili grešku, koju bi iskoristila protiv Srbije i njenih političkih ciljeva. Pošto ih nije mogla pronaći odlučila je da neke sama inscenira, ne bi li tako dobila međunarodni legitimitet za slanje svoje vojske na granice Srbije. Do koje mere je Srbija morala računati na svakakve intrige pokazuje i incident, uz pomoć tadašnjih ‘‘spin-doktora’‘ osmišljen u Beču, u vezi sa sudbinom austrougarskog konzula u Prizrenu Prohaske. Novembra 1912. širile su se glasine da su Srbi ne samo zlostavljali tog austrougarskog diplomatu nego ga i ubili. U Evropi se naširoko pisalo o ‘‘neprihvatljivom’‘ ponašanju srpske vojske prema predstavniku ‘‘prijateljske’‘ Austrougarske.
A šta se zapravo dogodilo u Prizrenu? Srpska vojna komanda je uskratila mogućnost konzulu Prohaski da šifrovano saobraća sa Bečom, ograničavajući mu delovanje na čisto konzularne poslove. Ovakva odluka isprovocirana je otvorenim konzulovim podbunjivanjem lokalnih Albanaca protivu Srbije. Ovaj incident je zaoštrio odnose Srbije i Austrougarske do ivice rata. Malo je nedostajalo da Astrougarska uruči ultimatum srpskoj vladi i, po Štrandmanovoj oceni, već tada gurne Evropu u rat širokih razmera. Samo su Prohaskin povratak u Beč i lična izjava da nije mučen u Prizrenu, nego ni da ni u čemu nije oskudevao, doveli do smanjenja napetosti.
Kada se ova austrougarska intriga i medijska manipulacija uporede sa sličnim antisrpskim kampanjama na Zapadu vođenim tokom ‘‘Jugoslovenske krize’‘ 1990-ih, pojačava se utisak da se u međunarodnim odnosima malo šta poboljšalo. Žrtve medijskih manipulacija za vreme Balkanskih ratova kao i pri raspadu Jugoslavije redovno su bili Srbi, s tim što je učinak mnogo jači i razorniji u naše vreme nego nekad, usled neuporedivo razvijenije tehnike i mogućnosti za oblikovanje (’‘prepariranje’‘) javnog mnjenja po volji nosilaca vojne i političke moći. Sve to potvrđuje da velike sile neće prezati od upotrebe bilo kog sredstva da zaštite ili unaprede svoje političke i ekonomske interese. Metod medijskih poluistina i bezočnih laži i propagande zauzimaju sve značajnije mesto u njihovom arsenalu ‘‘nevojnih sredstava’‘.
Zanimljiva su i Štrandmanova prva zapažanja o diplomatskim predstavnicima drugih evropskih država u Beogradu. Ona potiču iz vremena kada je tek stigao u srpsku prestonicu. Na osnovu njegovog svedočanstva može se zapaziti da je 1911. ruski poslanik Hartvig održavao prijateljske veze jedino sa svojim francuskim kolegom Dekoom. Oni se prvi put behu sreli u Teheranu, dok je njihova bliskost u Beogradu tumačena uzajamnim obaveštavanjem o aktuelnim zbivanjima na Balkanu. No Hartvig je s Dekoom ipak bio oprezan i čuvao za sebe sve zaista poverljivo, jer je postepeno gubio poverenje u njegove umne sposobnosti, budući da Francuz nije ni pomišljao na mogućnost izbijanja ikakvog rata na Balkanu.
Za engleskog poslanika ser Artura Pedžeta Štrandman piše da se ni on nije odlikovao političkom dalekovidošću. Smatrao je naime da će Srbija kad-tad morati da uđe u sastav Habzburške monarhije. U jednom razgovoru, Pedžet je Štrandmanu rekao da britanska vlada ne namerava da podigne zgradu za svoje predstavništvo u Beogradu, ‘‘pošto za to ne vidi stvarni razlog’‘.
