Dakle, uslovna kazna iz presude 1965. pretvorena je u bezuslovnu – godina dana zatvora. Mesec dana posle osude, u oktobru, sam otišao na izdržavanje u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Lakše je otići, nego da te iznenada pokupe.
Naravno, nije lako reći: Odoh ja u zatvor! Ipak, računao sam da godina dana robije baš i nije toliko dugo. Jeste, zatvorska vrata se zatvaraju za tobom, ali i to je deo života koji čovek treba da prođe. Tolstoj je do kraja života žalio što nikad nije bio u zatvoru, što nije imao to iskustvo. Dostojevski jeste. To je potpuno druga dimenzija života.
Mesec dana po mom dolasku u Mitrovicu, 22. novembra ’66, usred noći su me pokupili i doveli u Centralni zatvor u Beogradu. Tamo su već, iz Zadra, Zagreba i Beograda, bili dovedeni Šejka, Peđa Ristić, Slobodan Mašić, Marijan Batinić, Franjo Zenko, Miro Glavurtić i Mladen Srbinović.
Oni su, naime, nastavili da rade na tom našem časopisu. Kad nismo uspeli u Zadru, hteli su da ga prijave u Beogradu. Sve nas optužili su za neprijateljsko udruživanje protiv naroda i države. Novine su donele naslove: Zavera arhitekata! Peđa Ristić je arhitekta, Šejka je imao arhitektonsko obrazovanje, Slobodan Mašić je arhitekta… Naše ćelije bile su u istom hodniku, ali nije bilo mogućnosti komunikacije.
Neko je tu proveo dva meseca, neko tri, a na kraju su sudili samo meni. I presudili da u zatvoru treba da provedem četiri i po godine. Posle su mi smanjili na tri i po, koje sam izdržao do poslednjeg dana.
Centralni zatvor je specijalna ustanova, šetaš se dvorištem, nema jednog listića, sve je beton, živiš u betonu. Sedam i po meseci proveo sam u izolaciji, to jest u samici. Za mene su to bili, možda, najvažniji meseci u životu. I nije bilo strašno. čovek ostane apsolutno sam sa sobom, prosto, vidi sebe i svoj život. Zato se kriminalci mnogo više boje samica, nego da ih devetaju panduri. – Samo da se ne ostane sam sa sobom!
Srećom, dozvoljavali su mi da čitam knjige, majka mi je donosila mnogo ruskih knjiga. Te godine prvi put je štampana knjiga „Majstor i Margarita“ i neko mi je poslao u zatvor. Tri dana čitao sam je sa najvećim uživanjem. čitam i smejem se, stražari me zapanjeno gledaju, misle da sam poludeo – čovek u samici, a smeje se?! Mislim da mi je prilično pomoglo to što me je lično Tito napao. Ko sme da dira Titovog zatvorenika! Da me je uhapsio neko niži na partijskoj lestvici, i te kako bi me devetali. Ovako, niko me nije pipnuo, pristojno su se vladali.
Gest mladog kriminalca
Već posle tri dana provedenih u ledari bio sam spreman da se predam, da odstupim od svojih zahteva. I šta se dogodilo: upravo kad sam se spremao da pozovem stražara, jedan mladi kriminalac ubacio mi je šibicu i cigarete kroz rešetke. čistio je i pored stražara je uspeo to da uradi. Onda sam odlučio – idem dalje!
Izdržao sam deset dana, pa su me pustili na jedan dan. – Hoćeš na posao? – Ne! Onda me ponovo bace u ledaru, ali nekako sam već bio oguglao.
Posle godinu dana u Centralnom zatvoru šalju me u KP dom u Požarevcu. Tamo me je sačekao uobičajeni jednomesečni karantin. Godinu dana ranije, 1966, i Jugoslavija je potpisala Deklaraciju o političkim i građanskim pravima – koju je, inače, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila osam godina ranije, 1948. Ona je utvrđivala da zatvorenici nisu morali da rade. Apsurd je bio u tome što u našim zakonima nije postojala kazna prisilnog rada, ali ste, prema propisima KP domova, morali da radite.
U požarevačkom KP domu su se proizvodile odlične naftarice, male peći na naftu. Ja sam radio pored nekih ogromnih peći, pekao emajl. Mesec dana sam to radio i nisam stizao da pročitam novine, kamoli nešto drugo. A preda mnom su još bile godine robije!
Baš u to vreme ratifikovana je Deklaracija o političkim pravima čoveka. Pošto nisam osuđen kao politički zatvorenik, već zbog dela „političkog kriminala“ – svejedno, jer sam „protiv naroda i države“ – upravi zatvora sam napisao jedan pristojni zahtev da me oslobodi rada, jer – „po jugoslovenskim zakonima nema prisilnog rada“!
Naravno, ništa se nije desilo, osim što su me u ćeliju, samicu, zatvorili na maksimalnih deset dana. Bilo je to početkom zime ’67, smešten sam u samicu takozvanu ledaru. U njoj postoje samo drvene palače, kao poširoke ravne klupe. A u letnjoj ste uniformi i jedino noću vam daju ćebe.
Na ovoj samici ne postoje pravi prozori, otvori nisu zastakljeni, već samo rešetke, tako da sneg i led upadaju unutra. Pod je potpuno zaleđen. Izdržati u njoj deset dana veoma je teško, jer od hladnoće ne možete da spavate. Ledare su se bojali i najveći kriminalci.
Naravno, to je činjeno protivzakonito, jer po zakonu sve zatvorske prostorije moraju biti grejane.
