Neposredno po mom dolasku iz zatvora, u Novi Sad, majka je htela da ode u SAD, da bi pomogla mojoj sestri, koja je tamo živela od 1965. Udala se i rodila sina, 1969.
Ispraćam je na Aerodrom Surčin i gledam kako je zaustavljaju na pola puta do aviona. Oduzimaju joj pasoš. Naravno, žalili smo se, majka je čak pisala i Jovanki Broz. Nikada se nije bavila politikom, osim što je mene posećivala u zatvoru! Nisu joj dozvolili da ode.
U novembru 1970. uspelo joj je da prebegne u Italiju. Ne znam kako se to odvijalo jer je to krila do svoje smrti. Kasnije se bojala da uđe u jugoslovensku ambasadu. Jednom je trebalo da ode, u pratnji advokata, samo da potpiše – da bi dobila penziju. Ali, nije smela.
Naravno, Služba me je pratila otvoreno, non-stop. To je tzv. japanska pratnja. Ne zato da bi videli šta vi radite, nego da se zastraše ostali. Majka je povremeno odlazila kod komšinice, išle su zajedno na pijacu. Ja je nisam ni poznavao, ali evo šta se s njom dogodilo: ta žena je putovala kod svoje ćerke u Beč i na našoj granici je doživela veliko maltretiranje. Satima su je pretresali, da ne nosi nešto od Mihajlova, čak su joj, zamislite, uradili ginekološki pregled.
Ukoliko se 30 dana po izlasku sa izdržane kazne prijavite nadležnoj službi, imate pravo na socijalno osiguranje. Prijavim se i dobijem odluku: Odbija se zahtev prema članu tom i tom. A član taj i taj direktno kaže da imam pravo. Odem kod advokata, kažu: Znamo, ali šta možemo – vi ste politički slučaj. I takvih hiljadu stvari. Recimo, oduzeli su nam stan u Novom Sadu jer smo, navodno, izgubili pravo na stanarsko pravo.
Kad ste u takvoj situaciji, neki ljudi vas gledaju s podozrenjem, neki vam stišću ruku kad niko ne vidi. Sećam se kad je na mom prvom suđenju saopšten podatak da je moj najveći honorar za neki tekst u stranoj štampi bio 140 dolara, mnogi, koji su do tada imali sumnjičav odnos, počeli su da mi se javljaju. Valjda su shvatili da nisam „plaćenik kapitalizma“ koji je dobio milione da bi srušio Jugoslaviju.
Naviknete se na to, orvelovsko oko stalno je iznad vas i bude vam svejedno. Znate da vas slušaju i posmatraju, ma baš vas briga!
Intenzivno smo se družili đilas, Jovan Barović i ja. Barović je branio sve političke zatvorenike u SFRJ, do Albanaca u Makedoniji. Obično bi se kod njega sastajale porodice i prijatelji tih osuđenika, a dolazili bi i oni sami, kad ih puste sa robije. On je strašno nervirao režim jer je bio veza između svih jugoslovenskih disidenata. I dogodilo mu se isto ono što se 20 godina kasnije desilo na Ibarskoj magistrali. Navodno je kolima prešao na suprotnu stranu i pregazio ga je šleper.
Kazna odmerena još pre suđenja
Tog sedmog oktobra, u moj stan su došli neki mladi udbaši, veoma pristojni i rekli mi: Profesore, nažalost, ovog puta dobićete sedam godina zatvora! I dobio sam toliko.
Pre suđenja vam se odmerava kazna jer ste politički slučaj. I čime su me teretili: za dva članka u „NJujork tajmsu“ i dva članka u „NJujorškom književnom pregledu“ – objavljenih nekoliko godina ranije. Mogli su to i sa bilo kojim drugim člankom, od pedesetak koliko sam ih objavio za tih nekoliko godina.
To je perfidna igra: nema dokaza, a ipak se zna da je ubijen. Time se zastrašuju ostali. Zanimljivo, Jovan Barović je bio borac Prve proleterske, od prvog dana, pa su morali da ga pozivaju na proslave. Posle rata bio je komesar korpusa, a „izleteo“ je zajedno s đilasom. Kad se dogodio „slučaj đilas“ rekao je: Ne mogu da verujem u te priče, znam đida!
Uveliko se na Zapadu prevodila moja knjiga „Ruske teme“, bio sam pozivan da, kao gostujući profesor, predajem rusku književnost na raznim univerzitetima. Međutim, pasoš nisam dobijao, a moji članci ovde nisu mogli da se objavljuju. Pisao sam, prilično oprezne članke za „NJujork tajms“, postao sam politički analitičar.
A onda je 1974. održan ilegalni Barski kongres. Prvi put u istoriji jedne komunističke zemlje, održan je kongres druge, ilegalne komunističke partije. Nezamislivo. Odmah su svi učesnici kongresa pohapšeni – 33 simpatična mlada Crnogorca, čiji su roditelji uglavnom bili nekadašnji ibeovci. Dobili su ogromne zatvorske kazne, od 12 do 15 godina.
Verovatno se Tito plašio tih ortodoksnih komunista, tako da je počeo da hapsi naokolo sve bivše ibeovce. Jednog od takvih sam upoznao u Mitrovici. Bio je kapetan JNA, iz nekog mesta u Bačkoj, u kafani je tražio da mu sviraju „Podmoskovske večeri“ i za stolom tvrdio da ruski radnici žive bolje od jugoslovenskih. Dobio je šest godina robije.
Zapadna štampa je počela da piše: Jugoslavija se približava Zapadu, hapse se prosovjetski elementi. Po logici stvari, očekivalo se da će biti uhapšen i neko iz „suprotnog tabora“. Sećam se, đilas, Barović i ja šetali smo Tašmajdanom i složili se da ću to verovatno biti ja. đilas je bio tek pušten iz zatvora, Barović je advokat… Uhapšen sam nedelju dana kasnije, 7. oktobra 1974.