Nemački predstavnik u Srbiji bio je baron Grizinger za koga je Štrandman zapisao da je ‘‘ništavilo u svakom pogledu’‘. No Nemačka je zbog svojih trgovačkih interesa imala i konzulat u Beogradu, čiji je šef, konzul Šliben ‘‘bio znatno pametniji i društveniji od svog poslanika, i sa suprugom prilično čest gost kod Hartviga’‘.
Austrougarsku je u Beogradu predstavljao baron Ugron, nasledivši grofa Forgača koga su Srbi upamtili po zlu s njegove aktivne uloge u zagrebačkom ‘‘Veleizdajničkom procesu’‘, te aneksiji Bosne i Hercegovine. Zbog svega toga – naglašava Štrandman – Ugron je morao računati na otvoreni narodni bojkot bilo kakave trgovine sa Austrougarskom. On je odavao utisak ljubaznog čoveka spremnog na dogovor, ali samo na prvi pogled. Imao je običaj da hoda sredinom ulice a ne trotoarom. U Beogradu su se proširile glasine da je Ugron to činio u strahu od mogućeg napada, kao i riziku da mu se na glavu nešto neprijatno ne sruči s gornjih spratova zgrada.
Italijanski poslanik Baroli nije se ničim isticao kao diplomata, ali je njegova supruga često sedela u salonu kod Hartviga, igrajući bridž sa ostalim gostima. Poslanik Baroli bi tada pratio igru bez obzira koliko trajala, odlazeći sa suprugom kući često i posle ponoći.
Belgijski poslanik Mišo de Vele i turski Fuad Hikmet-bej, gotovo da nisu održavali veze sa ruskom misijom u Beogradu: prvi zbog neutralnog stava njegove zemlje i nezainteresovanosti za bilo kakve političke događaje na Balkanu, a drugi iz političkih razloga. Belgijski poslanik se uglavnom zanimao nadzorom nad beogradskim tramvajskim linijama, u vlasništvu belgijskog kapitala. Beograđani su ga mogli videti kako šeta pored šina, proveravajući njihovo stanje i kvalitet. Nasuprot tome, turskog poslanika Hikmet-beja gotovo da nije ni bilo u javnosti. Ulogu zaštitnika turskih interesa u Srbiji obavljao je sekretar poslanstva Zija-bej, veseljak koji je redovno zabavljao diplomate na mnogim čajankama i balovima.
Posebnu vrednost imaju autorove zabeleške o Srbima, Beogradu i atmosferi u njemu, raspoloženju među civilima i vojnicima i običnim narodom. Jedan, gotovo umetnički zapis, pleni svojom lepotom i iskrenošću:
‘‘Srbija se meni činila kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana neprohodnim šumama, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni kutak zemljinog šara. Srbi su mi govorili da žive od danas do sutra pod pritiskom straha od napada suseda. Kada sam ih pitao zašto je izgled njihove prestonice tako neugledan u poređenju sa bugarskom prestonicom, odgovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj pre ili kasnije porušiti. Hoće li izdržati takvo iskušenje, govorili su, pitanje je budućnosti i sve će zavisiti od mudrosti naših političara i hrabrosti naše male vojske od svega deset pešadijskih i jedne konjičke divizije, koje su sve čime se možemo suprotstaviti neizmernoj neprijateljskoj sili’‘.
Ovako je pisao ruski diplomata Vasilij Štrandman čije je kazivanje na koncu poprimilo karakter istinske ispovesti jednog čestitog i iskrenog čoveka koji je, službujući u Beogradu, neizmerno zavoleo Srbiju i Srpski narod. Svoju brigu i naklonost prema Srbima pokazao je i prilikom prelaska u Niš tokom prve ratne godine, kada je kod carske vlade i vlada savezničkih zemalja ulagao nadčovečanske napore da se bar malo olakša položaj okupirane Srbije i njenog naroda.
Imajući u vidu sve što je učinio za Srbiju, valjalo bi i da se Srbi oduže njemu, da ga zapamte kao velikog dobrotvora koji im je, ulažući nadčovečanske napore i često prekoračujući okvire svoje službe, nesebično pomagao kada je malo ko drugi to želeo da čini. Pažljivo čitanje ove njegove knjige predstavljalo bi početni korak u tom smeru.
