Pored Jovana Barovića, branio me je i Veljko Kovačević, takođe vrstan advokat. Nismo se žalili na presudu i to je najviše iziritiralo vlasti jer se u svetu podigla užasna galama – zbog četiri članka objavljena u najuglednijim zapadnim novinama, čovek je dobio sedam godina robije?! Da smo se žalili, Vrhovni sud bi sigurno smanjio kaznu na pet godina i to bi onda izgledalo „fer, korektno i ljudski“. Ali, nismo se žalili i ja sam otišao u zatvor u Sremsku Mitrovicu na izdržavanje zatvorske kazne u trajanju od sedam godina.
U Mitrovici je bilo mnogo političkih zatvorenika. Igrao sam šah sa ovim mladićima, učesnicima Barskog kongresa. Bio je tu i Marko Vidović, pisac, moj prijatelj iz Zadra. Bio je urednik kulturne rubrike „Zadarskih nedeljnih novina“.
Kad sam bio prvi put uhapšen, naivno je počeo da priča: Mihajlov je u pravu! I, izgubio je posao. Otišao je u Francusku i oženio se, u Lionu. U Švajcarskoj je štampao zbirku pesama, u kojoj se, recimo, nalazio stih: „Neprijatelji hrvatskog naroda: ustaše i udbaši…“ ili „Naša je pesnica hajdučko-uskočko-ustaška!“
Došao je na letovanje u Dalmaciju i zaglavio u Mitrovicu. Bio je tamo i jedan zanimljiv pravoslavni sveštenik, Sava Banković. Posle rata je odsedeo deset godina u zatvoru, a onda je u zvaničnoj knjizi Karlovačke eparhije rukom napisao svoju biografiju. Udba je to pročitala i smestila ga ponovo u zatvor. A Komnen Jovović, predsednik Barskog kongresa, stalno je očekivao da će ga pokupiti noću, odvući i streljati.
Tretman političkih zatvorenika u Mitrovici zaista je bio loš, jezivo su nas držali. I ljudi pristanu da krenemo u štrajk glađu, bilo nas je 16 ili 17. Kad smo to obznanili, istog trenutka su nas pozatvarali u samice. U samici ne znate šta se događa, dani prolaze, a ne znate da li su ostali još u štrajku. Ispostavilo se da sam ja štrajkovao 43 dana, nekolicina više od 20 dana, ostali su prekinuli ranije.
Hrkačev brat atentator u „20. oktobru“
Stavili su me da budem zajedno sa trinaestoricom osuđenih na smrt. Tako sam se upoznao sa Miljenkom Hrkačem. Zajedno smo šetali. Krišom mi je dao da pročitam njegovu presudu.
Zapravo, nije on podmetnuo bombu u beogradskom bioskopu „20. oktobar“, to je učinio njegov stariji brat, koji je radio u LJubljani. Posredi su bili plemensko-arhaični odnosi, Miljenko je preuzeo ulogu žrtve. Kad je saznao da mu je brat zbrisao u Australiju, odmah je pozvao islednike i rekao: Nisam ja! Svejedno, likvidirali su ga. Možda je i zaslužio, ali video sam presudu i nalaz Vojnotehničkog zavoda, gde je to što on opisuje, nemoguće. Ove je bilo baš briga, rekao si da si ti, onda izvoli, plati.
To je potpuno razumljivo. čovek tamo sedi sam, hoće da umre. Meni su posle 33 dana štrajka glađu počeli davati injekcije glukoze, to ne možete sprečiti. Uprkos tome noge su mi užasno otekle, dobio sam tzv. slonovske noge. Pijete samo vodu, ne jedete ništa, srce slabi i više se ne može.
Najteže je prvih sedam dana: užasno se mučiš, krče ti creva, stalno misliš na hranu. Posle sedam dana gladovanja, organizam prelazi na unutrašnje rezerve, a posle tri nedelje osećaš se božanstveno, kao da letiš. Dve nedelje traje taj fantastičan osećaj, duhovni i fizički. Jedino, ako se naglo pomeriš, onesvestiš se.
Došla je lekarska komisija, pregledali su me i konstatovali da ću umreti. Onda su ovi iz uprave rekli: Dobro, biće vam ispunjeno to i to. Osnovni zahtev nisu nam ispunili – da se u zatvoru oformi političko odeljenje, samo za političke osuđenike. „Zašto političko odeljenje? Samo ti štrajkuješ zbog toga, ostali su davno prestali. Ne može!“
Jedan od zahteva bio je da zatvorenik ima pravo da nosi kosu i bradu. Bio sam ubeđen da će odbiti taj predlog. Međutim, prihvatili su ga. Nisam imao kud, morao sam da pustim bradu.
Niste vi izloženi maltretiranju kriminalaca, ali kad se nađete u samici sa onima koji rade za policiju, sigurno će vas maltretirati. Mene je štitio status Titovog zatvorenika, ko sme da me pipne?! Ko je naredio moje hapšenje? Tito! A ko zna šta će sutra narediti.
Naravno, nailaze periodi strašnih kriza – hoću li preživeti? Ali, čim nešto počne da se dešava, a uprava zatvora stalno pokušava da smanjuje taj vaš mali nivo slobode, morate se boriti i prestaje kriza. Ako staviš stolicu na sto, možeš videti šta se događa u dvorištu. Tako sam, jedne noći video kad su doveli pripadnike grupe Bader-Majnhof. Bili su u civilu i među sobom govorili na nemačkom. Nestali su posle tri dana. Neko ih je tu bio sklonio od očiju javnosti.
Onda su u donjim spratovima počeli da montiraju neke čudne sprave, razbijajući austrougarski beton od dva metra. Pričalo se da su to neki mikrotalasi ili ultrazvuk koji izazivaju glavobolje i ludilo. To jesu bile velike cevi, ali mislim da im je namena bila za prisluškivanje. Kasnije sam boravio u tom delu zatvora, nisam osetio nikakvo mučenje ultrazvukom.
