U KP domu u Požarevcu sprijateljio sam se sa Ademom Demaćijem, koji je bio apsolutni autoritet za zatvorene Albance, jedine prave političke zatvorenike. Držao se kao poglavica i svi su ga slušali. Kad smo se sreli u Požarevcu, on se setio da smo zajedno bili na prvoj godini Svetske književnosti.
Kada je osnovana 1954. godine, u Beogradu, pored nas dvojice, na prvoj godini bili su i Mirjana Miočinović, Danilo Kiš, Muharem Pervić, Jevrem Brković, Pero Mužijević. Posle dve godine prešao sam u Zagreb, na komparativnu književnost. Tamo sam diplomirao i dobio stipendiju za postdiplomske studije.
U zatvoru u Požarevcu bilo je raznih nacionalista, pokupljenih po kafanama zbog pričanja nacionalističkih viceva. Država je činila veliku glupost što ih je hapsila, oni, zaista, nisu bili nikakvi politički zatvorenici. A Albanci jesu. Bili su marksističko-lenjinističkih uverenja, mada su bili čisti nacionalisti. Kad jednog osude na samicu, svi stupaju u štrajk. Nisu smeli da ih pipnu, jer kad čuvar potegne palicu, Albanac mu mirno kaže: Nemoj da me udariš, inače ću morati da te ubijem! I čuvar zna da to zaista može da mu se dogodi.
Albanci su odbijali svaku saradnju sa zatvorskom upravom, nisu hteli ni da potpisuju svoje presude, potpuni bojkot. Neko u upravi zatvora se dosetio i pošto je svaka tri meseca dolazila komisija iz Ministarstva za pravosuđe da rešava molbe za skraćivanje kazni – tamo je bilo više od dve hiljade ljudi – tri dana bi zasedali i donosili rešenja. Potom bi se ona čitala na razglasu: odbijena molba, prihvaćena, smanjeno za deset dana…
Svaki put, pošto bi komisija već otišla, na razglasu bi se čulo: Adem Demaći – odbijena molba za skraćivanje kazne. Ovi ostali, k’o vele: možda jeste, možda lažu…?!
Mladić se sveti ocu
U zatvoru se sretnu mnogi interesantni ljudi i čuju neobične ljudske priče. Po tim kriterijumima svakako je najinteresantniji bio slučaj mladog srpskog seljaka, simpatičnog momka, koji je izdržavao kaznu od četiri godine robije – zbog silovanja svog oca!
Uopšte nije bio perverzan, radilo se o tome da se zaljubio u neku devojku, verili su se i on je otišao u vojsku. Kad se vratio, ustanovio je da je njegov otac imao seksualne odnose s njom. Veza se raskinula, nekako je prešao preko toga i posle izvesnog vremena doveo je u kuću drugu devojku, s namerom da se oženi. Opet je njegov otac iskoristio priliku…
To ga je užasno razbesnelo, odlučio je da kazni oca. Dobro ga je napio, vezao ga za krušku u dvorištu i silovao pred komšijama.
Imali su Albanci neku knjigu koju su čitali u najvećoj tajnosti. Dugo nisam znao kakva je to knjiga, dok jednog dana slučajno nisam naleteo na nju. Bila su to Staljinova „Pitanja lenjinizma“, u izdanju beogradske „Kulture“. čitali su to kao da je Sveto pismo, ali krišom, da ih ne otkriju.
U svojoj autobiografiji Demaći tvrdi da sam ga ja oslobodio marksističke ideologije. Stalno smo se prepirali, a kada sam izašao iz zatvora, poslao sam mu knjigu DŽordža Orvela „1984“.
Kad sam se vratio iz Amerike, 2000, bio sam u gostima kod njega. Demaći je tamo legenda, ali nismo smeli da govorimo na srpskom, pred drugima. On je tada bio njihov najumereniji političar, nastupao je kao zaštitnik manjina i jedini govorio o stvaranju konfederacije Srbije, Crne Gore, Makedonije i Kosova.
Kada mi je otac umro, 1968. godine, po zakonu sam imao pravo da odem na sahranu. Ali, nisu mi to dozvolili.
Naravno, bilo je neprijatno saznanje da vaši roditelji strahuju i pate zbog vas ali, šta da se radi. Mora čovek da sačuva dušu, makar i oni patili. Posle dve godine boravka u požarevačkom zatvoru, prebačen sam u KP dom u Sremsku Mitrovicu, odakle sam pušten marta 1970. Jovan Barović, advokat i moj prijatelj, došao je po mene i odveo me u majčin stan u Novom Sadu.
Otvaraju se vrata, ulazim u stan, a jedan čovek ustaje i kaže: Mihajlov, ja sam iz policije!
Bio je to đilas sa kojim se do tada nisam poznavao. Zaista, bio je impresivna ličnost, veoma načitan, dubok čovek.
Ipak, jednu stvar kod njega ne mogu da shvatim. Posle Titove smrti mogao je da se stavi na čelo demokratske opozicije, imao je ogromnu podršku svetske javnosti. Drugo, poznavao je taj sistem iznutra. Jeste bio blokiran u startu, ali imao je druge mogućnosti – mogao je da se nametne kao lider, što se od njega i očekivalo.
Bila bi to velika šansa za Jugoslaviju. Međutim, đilas se držao povučeno, prepustio je opozicionu borbu drugima.
Kada sam, krajem osamdesetih, počeo da dolazim ovde, pitao sam ga zašto se drži pasivno, zašto ne kritikuje Miloševića. Odgovorio je: Da je hteo, Milošević bi jednim telefonskim pozivom zabranio štampanje mojih knjiga, a mene sada slobodno štampaju! Naravno, to nije bio pravi odgovor. Za mene je njegovo ponašanje, tada, ostalo zagonetka. Ne, nije on poverovao Miloševiću, nije bio lud. Moguće je da su u pitanju bile njegove već ozbiljne godine.
