Počeo sam dobijati skromne honorare iz inostranstva, jedan je bio malo veći, nekoliko stotina dolara, pa sam kupio Šejkinu sliku. Bio sam dobar prijatelj sa njegovom ženom Marijom čudinom, bila je iz Zagreba.
Kad sam odlazio u Moskvu ’64, upoznao sam se i sa Šejkom. Bio je veoma dubok čovek, odličan slikar, savršeno obrazovan. Sve ga je interesovalo, o svemu je čitao. Veoma brzo našli smo zajednički jezik.
Iz Moskve sam doneo Okudžavine pesme i mnogo logoraških pesama. Ni za jedne, niti za druge tada se nije mnogo znalo u svetu. Šejka je presnimio te pesme i dugo ih je interpretirao na svojoj gitari. Da bih osigurao taj materijal, stupio sam u kontakt sa Dobricom ćosićem, s kojim sam bio u prepisci i on je shvatio stvar. Otišli smo zajedno u Radio Beograd i napravili magnetofonske kopije pesama. S obzirom na to da je bio član CK, pretpostavljao sam da ih neće pleniti od njega. A imao sam razloga da i takvu mogućnost imam u vidu.
Naime, kada sam bio u Moskvi,doživeo sam neprijatnost u jugoslovenskoj ambasadi. O čemu se radi: za pet nedelja boravka tamo, bio sam u vezi sa tridesetak ruskih pisaca, bez posredovanja njihovog udruženja, što je bilo potpuno neuobičajeno. Toliko sam se obezobrazio da sam telefonirao i u Kremlj.
Prvi put integralno
Mihajlo Mihajlov je autor i poznatih, kapitalnih studija „Povratak inkvizitora“ i „Niče i ruski neoidealizam“, prevedenih na mnoge jezike.
Tek četvrt veka pošto je „Leto moskovsko“ anatemisano i njegovo dalje objavljivanje u časopisu „Delo“ bilo zabranjeno, ovo Mihajlovljevo delo je 1990, prvi put na srpskom jeziku, doživelo integralno izdanje. četiri godine kasnije Radio B 92 je objavio izbor pod naslovom – „Domovina je sloboda“. Oba dela su izišla sa pogovorom autorovih prijatelja, ali u ograničenom tiražu.
Pola godine pre mog boravka u Moskvi, u zagrebačkom „Telegramu“ sam objavio kritiku Hruščovljeve knjige, u kojoj su njegovi govori i članci o umetnosti. Pod naslovom „U tradiciji Pisarjeva“ (Pisarjev je socrealista 19. stoleća) pisao sam kao da se radi o običnom kritičaru, a ne predsedniku vlade SSSR-a, generalnom sekretaru partije.
Svi su bili zapanjeni što je to štampano, a i sam sam sumnjao da će to biti moguće. Sad, ja okrećem brojeve telefona u Kremlju, šalju me od jednog sekretara do drugog, predstavljam se: Mihajlo Mihajlov, ovde sam u kulturnoj razmeni, pišem o sovjetskoj literaturi. Pre pola godine pisao sam o knjizi Nikite Sergejeviča, da li bi mi on dao intervju? Kažu: Dobro, ostavite nam broj vašeg telefona, videćemo. Ostavim broj telefona hotela u kome sam odseo i zaboravim na to.
Posle nekoliko dana telefoniraju ovi iz Kremlja, kažu: Nikita Sergejevič se sutra vraća iz Kijeva, on će vam dati intervju, ali potrebno je da imate saglasnost jugoslovenske ambasade.
Odem tamo i naivno ispričam da mi je potrebna njihova saglasnost da bih dobio intervju od Hruščova. Ovi to s nevericom slušaju, pa zovu nekog višeg i još višeg… Ja ponavljam priču i kad su svi sekretari čuli šta želim, počeli su da viču: Je ste li vi ludi, pa vi pravite diplomatski presedan?! Oni će misliti da mi želimo intervju s Hruščovom?! Pa kako ste uopšte smeli da posećujete te pisce, a da nas niste pitali?! Zbog toga sam se i uplašio za sudbinu tog snimljenog materijala i presnimavao ga kad sam se vratio u Beograd.
CIA interveniše u Glasu Amerike
Moja sestra Maša je američka državljanka. Bila je na postdiplomskim studijama i tamo se udala. Radio Glas Amerike je raspisao konkurs za prijem spikera, a budući da je godinama radila kao profesionalni spiker u Radio Novom Sadu, bila je odmah primljena.
Međutim, posle tri meseca probnog rada dobila je otkaz, bez objašnjenja. Nekoliko godina kasnije, jedan moj američki poznanik dao mi je kopiju dokumenta iz američke ambasade u Beogradu.
To je pismo obaveštajnog oficira koji se obraća direktno Glasu Amerike. U njemu kaže: „Mi razumemo vašu potrebu za dobrim spikerima, ali poznato je da je dotična gospođa prevela knjigu Mihajla Mihajlova i da je njegova sestra. S obzirom na to da je predsednik Tito nedavno ponovo napao Mihajlova u vezi s kongresom Sindikata, ne bismo želeli da njeno angažovanje u Glasu Amerike bude problem u odnosima sa Jugoslavijom.“
U to vreme, 1968, ja sedim u požarevačkom zatvoru zbog članaka objavljenih u Americi.
Sledećeg dana ponovo mi telefoniraju iz Kremlja, pitaju: Jeste li dobili saglasnost ambasade? – Nisam. Znate, to nije državni list, već nedeljnik za kulturu, stoga naša ambasada neće da da saglasnost. – U redu, kažu oni.
Mislim, gotovo je. Kad, dan kasnije, opet telefoniraju: Znate šta, Nikita Sergejevič će vam dati intervju, ali morate da nam dostavite garanciju urednika „Telegrama“ da će biti štampan! Odmah telefoniram, urednik Mirko Božić nije u Zagrebu! Objasnim da je urednik na putu… – Dobro, nikom ništa. Idućeg dana, opet telefoniraju, kažu: Nikita Sergejevič će vam dati intervju, ako vi garantujete svojim potpisom da će biti štampan u Jugoslaviji!
I tu se ja prepadnem, kakvu garanciju mogu dati? Kažem: Nažalost, ne mogu! I danas žalim zbog tog neostvarenog intervjua. Eto, uplašio sam se, jer su ovi iz ambasade vikali na mene. Očito da je Hruščov bio veoma zainteresovan da da intervju jugoslovenskoj štampi.
