U Beogradu se krajem 1977. godine održavao nastavak Helsinške konferencije. Dve godine posle potpisivanja njenog Završnog akta, ministarska konferencija je razmatrala Treću korpu, o ljudskim pravima. Oslobodili su me pred samu konferenciju, i to ilegalno.
Po zakonu, zatvorenik je mogao biti pomilovan samo ako je izdržao pola vremenske kazne na koju je osuđen. Mene su oslobodili posle tri godine i dva meseca. Istovremeno su pustili i predsednika Barskog kongresa Komnena Jovovića, zajedno smo taksijem otišli kod Barovića.
Odmah sam, naravno, počeo da dajem intervjue. Da me hapse opet, ne mogu. Kad, u martu ’78. neko kuca na moja vrata, vidim policija. Pomislim da su došli da vrše pretres, da me hapse. Kažu: g. Mihajlov, svojevremeno ste tražili pasoš, ako ga hoćete, dođite sutra u SUP, u Ulicu 29. novembra! Mislim, sutra je subota, ne radi niko?! Ali, ko bi ga znao. Odem tamo, zgrada prazna, nema nikog? Okrećem se, naiđe dežurni, kaže: A, da, idite na drugi sprat, čekaju vas! Mislim, hapsiće me, stoprocentno. Pa, „čekaju me“. Međutim, tamo je bila neka ljubazna devojka – „Izvolite pasoš, potpišite se!“
Knjiga „Ruske teme“, moji eseji o ruskoj literaturi koje sam objavljivao ovde od 1960. do ’64, bila je veoma popularna na američkim univerzitetima. Dobijao sam mnogo ponuda da dođem tamo i predajem na tu temu. U martu sam dobio pasoš, u junu ’79. otputovao sam u SAD s namerom da se vratim u decembru iste godine.
Ali, samo što sam otišao, Okružni sud u Beogradu proglasio je – saopštili su to na konferenciji za štampu – da je pokrenut krivični postupak protiv mene i da je izdat nalog za hapšenje. Srđa Popović, moj advokat, nije uspeo da dobije obrazloženje zbog čega se pokrenut taj postupak. To se završilo tako što su mi oduzeli državljanstvo. Bio sam jedini jugoslovenski disident sa oduzetim državljanstvom. To je bio sovjetski princip, oni su svim svojim disidentima oduzimali državljanstvo. Meni je vraćeno je 1989, pa sam od ’90. počeo da dolazim u Jugoslaviju.
O Tuđmanu mi slovca
Da nije bilo te veze sa Moskvom, da je sovjetski ambasador intervenisao kod Tita protiv mene, baš bi Amerikance bila briga što sam osuđen i držan u zatvoru. Recimo, sovjetski general Grigorijenko postao je disident u vreme Brežnjeva i američka štampa mu je svakodnevno posvećivala ogromnu pažnju, a kad je ovde osuđen jugoslovenski general Tuđman, o tome nije bilo ni reči.
Naš Komitet za odbranu jugoslovenskih disidenta pokušao je da u „NJujork tajmsu“ progura makar vest o njemu, ali bez uspeha. Otkud sad disident kad je Jugoslavija slobodna zemlja!
Nije to bio glavni razlog mog ostanka u SAD, već taj što sam uspešno počeo; osnovao sam Komitet za odbranu jugoslovenskih disidenata u NJujorku, u njemu je bilo i 20 nobelovaca. Deset godina štampali smo odličan bilten o situaciji ljudskih prava u Jugoslaviji. Distribuirao se preko najvećih američkih sindikata. Prestao je da izlazi ’91. jer je postalo besmisleno govoriti o ljudskim pravima u zemlji zahvaćenoj ratom.
Praktično, to su sada dokumenti o jugoslovenskoj opoziciji ’80-ih. Zanimljivo, kad sam došao u Ameriku, „NJuzvik“ je objavio intervju sa mnom u kojem sam rekao: Ukoliko se Jugoslavija ne demokratizuje, imaćemo „krvavu banju“. Mnogi su mi tada sa osmehom rekli da preterujem. Ne znam da li su takav osmeh zadržali i 13 godina kasnije, kad je „krvava banja“ počela da se događa.
To što sam u Americi bio jugoslovenski disident nije mi mnogo pomoglo. Naprotiv, Karter je primio Tita u vreme kad sam stigao tamo i govorio o njemu kao heroju slobode. To herojstvo Amerika je platila ciframa oko kojih danas postoji sporenje: 100 ili 300 milijardi dolara? U to vreme, niko drugi nije tetošen od američke administracije kao Tito. Naravno, iz pragmatičnih razloga.
Kakvi disidenti, pa Tito je heroj slobode! Jugoslavija nije komunistička zemlja! Svake godine Kongres je, počev od ’51, donosio rezoluciju da Jugoslavija nije komunistička zemlja. Inače, ne bi smeli da joj daju vojnu pomoć. U takvoj situaciji, tamo se znalo samo za dvojicu jugoslovenskih disidenata – đilasa i mene. đilas je bio član Politbiroa, autor „Nove klase“, prevedene na 40 jezika, a ja sam tretiran gotovo isto zato što je moj slučaj bio u vezi sa SSSR-om. Sovjeti su od Tita tražili moju glavu.
Upravo u vreme mog dolaska, na Kolumbija univerzitetu umro je neki profesor koji je predavao modernu rusku književnost. I direktor univerziteta mi je predložio: Zašto vi ne biste ovde predavali modernu rusku književnost?
Mesec dana kasnije na sastanku nastavničkog veća profesori predlažu da dođem na mesto umrlog profesora i većina se saglasila. Onda ustaje jedan profesor, kasnije šef Katedre za rusistiku, i kaže: Drage kolege, znam da je Mihajlov stručan, ali ne zaboravite da je on jedan od vodećih komunističkih disidenata. Imali smo već slučaj Kisindžera i Bžežinskog, koji su posle rada u vladi želeli da se vrate profesuri. Znate da su studenti pravili užasne demonstracije i zbog toga ih nismo vratili. Ovde nam ne trebaju disidenti antikomunisti i još jedne onakve demonstracije!
I oborio je moj prijem na Kolumbija univerzitet i to mi je strašno smetalo u profesorskoj karijeri. Disident, pa još jugoslovenski!
