Mihajlo Mihajlov je od onih ljudi koje odlikuje postojnost, bez obzira na okolnosti. Ma šta da mu se događalo – od hapšenja i dugogodišnjeg boravka u kaznionicama, do isto tako dugog izgnanstva i života van zemlje – uvek se držao istog načela. Ono se sastoji u tome da svaki čovek ima svoj kod i da treba da ga prati, kao neku veru u sebi. Da je to što ste učinili bilo jedina prava stvar. Naravno, čovek je slab već po svojoj prirodi – ko ima toliku snagu da baš uvek prati ono što oseća? Kompromise je teško izbeći, možda to samo svecima polazi za rukom. Svakako, trudim se da ne napravim onaj glavni kompromis koji vodi ka poništavanju ličnosti. To ne dozvoljavam, ali ove manje kompromise, to da.
Posle nedavnog intervjua sa ovim izuzetnim čovekom, „Vesti“ donose njegovu ispovest naslovljenu „Sve moje robije“.
* * *
Posle 23 godine života na Zapadu, koje je proveo na bezbrojnim putovanjima po svim kontinentima, na konferencijama i simpozijumima, posle osam godina predavanja ruske literature i ruske nemarksističke filozofije na najuglednijim univerzitetima Amerike, Evrope, Rusije i posle decenije analitičkog rada na Radiju Slobodna Evropa, Mihajlo Nikolajevič Mihajlov (sada ima 74 godine) u Beograd se definitivno vratio sa velikim promenama koje su obeležile kraj 2000, mada se njegov povratak računa i od 1990.
Zašto? „Zbog ćevapčića“ – kaže u šali Titov disident broj dva (broj jedan je pripadao đilasu) i potpredsednik Demokratske internacionale. „Najbliži ćevapčići mogli su se naći u čikagu, a to je dva sata leta od Vašingtona, gde sam živeo.“
„Kada ozbiljno odgovaram na pitanje zašto sam se vratio, kažem da nisam imao nameru da u Americi provedem ceo život. Jednostavno, do sada nisam bio u mogućnosti da se vratim. Sada sam i finansijski nezavisan, posle dvadesetak godina rada tamo, dobio sam američku penziju koja je dovoljna za život u Jugoslaviji.
Svakako najvažniji razlog mog povratka jeste taj što je za mene kao istraživača i nekog ko se bavi duhovnim i idejnim problemima, važno i interesantno da živi u Beogradu. Uprkos svemu što se na teritoriji bivše SFRJ događalo u njenoj poslednjoj deceniji, imam osećaj da se upravo tu mora pojaviti jedna sinteza, koja će imati značaj daleko veći od regionalnog. Jer, na Balkanu su se spleli svi najdramatičniji svetski problemi – politički, ekonomski, socijalni, religiozni, etnički, moralni. Rešenja za njih pronađena ovde biće univerzalna, s obzirom na to da naša planeta sve više liči na SFRJ pred njen raspad. Ukoliko me osećaj vara i do tih rešenja ne dođe, već, naprotiv, anticivilizacijska društvena kretanja postanu dominantna – vratiću se u Ameriku, ili otići u Rusiju, ako se i tamo ne dogodi slično.
Tamo neki Mihajlov…
Dakle, ambasador Puzanov je uložio protest i Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima: Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!
To je Mihajlov rekao 2001, ali još nije otišao, ni u Ameriku, ni u Rusiju, a ni drugde.
Pre „Leta moskovskog“ nisam razmišljao o politici, apsolutno sam bio izvan te sfere. Kakva pobuna, nisam ja Vlada-Revolucija! Uvek moram da podvlačim to da ja nisam pobunjenik, psihološki nisam takav tip. U politiku sam bukvalno nateran kada me je Tito napao i sve što sam radio, bila je sama moja odbrana.
Nekoliko godina pre tog inkriminisanog teksta-putopisa, pisao sam i objavljivao tekstove o sovjetskoj kulturi, koji su dobijali najpozitivnije ocene. Verovatno zbog toga sam i poslat u Moskvu, u leto 1964, u kulturnoj razmeni studenata Zagrebačkog sveučilišta i Moskovskog državnog univerziteta. U avgustu sam se vratio s puta, tekst počeo da pišem u septembru i završio ga u oktobru, upravo kad je smenjen Hruščov. Trijumvirat Brežnjev, Kosigin i Podgorni odmah je započeo neku vrstu restaljinizacije, posle perioda hruščovskog takozvanog otopljavanja.
Reportaža je počela da izlazi u januarskom broju beogradskog časopisa „Delo“, a posle drugog nastavka, u februarskom broju, sovjetski ambasador A. Puzanov uručio je zvanični protest Titu zbog klevetanja SSSR-a. Ničeg subverzivnog nije bilo u toj reportaži „Leto moskovsko“, mislim da je njima smetalo to što sam više godina u svojim člancima podržavao Hruščovljevu liberalizaciju. To je njima bolo oči. čak, mesec dana pre nego što sam otišao u SSSR, u zagrebačkom časopisu „Forum“, objavljen je moj esej o Solženjicinu i nikome kod nas nije zasmetao.
Jedino o čemu pre toga nisam pisao u jugoslovenskoj štampi, bilo je pominjanje prvog sovjetskog konclogora kod Arhangelska 1921. U drugom tomu „Arhipelaga gulag“ u prvih desetak stranica, Solženjicin se osvrće na to moje pisanje i kaže: Mihajlov nije bio u pravu! Logor kod Arhangelska formiran je 1919, a ne 1921. Bio je to prvi koncentracioni logor za uništavanje političkih protivnika.
