Na Brionskom plenumu, jula 1966, „pao“ je Ranković, nakon čega je započeo talas liberalizacije. U Hrvatskoj je uništeno deset hiljada policijskih dosijea, kao, nastupila je totalna liberalizacija.
A mesec dana pre toga, u članku „đilas i današnja Jugoslavija“, napisao sam sledeće: „Već je postalo uobičajeno da se na raznim suđenjima piscima i publicistima u socijalističkim zemljama optuženi pravdaju da je ono što su učinili lišeno bilo kakve političke boje, da se radi isključivo o pitanjima književnosti, umetnosti, istorije. Nažalost, i zapadna štampa, braneći optužene, iznosi takav argument.
Kao da celi svet ne želi da prizna da se radi upravo o problemu političkih sloboda i unapred opravdava osudu i progon. Kao da nije neotuđivo pravo čoveka da bude politički obojen onako kako on to želi. Zašto Sartr ili Rasel mogu, i to sa velikom korišću, da aktivno učestvuju u političkom životu svoje zemlje, a mi u socijalističkim zemljama moramo da se neprestano ograđujemo od toga da naše delovanje ima političku rezonancu…?“
Pošto je po tadašnjem zakonu bilo moguće da petoro građana osnuje list, pokušao sam sa grupom intelektualaca i umetnika da to učinimo u Zadru.
U otvorenom pismu predsedniku SFRJ, napisanom 11. jula 1966. u Zadru, stoji:
„Kako se ja niti moji istomišljenici ne osećamo protivnicima socijalističkog društva i naše zemlje, a uprkos vašim oštrim rečima nećemo živeti u strahu. I upravo zato da ne moramo naše ideje iznositi pred javnost isključivo putem zapadne štampe, a takođe i zato da se vi ubuduće ne biste više morali obraćati onima na Zapadu, već direktno nama ovde, jer mi sa zapadnom štampom imamo samo zato i toliki kontakt što nam ovde do sada nije bilo moguće istupati otvoreno pred našom javnošću.
Novo suđenje
Početkom septembra 1966. ponovo su mi sudili zbog nekoliko članaka objavljenih u inostranstvu. Izašao sam iz sudnice sa Marijanom Batinićem. Dočekali su nas omladinski aktivisti, 20-30 momaka. Bacili su novčiće na mene. – Profesore, da te kupimo! Očito, nisu imali naredbu da me tuku.
U trenutku sam svratio u trafiku da kupim cigarete, a Marijan je ostao sam. Istog momenta su ga udarcima oborili na zemlju, udarali ga nogama i izgubio je oko. Sada je profesor na Frankfurtskom univerzitetu, u Vizbadenu.
Te aktiviste je predvodio Ivo Maštruko, kasnije je dogurao do ambasadora SFRJ u Vatikanu, a glavoseča, izbacivač s posla bio je Dalibor Brozović, predsednik hrvatskog Sabora za vreme Tuđmanove vladavine. Nacionalista koji je, pre nego što je to postao, bio ibeovac.
Mi, nekoliko desetina ljudi iz cele zemlje, sastaćemo se u Zadru od 10. do 13. avgusta ove godine i održati legalni skup sa ciljem osnivanja nezavisnog demokratskog glasila, koje će u daljoj perspektivi postati jezgro jednog demokratskog društveno-političkog pokreta. Naravno, u potpunosti u okviru jugoslovenskog zakona i Ustava.
Pre tog skupa počeo je napad na štampu, „Vjesnik u srijedu“ objavio je članak na dve strane s konotacijom: Prodani Zapadu. Tito je u istom smislu nešto govorio, a onda sam ja, da bih im odgovorio, objavio to pismo na Zapadu, jer sam znao da ga ovde neće štampati. Upravo kao zaštitu, ali nije pomoglo.
Tri dana pred skup, 8. avgusta ’66, uhapsili su mene, a sledećeg dana Marijana Batinića, istoričara umetnosti. Danijela Ivina, istoričara iz Zagreba, koji je prijavio skup da bi bio legalan, nisu uhapsili, jer su u Zadar došli mnogi strani novinari, pa je to malo zaštitilo sve ostale u našoj grupi. Ali, samo privremeno.
Dok sam ja sedeo u zatvoru, oni su napisali tzv. Zadarsku deklaraciju o osnivanju tog časopisa. Međutim, nisu uspeli da ga registruju. Po zakonu, trebalo je samo nalepiti marku na koverat i predati ga na šalteru opštine. Nije bilo potrebno nikakvo odobrenje, ali ovi iz opštine nisu hteli da prime u ruke koverat, uplašili su se.
Posle je to pokušano u Beogradu. E, onda su pohapsili sve, i Ivina i celu „Medijalu“.
Uprkos svemu, skup u Zadru je održan. Naravno, bilo je prisutno samo desetak ljudi. Danijel Ivin je bio inspirator Deklaracije, a potpisali su je Leonid Šejka, Peđa Ristić i Nikola čolak, koji je posle nekoliko dana zbrisao u Italiju.
Danijel Ivin je brat Slavka Goldštajna, izdavača i publiciste. Bio je tzv. najmlađi partizan u Vrhovnom štabu Hrvatske i bili su potpuno na liniji NOB, osim što je Danijel bio demokrata. „Najmlađi partizan“ u mom društvu, to svakako nije bilo prihvatljivo.
U toj Zadarskoj deklaraciji su isti oni pogledi sa kojima je UJDI krenuo 20 godina kasnije – demokratizacija Jugoslavije. Jasno da smo bili napadani i od svih nacionalista: A gde je tu Nezavisna Hrvatska? Jugoslavija ne može da bude drugo nego tamnica naroda! Bla, bla, bla. Kao jedna od tačaka naše optužnice bila je navedena saradnja sa ustaškom emigracijom! Možete misliti! Neka budala iz emigracije, u Argentini, napisala je članak na nekoliko strana u tamošnjim hrvatskim novinama: Akcija profesora Mihajlova ne doprinosi slobodi hrvatskog naroda. Pokazao sam ga Šejki. I, zamislite taj idiotizam, u presudi je ostalo da sam osuđen i „za rasturanje ustaške štampe“! Jer sam taj članak pokazao Šejki.
